TRČANJE PRED RUDU

Teško da ima čoveka koji prethodnu godinu nije doživeo kao turbulentnu, s bilo kog aspekta da je dotičnu posmatrao. Štaviše, prelomi su se dešavali na mesečnom, nedeljnom, pa i dnevnom nivou, što ide u prilog mitu o ubrzanju vremena.

Vernici (hrišćanski) bi to objasnili približavanjem Sudnjeg dana koji se nagoveštava u Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova, uz sve apokaliptičke slike, ali i nadu u bolje sutra, doduše u nebeskom kraljevstvu večnog života.

Agnostici doživljaj iste pojave povezuju sa neverovatnim protokom informacija, koji stvara utisak totalnog haosa gde se sve sudara bez ikakvog reda i logike. Naučnici datu teoriju dosoljavaju mogućnošću da će iz cele furtutme proizaći ponovna promena polova Zemlje, praćena našim unapređenim sposobnostima da bolje shvatimo svemir (ako sam dobro razumela navode sa interneta). Moja je inokosna teza zasnovana na psihološkim argumentima, tj. na težnji da predupredim dosadu na svaki raspoloživ način.

Naime, smatram da stvari moraš da poguraš da bi se desile, pa često i dovoljno ne razmislim pre no što ovo preduzmem. Akceleraciju takvih postupaka dovodim u vezu sa starenjem, kad postaješ halapljiviji spram životnih sokova.

Horoskopski profil (asteroid Fortuna) mi opet diktira da sreću i potpuno ispunjenje tražim u polju partnerskih odnosa, što iskustvo podržava, lane prepuno trčanja pred rudu.

Konkretnije gledano, moja ciljna grupa su mlađi muškarci, potentniji u svakom smislu od mojih ispisnika, listom mrzovoljnih, ogorčenih, osujećenih životnom praksom… Ali, dok doskoro nisam imala nikakvih problema s takvim „kuguarskim“ šemama, prošle godine sam zaribala, zatelebavši se u čoveka kome nisam bila privlačna. Na moj izliv osećanja, izraženih za svaki slučaj – u perfektu, rekao je kako mu moja naklonost „imponuje“, što me je pomalo smorilo.

Ipak sam paralelno sa pokušajem da se odljubim, gajila mrvu nade u naše partnersko spajanje, umesto intenzivnog druženja koje se razvilo.

U tom ključu, pozvah ga na more sa zajedničkom ekipicom (više mojom nego njegovom). Kad se društvo rasulo iz sada nebitnih razloga, ostadosmo sami na obostranu radost, kako se činilo. Jer, ja sam se na njega i dalje ložila, a on se ložio na moje loženje na njega, što mi je tek mnogo kasnije sinulo. To stanje uzajamnosti faktički se ogledalo u mom snishođenju njegovom ego-mačo tripu, i njegovim odgovorom u vidu šepurenja u (običnim) gaćama, kao znakom posebnog vida intimnosti.

Naboj koji je u meni tinjao prosto je morao da eksplodira, za šta se stvorila prilika nakon niza duplih loza, u susednom mestu. Izlet je bio moja ideja, opravdana već sutradan prizorom puste plaže, romantičnog sutona, beskrajne pučine.., za čim je sledilo opijanje u obližnjem kafiću.

Oboje alavi prema užicima (jer ni on nije u cvetu mladosti), seli smo za astal na samoj ivici ambisa (od nekoliko metara), tako brišući sve granice prema idiličnom okruženju. I odmah krenuli da naručujemo turu po turu (duplih) loza. I još nas je kelner častio jednom takvom rundom pre no što je napustio lokal. I, to je poslednje čega se sećam.

Po docnijim navodima tog mog đuvegije, tada je došlo do dijaloga koji me je podstakao da na njega erotski nasrnem, što je mogao da zaustavi samo predlogom da krenemo.

„Na trenutak sam spustio pogled, i već u sledećem sam video tvoje tabane i noge stolice kako se sunovraćuju u provaliju“, kako je kasnije svedočio. Prvo me je glasno opsovao, a potom strčao da vidi šta je od mene ostalo. Zatekao me je sklupčanu oko stene, svu krvavu i bez znakova života. Sledio se, naravno.

