Nenad Dimitrijević umalo umro jer se odrekao hrane da bi njegova deca imala da jedu

Za šest dana smršao sam 12 kilograma, a još tri kada sam se vratio iz bolnice. Na VMA su me pitali kako sam izdržao, jer je telo posle pet dana gladovanja na izdisaju. Do ovoga došao sam od muke i reči su suvišne“, započinje svoju ispovest za Blic Nenad Dimitrijević (33), koji se odrekao hrane kako ne bi gladovalo njegovo dvoje dece, žena i majka.

O tome kako nemaštinu trpe deca od godinu i po i tri godine ne želi mnogo da govori. Zbog njih je pristao na glad, ali i izašao iz bolnice pre vremena. Zbog dece je spreman da se žrtvuje i prihvati bilo kakav posao.

„Nisam mogao da ležim u bolnici, da jedem tamo, da mi je lepo i toplo, a znam da su oni kod kuće… Iste večeri, kada su me pregledali i zbrinuli izašao sam iz bolnice, priča Nenad odsečnim i sigurnim glasom.

Ali prsti odaju strepnju. Nehotice udaraju o sto, a pogled je skrenuo sa strane. U susednoj sobi bezbrižno spavaju njihovi mališani, a pored njega su bolesna majka Zorica i supruga Jelena. Nemaju posao, žive od socijalne pomoći od 13.000 dinara. Više od 5.000 je išlo za struju, a ostatak nije bio dovoljan kako bi bolesna Zorica imala za lekove.

Novu godinu dočekali su u suzama, bez struje koja im je isključena 30. decembra. A onda su im komšije izašle u susret i proturile kablove. Njegova majka Zorica kaže da joj je teško pao trenutak kada su majstori došli da im isključe struju.

„Deca su uz sveću dočekala Novu godinu. Molila sam, plakala, ali oni su morali da isključe…“, priča baka Zorica.

Ali, dan kada je cela Srbija ostala ganuta njihovom pričom koja je zatresla društvene mreže, doneo im je novu nadu. Posle toga nisu oka mogli da sklope, od uzbuđenja a ne od muke.

„Komšinica je na Tviteru objavila da nam je potrebna pomoć i ljudi su odjednom počeli da se javljaju. Samo za dva sata zvalo nas je preko 100 ljudi. Sigurno nećemo spavati čitavu noć. Ja sam i dalje u šoku, sve ovo nam je dalo snagu, ipak ima dobrih ljudi. Zahvalni smo svima koji su ponudili pomoć. Ljudi u problemu ne treba da ćute i ne treba ništa da ih bude sramota“, kazala je Jelena Dimitrijević.

Majka svoju muku rečima ne može ni da opiše. U najtežem siromaštvu ona doji dete, brine se kako da ga okupa i da li će imati struje da pripremi hranu… Ali, najteže joj je palo kada je svog muža morala da isprati u bolnicu.

„Mislila sam da umire tog šestog dana. Kada je otišao, bilo nam je teško jer smo ostali sami i bespomoćni“, kazala je Jelena.

Mališani su kasno sinoć bezbrižno spavali, dok su naši reporteri boravili u njihovom domu.

Nenad ne radi već četiri meseca, a latio bi se, kaže, bilo kakvog posla. Završio je srednju pekarsku školu, za razliku od supruge koja nema srednje obrazovanje. I ona je spremna da radi, iako je svesna da bolesna Zorica ne može da čuva decu.

Nenadu je pre tri meseca preminuo otac, što mu je teško palo.

„Nenad je bio na ivici nervnog sloma i tresao se jedno mesec dana. I njegov otac se do kraja borio nešto da uradi, imao je tri tumora, na jetri mozgu i plućima“, priča Jelena.