Tražimo zamenu za litijum

Na sreću, u Srbiji ima još naučnika koji ne dozvoljavaju da ih, veoma često, iscrpljujuće snalaženje kako bi se došlo do osnovne opreme neophodne za istraživanje ni na koji način obeshrabri. Među njima je i Ana Dobrota. Osnovne, master i doktorske akademske studije završila je na Fakultetu za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu, gde je docent od 2020. godine. Bavi se nastavnom i naučnom delatnošću, koautor je 34 rada objavljena u međunarodnim časopisima, a rezultati radova citirani su više od 800 puta.

Aktivno učestvuje i u popularizaciji prirodnih nauka kroz manifestacije kao što su Nauka oko nas i Evropska noć istraživača. Bila je dobitnica Pupinove nagrade Matice srpske za jedan od najboljih master radova, nagrade fondacije Sestre Bulajić za jedan od najboljih diplomskih radova iz oblasti fizičke hemije, kao i diplome Pavle Savić Društva fizikohemičara Srbije i specijalne povelje Srpskog hemijskog društva za odličan uspeh tokom osnovnih studija.

Jedna je od tri dobitnice nacionalnog priznanja „Za žene u nauci“ za 2023. godinu, nagrade koja se dodeljuje u saradnji sa L’Oreal fondacijom i Uneskom.

Kako izgleda baviti se naukom danas u Srbiji?

Često me ljudi pitaju da li od nauke može da se živi. Može, ali na početku to nije lagodno dok se ne steknu viša zvanja, iskustvo u pisanju projekata i dok ne razvijete mrežu saradnika. Bilo bi dobro da, u pogledu primanja, nauka bude konkurentnija privatnom sektoru. Hteli ili ne, gotovo svako kada razmatra izbor profesije, razmatra i tu mogućnost da li će moći lepo da živi.

Takođe, uvek je prisutno pitanje dostupnosti opreme potrebne za rad i bilo bi dobro da tu postoje veća ulaganja. Dešava se da neki mladi istraživač koji sprema doktorsku disertaciju zavisi od toga da li je oprema dostupna i ispravna, pravilno održavana. Sve to zahteva redovna ulaganja.

Da li je problem u komplikovanim procedurama ili samo u nedovoljnim sredstvima?

I jedno i drugo. Različiti projekti na kojima radimo opedeljuju sredstva samo za konkretne namene. Neki isključivo za honorare, neki za putovanja u okviru međunarodne saradnje, neki za krupniju opremu, što podrazumeva da kao naučnik morate da budete veoma aktivni, da aplicirate za različite stvari na velikom broju projekata da biste mogli da nabavite sve što vam treba za rad. To zna da bude naporan proces.

U mnogim zemljama je razvijena saradnja između kompanija i univerziteta. Koliko je ta praksa prisutna kod nas?

Kod nas je to tek u začetku. Možda je bolje u tehničkim naukama, ali u oblasti prirodnih nauka stvari se još nisu razvile. Imamo Inovacioni fond koji obezbeđuje određena sredstva za izradu patenata, istraživanje i oni imaju saradnju sa nekim kompanijama. Nadam se da će i to zaživeti.

Kako dolazite do savremene opreme koja vam nije na raspolaganju a potrebna je za istraživanje?

Kroz saradnju. Neki od najbližih saradnika trenutno su nam Odsek za hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, Hemijski institut u Ljubljani i KTH u Stokholmu. Takva saradnja je neophodna, jer ne samo što nema svaka naučnoistraživačka organizacija za sebe sve laboratorijske instrumente i opremu koja im je potrebna, već na taj način upotpunjujemo i proširujemo svoja znanja.

Koje iskustvo sa inostranih fakulteta je vama lično najviše značilo?

Iskustvo stručnog usavršavanja na institutu KTH u Stokholmu mi je bilo dragoceno, a ono što je posebno značajno je što preko njih sada dobijamo kompjutacione resurse koji su mi važni za rad, jer mogu da ispitujem mnogo veće i složenije sisteme nego što bih mogla sa resursima kojima raspolažemo ovde.

