Srbija nikad bliže dobijanju zakona o roditeljima negovateljima: Šta on donosi i koje su manjkavosti?

U Srbiji bi uskoro mogao da bude usvojen prvi zakon koji bi regulisao status roditelja negovatelja, čime bi po prvi put ovaj problem dobio pravni okvir. Ipak, nacrt Zakona o roditeljima negovateljima ima i svoje manjkavosti. Sagovornici Nove ekonomije ističu da je glavni problem što se negovateljima zabranjuje bilo kakav rad osim nege, a da je predviđeno da naknada iznosi 65.000 dinara mesečno. Bez obzira na to, ističu, važno je da se ovaj zakon usvoji, jer bi on roditeljima pružio sigurnost.

Javna rasprava o Nacrtu Zakona o roditeljima negovateljima trajaće do 7. maja. Ovim zakonom po prvi put se uređuje status roditelja negovatelja, odnosno osobe koja svakodnevno brine o detetu sa smetanjama u razvoju ili invaliditetom, a koje je zavisno od tuđe nege i pomoći.

Pre svega, zakon definiše da je roditelj negovatelj onaj roditelj koji živi sa detetom kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju potrebna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe. Takođe, roditelj negovatelj može da neguje i odraslu osobu, ne samo maloletno dete. U porodici sa dvoje ili više lica sa smetnjom u razvoju ili invaliditetom, pravo na status roditelja negovatelja mogu ostvariti oba roditelja.

Ukoliko su roditelji umrli, nepoznati ili zbog svog psiho-fizičkog stanja nisu u mogućnosti da pružaju potrebnu pomoć i negu, a dete ili osoba se ne nalazi pod starateljstvom drugog lica, pravo na status negovatelja može da ostvari i jedan od članova porodice pod istim uslovima kao i roditelj. Takođe, ukoliko u jednoroditeljskoj porodici ima dvoje ili više lica kojima je potrebna nega, pravo na status negovatelja može da ostvari i član porodice.

A da bi dobio status negovatelja, roditelj mora da ispuni određene uslove. Pre svega, mora da bude državaljanin Srbije, punoletan i poslovno sposoban. Takođe, ne sme da bude lišen roditeljskog prava. Pored toga, roditelj mora da ima prijavljeno prebivalište na istoj adresi kao dete, odnosno da živi u istom domaćinstvu, te da bude sposobno za pružanje potrebne nege i pomoći. Roditelj ne sme da bude radno angažovan po bilo kom osnovu, niti da obavlja preduzetničku, samostalnu ili neku drugu delatnost, kao ni korisnik penzije.

Pravo na status roditelja negovatelja priznaje se do navršene 65. godine života.

Pravo na status roditelja negovatelja ne može ostvariti lice koje je lišeno roditeljskog prava i poslovne sposobnosti. Takođe, status ne može da dobije roditelj čije je dete smešteno u ustanovu socijalne zaštite ili je u hraniteljskoj porodici. Konačno, negovatelj ne može da bude ni roditelj koji je pravosnažno osuđivan ili se protiv njega vodi krivični postupak za krivična dela protiv života i tela, polne slobode ili protiv braka i porodice.

Roditelj negovatelj imaće pravo na novčanu naknadu za vreme trajanja statusa roditelja negovatelja, u visini od 65.000 dinara. Negovatelji takođe mogu da računaju i na to da će država za njih uplaćivati poreze i doprinose. Iznos ove naknade usklađivaće se jednom godišnje, 1. jula, u skladu sa rastom potrošačkih cena u prethodnih 12 meseci.

Pravo na status roditelja negovatelja može da prestane iz nekoliko razloga. Prvi razlog je zahtev samog negovatelja. Dalje, status prestaje kada prestanu da postoje razlozi zbog kojih je negovatelj uopšte stekao status. Potom, status prestaje kada roditelj više nije u mogućnosti da pruži potrebnu negu, kao i kada ne pruža negu. Dalje, status prestaje kada se roditelj nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, smrću roditelja ili deteta.

Takođe, status prestaje kada roditelj zasnuje radni odnos ili počne da obavlja preduzetničku ili samostalnu delatnost, kada ostvari pravo na penziju ili napuni 65 godina.