Ipak se ispostavilo da me je Bog (još jednom) pogledao, jer da nije, sad ne bih mogla da vam ovo prepričavam. Na nesreću, ceo taj skoro pa fatalni događaj, i dokaz moje impulsivnosti, provela sam u nesvesti, pa me nije zadovoljio svojom ekstremnošću.

Sve u svemu, prošla sam (nezasluženo) dobro, oderanih nogu i s pukotinom na glavi od nekih pet, šest centimetara. U psihološkom smislu, sve je ukazivalo na to da ništa nisam naučila i da je na mene Višnji za džabe protraćio milost.

Jer, čim sam se malo pribrala pod dejstvom pljuskanja vodom, odmah sam počela da zanovetam i da nešto neću. To moje „neću“ da me vodi u bolnicu, „neću“ da me vucara kao vreću po plaži, „neću“ da zovemo taksi, niti da ikog molimo da nas preveze do Bara, moglo je da znači samo da dobijena porcija uzbuđenja, nezavidnog obilja, meni nije bila dovoljna.

Ipak je njegovo „moraš“ preteglo pa se obresmo u hitnoj pomoći. I tu sam se ćiftala, u smislu neprihvatanja zašivanja glave ukoliko postoji iole šanse da će taj zahvat da boli, nepristajanja na skener jer previše košta, odbijanja da prenoćim tamo pod prismotrom lekara zato što bih da što pre odem kući (tj. u iznajmljeni apartman)… Dakle, i tu mi je falila dodatna turbulencija, pa sam je (i sebi i drugima) dramski omogućila.

Imalo je ovo i svoju drugu stranu, zasnovanu na slutnji da je koren svega (tj. pada) njegova rezistencija na moje čari. Jer, zašto bih inače ultraljubaznu medicinsku sestru jurila po hodnicima bolnice da je zagrlim, zašto bih doktora pitala „a je l’ može da se zašije srce?“, ako ne zbog prekognicije da je baš tu bila glavna povreda.

Dato se potvrdilo relativno brzo, kad mi je taksativno izneo šta se desilo na onoj litici.

„Toliko mi je bilo dobro, da sam poželeo da se skinem, što si ti suviše ozbiljno shvatila“, došla sam do poražavajuće istine. Znači, moj je salto-mortale bio podsvesna reakcija na njegovo odbijanje, sa kojim nisam mogla da se pomirim. Kakva intriga – čista desetka!!!

Naredni dani ipak su prošli kao u bajci, premda mi je kvašenje glave bilo strogo zabranjeno, što je bitno umanjilo gušt daljeg letovanja. Psihofizička trauma mi je poslužila kao opravdanje da produžim godišnji odmor za još nedelju dana, pa sam svu realnost stavila po strani do daljeg. I još sam smislila da kobni događaj pretočimo u izložbu, budući da je i regenaracija vrsta proaktivnog pristupa životu.

Krenula sam da pravim skulpturice kao izraze mog viđenja izgreda iz normalnog. Naša je veza postala čvršća, ali bez precizirane kakvoće, ako vas to interesuje. Onda sam se vratila u Beograd, a on ostao, da bismo se svakodnevno čuli bar po dvaput, sve do njegovog povratka.

I, eto novog slaloma: umesto da mi se baci u naručje (bar drugarski), javio mi se porukom da će „zvati kad se sabere“. Odlepila sam, shvativši njegove reči kao provokaciju i trijumf nad mojom zaljubljenošću. Ovaj utisak bio je još utemeljeniji kad sam ja pozvala njega, nakon što mi se sujeta smirila, i kad je on ispalio „šta, je, nisi izdržala?“. Zato sam mu se na…ala mile majke, i zalupila slušalicu.
Novozadobijen prazan prostor mi nije prijao, te sam svoju simpatiju ponovo cimnula. Pokrpismo nekako odnose, ali ne u oblik u kom smo ranije funkcionisali.