Da li ste u kontaktu sa našim naučnicima u dijaspori i koliko su otvoreni da pomognu?

Imamo odličnu saradnju sa našim bivšim studentima koji su otišli na dalje usavršavanje u inostranstvu. Ostali su u kontaktu sa nama i žele da učestvuju u našem radu, da nam pomognu, izmere naše uzorke na savremenim instrumentima u svojim laboratorijama, koje mi ovde nemamo. Drago mi je što preko te saradnje imam priliku i da pratim razvoj njihovih, često blistavih, karijera u nekim drugim zemljama. I dalje je, za doktorske studije, najčešći izbor najboljih studenata odlazak u inostranstvo. Neki se posle i vrate, ali to je ređi slučaj.

Da li ste vi razmišljali o tome da odete iz zemlje i bavite se naukom u nekom drugom okruženju?

Razmišljala sam o tome, ne samo jednom. Pošto sam u više navrata provela izvesno vreme u Švedskoj kao gostujući istraživač, pomislila sam da bih mogla i negde drugde da nastavim svoje usavršavanje. Međutim, nešto me je uvek vraćalo ovde. Našla sam balans u tome da odlazim na usavršavanja na po nekoliko meseci, ali da se vraćam i da u Srbiji baziram svoj rad. Da pokušam da sve što naučim tamo, implementiram ovde.

Shvatila sam da mi to prija, kako zbog vezanosti za porodicu i prijatelje, tako i zbog utiska koji imam da, zapravo, imam sreće da radim u fantastičnoj istraživačkoj grupi koja je, bez obzira na to što je relativno mala, sa malog fakulteta i iz relativno male zemlje, prepoznata na međunarodnom nivou.

Ono što me takođe vraća je nastavni rad. Volim da radim sa studentima i stalo mi je do kvaliteta nastave u našoj zemlji. Kada slušam o izveštajima koji govore o stanju u osnovnim i u srednjim školama, pa i na fakultetima, imam potrebu da pokušam da doprinesem poboljšanju.

Zbog niskih primanja i lošeg statusa nastavnika, retko ko danas želi da se bavi tim poslom

Gde vidite najveće probleme u obrazovanju?

Između ostalog, postoji veliki problem sa nedostatkom nastavnika prirodnih nauka, jer retko ko danas ko završi odgovarajući fakultet želi da se bavi tim poslom. Uzrok vidim u niskim primanjima, lošem statusu nastavnika i profesora u našem društvu.

Prošle godine se samo jedan srednjoškolac prijavio na opšti smer Fizičkog fakulteta u Beogradu.

U poslednjih nekoliko godina je opalo interesovanje za upisivanje svih prirodno-matematičkih fakulteta, sa izuzetkom smerova koji su vezani za informacione tehnologije. Posebno je slabo interesovanje za nastavničke smerove na tim fakultetima, što dodatno ukazuje na to da će problem koji je prisutan već sada, postati gorući u bliskoj budućnosti.

Loši rezultati na testiranjima pokazuju da deca ne umeju da primene znanje iz škole, kao ni da povezuju gradivo iz različitih predmeta. Kako to može da se izmeni?

Mi pokušavamo da damo svoj doprinos tako što na fakultetu organizujemo dodatne obuke za nastavnike prirodnih nauka, kroz program Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Organizujemo eksperimente, pokazujemo šta bi mogli da primene na času što bi bilo interesantno deci. Želimo da im pružimo ideje, osnovna sredstva za rad i malo entuzijazma. Prirodne nauke su mahom eksperimentalne i stvarno je šteta da neko ne vidi nijedan eksperiment tokom celog svog školovanja, što je bio i moj slučaj.

Mislim da je ključ u tome da se mladi ljudi koji imaju žara i entuzijazma da drže nastavu motivišu da ostanu u školstvu. I da onda takve, motivisane nastavnike dodatno usmerimo i uvedemo jednu vrstu kvalitetnog usavršavanja, celoživotnog učenja za nastavnike. Te programe bi mogli zajedno da osmisle fakulteti iz određenih oblasti.

Stanje u školstvu je zabrinjavajuće, brucoši dolaze sa sve manje predznanja

Po predznanju u oblasti prirodnih nauka koje deca donose na prvu godinu studija kod nas, reklo bi se da je stanje u školstvu sve više zabrinjavajuće. Na prvoj godini osnovnih studija kroz uvodne kurseve podsećamo studente na gradivo koje bi trebalo da su savladali u srednjoj školi ili gimnaziji. Brucoši dolaze sa, u proseku, sve slabijim predznanjem.

Šta smatrate da je uzrok tome?

 Uzrok najviše vidim u društvenim vrednostima koje se danas neguju, a koje sve manje obuhvataju obrazovanje, kritičko razmišljanje, radoznalost, poštovanje drugoga. Bilo bi sjajno da se te vrednosti resetuju.

Generalno su mladi manje zainteresovani, imam utisak za bilo šta i teško je probuditi im radoznalost. Ali, uvek se javljaju izuzeci koji nas i te kako podsete na to da i dalje ima posvećene dece koja sama nešto pronađu, osmisle temu kojom bi se bavili, pa dođu i pitaju nas za savet i mišljenje. Svaki put se oduševimo kada se tako nešto desi. Obrazovanje i sticanje veština je jedno od najvećih ulaganja koje neko može da učini za sebe i volela bih da ohrabrujemo mlade da ulažu u sebe na taj način.

Koje je osnovno polje vašeg naučnog rada?

 Inovativni materijali od značaja za savremene elektrohemijske primene, kao što su metal-jonske baterije i proizvodnja „zelenog“ vodonika. Konkretno, bavim se kompjutacionom naukom o materijalima, što znači da kroz kvantno-hemijske teorijske proračune ispitujem različite materijale koji su potencijalno pogodni za neku primenu.

Koji materijali su u pitanju?

Grafen je u fokusu mog istraživanja od početka doktorskih studija. To je relativno mlad materijal, otkriven 2004. godine, a 2010. su naučnici koji su ga prvi napravili za to otkriće dobili Nobelovu nagradu. U pitanju je dvodimenzionalan nanomaterijal, srodan grafitu. Nije još došlo do nivoa masovne upotrebe, ali se radi na tome da bude korišćen za električne uređaje, ekrane, jer je fleksibilan, odličan provodnik i zaista može da ima veoma široku primenu u tehnologiji.

Na čemu trenutno radite?

U timu naučnika sa našeg fakulteta, u čijem sam sastavu, pokušavamo da se bavimo onim što je od značaja za svakog čoveka, društvo i okolinu, tako da smo najviše posvećeni novim sistemima za proizvodnju i skladištenje energije. Danas, na primer, imamo litijum-jonske baterije u gotovo svim uređajima, ali u naučnoj zajednici postoji težnja ka tome da se iznađu materijali koji mogu da ih zamene. Da se naprave noviji tipovi baterija koji će koristiti druge metale koji su dostupniji, jeftiniji ili ekološki čistiji, posebno za kasnije odlaganje. Ispitujemo mogućnosti za primenu grafena, kako u baterijama, tako i za proizvodnju vodonika kao goriva budućnosti.

Dokle ste stigli sa istraživanjem?

Grupa u kojoj radim je prilično uspešna i dobili smo od Inovacionog fonda sredstva da nastavimo u pravcu unapređivanja i patentiranja razultata nekih dosadašnjih projekata. Idemo ka tome da to na čemu smo radili, uđe i u primenu.

Međunarodni dan žena u nauci obeležen, sredinom februara, skreće pažnju na postojanje jaza u zastupljenosti žena u STEM oblasti. Da li vi primećujete razliku u odnosu na situaciju od pre deset godina?