Iskoristih jedno od novih pijanstava da ga za to priupitam, na šta je replicirao da je „odnos – proces“. Na potpitanju „u kom smeru taj proces teče“, nisam posebno insistirala, što sad sagledavam kao kukavičluk. Jer, da sam htela da vidim, bilo bi mi jasno da je držanje na distanci bila još jedna njegova manipulativna igrica.
U dubini duše, ja sam to kontala, čim se silan bes u meni gomilao, kulminirajući u otkazivanje izložbe.

To učinih mejlom organizatoru, sa „mojim“ draganom u cc-u, čisto da bi znao da sam ga otpisala. Nastupio je period mira, jer se nedeljama nismo ni čuli ni videli. U međuvremenu su se desili neki poslovni prevrati, što mi je skrajnulo pažnju sa našeg „ljubavnog“ slučaja. Kad je već postao senka jednog savršenog leta (bez obzira na povrede), poslao mi je poruku sa predlogom da mi vrati moje krpice (neku knjigu, alat, i još ponešto), a prećutno i da sve nejasnoće isteramo na čistac.

Isprva sam prema tome osećala strašan otpor koji je (ubrzanim) vremenom popustio. Memorija kokoške odstranila je sva loša sećanja, ostavivši one tri čarobne nedelje. Stoga sam ga pozvala na slavu, gde je trebalo da me vidi u punom sjaju, s obzirom na to da sam tata-mata za zabave i proslave. Možda će tada da shvati šta je izgubio ili se nije dovoljno borio, bila je moja podsvesna računica. Naivna, ponovo.

Pojavio se na vratima nešto pre ponoći, kad sam od njega već bila digla ruke. (Bezobrazno) kašnjenje sam propratila psovkom, ali one bratske vrste, uz široki (podajući) osmeh. Međutim, gospodin se uvredio i okrenuo da ode, pa sam ga jedva ubedila u suprotno. Zatim se durio i iskazivao posebne zahteve, a ja uživala da mu ugađam. Ne uhvativši ritam žurke, pretvorene u opštenarodno veselje, posebnu pažnju je tražio i od drugih prisutnih.

Njegov ego-mačo fazon došao je do punog izražaja, al’ sam opet bila blažena kad je ostao nakon što su ostali otišli. Onda je usledio novi fijasko.

Naime, ma kako oboje bili svesni da analitička rasprava u pijanom stanju ne donosi rasplet, krenuli smo u lična tumačenja doživljenog, po principu on u klin, ja u ploču. Izmirili smo se najzad konstatacijom da se zbilja volimo. Na koji tačno način, ostalo je u magli alkoholne želje za dodirom, kad su nam se gledišta ponovo sukobila. Meni je bila potrebna nežnost, a njemu prilika da utoli fiziološku potrebu. Kako se nismo našli ni na minimumu zajedničkih interesa, besno je otišao, od kad mu nema ni traga ni glasa.

Drugarice su mi se posle čudile kako ne kapiram da je on kreten koji samo hoće da me ponizi i energetski iskoristi, što je svojstvo narcisoidnih ličnosti. Jednoglasno su mi odredile zabranu da s njim ikad više kontaktiram. Jedna je čak htela da mu lično očita bukvicu. Druga mi je poslala neku meditaciju da se odlepim od te „budaletine“. Sve sam im odobravala, vešto sakrivajući da i dalje verujem da će mi se kad-tad privoleti. I da ćemo ponovo tancati na tankoj ivici između prijateljskih i ljubavnih relacija, što je bolje nego sedeti na mestu posmatrača.

Ipak, da li od zamora, ili zbog sramote od drugarica, tek – nedeljama ništa ne preduzimam da ubrzam novi sled događaja. Zbog toga ne osećam ponos, jer kao da izdajem svoje principe produkovanja turbulencije. Šta imam od toga što trpim, pogledavajući u telefon, često sebi postavljam pitanje.

Na kraju, mnogo ljudi na koncu života žali za stvarima koje nisu uradili. Stoga, ako podvučem crtu, mogu sebi da čestitam za proteklu godinu, ali ne i da aplaudiram uz ovacije „bravo, ti kraljice drame i borbe protiv dosade“. Jer u tome nisam sasvim bila dosledna, koncentrišući se na neke druge zanimljivosti, izvan sfere uticaja asteroida Fortuna.