 Specifičnost fizičke hemije je da to nije naučna oblast u kojoj dominiraju muškarci, ni po brojnosti, ni po statusu. Na našem fakultetu zapravo ima više žena, pa nisam nikada ni razmišljala o tome da li ću imati drugačiji položaj samo zato što sam žena, ni tokom studija, ni evo, deset godina kasnije, tokom istraživačkog i rada u nastavi. Svesna sam toga da to nije tako na globalnom nivou i da i dalje postoji jaz u nekim drugim oblastima. Sa druge strane, zanimljivo je da u Srbiji, prema nekim podacima, ima više žena u nauci spram svetskog proseka. Postoji puno naučnica kod nas koje su uspešne, koje su rukovodioci instituta, fakulteta.

Da li smatrate da je upravo podizanje svesti o ravnopravnosti žena doprinelo takvoj situaciji?

Borba za ravnopravnost žena je generalno postala veoma glasna i zbog toga mi je, sa jedne strane, drago. Činjenica je da su stvari bile drugačije pre samo nekoliko decenija. Dobro je da se te teme pokreću i da se žene osnažuju da, pored tradicionalnih uloga, preuzimaju i savremene uloge i teže uspehu u svim oblastima, pa tako i u nauci. Sa druge strane, ne dopada mi se koncept da će se nešto rangirati bolje, da će, na primer, neki predlog projekta imati prednost u odnosu na druge isljučivo zato što je u timu žena. Ne bih volela da rodna ravnopravnost bude važna samo na papiru, da to bude pro forme. Taj izazov je posebno pred ženama koje rade u okruženju u kom su uglavnom muškarci. Jer, koliko god da je značajna, ravnopravnost je sada postala toliko zahtevana na svim frontovima da postoji opasnost da se skrene i u drugu krajnost.

Za pet godina, koju promenu biste voleli da vidite na polju razvoja nauke i položaja naučnika u Srbiji?

 Volela bih da imamo mogućnost da budemo konkurentni svetskoj nauci, da imamo resurse koji su nam potrebni da bismo to mogli da ostvarimo. Kada apliciramo za neke projekte, mi imamo domaće izvore finansiranja ali, pored toga, želimo da apliciramo i za evropske fondove. Da bi naš predlog projekta bio prihvaćen, odnosno da bi dobio finansiranje, zaista je važno da imamo tu konkurentnost. Mislim da je imamo sa aspekta znanja i ideja, imamo je donekle i sa aspekta resursa, ali bi zaista bilo sjajno da imamo, ukupno posmatrano, i dodatna sredstva na raspolaganju.

Prirodne nauke su mahom eksperimentalne i stvarno je šteta da neko ne vidi nijedan eksperiment tokom celog svog školovanja, što je bio i moj slučaj

Kakvu podršku biste tokom svog obrazovanja, kad danas pogledate unazad, voleli da ste imali, a niste?

Kada sam upisala prvu godinu studija, imala sam utisak da, uprkos odličnim ocenama, iz gimnazije nisam ponela dovoljno predznanja za dalje školovanje. Morala sam dosta toga da nadoknađujem. Na Fakultetu za fizičku hemiju gotovo svaki predmet ima eksperimentalne vežbe, a ja sam došla iz beogradske gimnazije koja važi za jednu od najboljih, u kojoj nisam imala pristup laboratoriji, te u tom smislu nisam stekla nikakvo praktično iskustvo.

Sa druge strane, dobijala sam finansijsku podršku tokom školovanja zbog odličnih ocena. Bila sam stipendista Grada Beograda, Ministarstva prosvete i Fonda za mlade talente, a kasnije i dobitnica priznanja koja su uključivala i novčanu nagradu.

Koju poruku imate za devojčice u Srbiji koje bi želele da jednog dana postanu naučnice?

Mislim da je nauka, ako imate interesovanja za to, veoma lep i kreativan životni put, pruža vam priliku da pratite svoju radoznalost, istražujete i saznajete stvari koje vas zanimaju, uz mogućnost da unapređujete svet. Citirala bih jednu od mojih omiljenih domaćih spisateljica, Stašu Vukadinović: „Kada bih mogla, svakoj bih devojčici, devojci i ženi na neizbrisivoj džepnoj cedulji zapisala: Ne moraš ništa. A možeš štošta.“