Zašto je ovaj zakon značajan

Defektolog Marko Košutić za Novu ekonomiju objašnjava da bi uvođenje zakona koje bi regluisalo status roditelja negovatelja bilo izuzetno značajno, jer bi na taj način država roditeljima priznala da rade posao u okviru sistema socijalne zaštite.

“Ovakvim zakonima reguliše se status roditelja, koji omogućava ravnopravniji pristup tržištu rada, odsustvo sa posla, lakše administrativne procedure poput bržeg prolaska u redu na, recimo, šalterima… Roditelju se na taj način odaje priznanje, sistem ga prepoznaje kao saradnika”, kaže Košutić.

Prema njegovim rečima, ovakav zakon treba da omogući i druge vidove podrške roditeljima.

“Mi često govorimo o starijoj deci, a velika pomoć je potrebna na početku, onima koji su tek postali roditelji, posebno u vidu edukacije”, kaže Košutić.

Ipak, u nacrtu Zakona o roditeljima negovateljima, koji bi uskoro mogao da bude usvojen kod nas, nije sve tako idealno kao u nekim drugim državama. Dobra stvar je, ipak, ističe sagovornik Nove ekonomije, to što ćemo prvi put imati institut roditelja negovatelja.

Problematična zabrana rada

“Manjkavost ovog zakona je što on tretira, od svih kategorija, samo jednu – novčanu pomoć, i ne bavi se dovoljno ostalim aspektima. Ovaj zakon, odnosno nacrt, ne prepoznaje mogućnost roditelja za rad. To znači da roditelj treba da neguje dete 24 časa dnevno, za naknadu od 65.000 dinara. Hajde da povučemo paralelu sa smeštajem u vidu doma, koji takođe radi 24 sata dnevno, u tri smene, baš kao i roditelj. To je trošak od 1.000 evra mesečno. Bolja ideja je da ova naknada koja bi se isplaćivala roditeljima bude u visini prosečne plate. Bez obzira na to, u drugim državama je data mogućnost roditeljima da izaberu da li će raditi ili ne”, kaže Košutić.

Na ovaj zakon dugo se čekalo, a sagovornik Nove ekonomije ističe da sada postoji rešenost Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja da se ovaj problem reši. On ne smatra da je teško rešiti problem u zakonskom smislu, ali smatra da postoji dobro razvijen čitav sistem socijalne zaštite, a da donošenjem zakona treba da se bave stručnjaci u ovoj oblasti.

“Zakon ne sme da se donosi kao populistička mera. U svetu, ovaj zakon obezbeđuje roditelju da bira da li će ostati kod kuće i po svim standardima nege brinuti o detetu, za šta mu se prethodno pruži obuka. S druge strane, roditelj može da odebere da ima status negovatelja, ali ne i novčanu nadokandu, već će da radi. Za to je, međutim, potreban sistem socijalne zaštite. Mi nedovoljno razumemo da ovo nije milosrđe države, već osnovno pravo na negu i da lice bira gde će biti negovano, zbog čega domovi i nega kod kuće moraju da imaju istu vrednost”, kaže Košutić.

Ana Knežević iz udruženja “Evo ruka” takođe kaže da je najveći problem zabrana rada.

“Problem je to što potpuno izostaje pravo roditelja na rad, a naknada je premala. Roditelji onda treba da rade 24 sata. Mi u udruženju smatramo da bi u redu bilo da se roditeljima omogući zapošljavanje, a ne da budemo socijalna kategorija. To je kršenje naših prava na rad. Mi smatramo da je u redu da se omogući da neko radi pola radnog vremena, neko možda honorarno. Neko dete kojem je možda potrebna nega preko dana ide u školu, gde ima asistenta, tako da bi majka za to vreme mogla da radi”, kaže Knežević za Novu ekonomiju.

Naša sagovornica, ipak, ističe da će usvajanje ovog zakona biti značajno za sve roditelje dece sa smetnjama u razvoju, te da je “danas 65.000 bolje od nula dinara juče”.

“Ovaj zakon ne daje samo novčanu naknadu, on roditeljima daje sigurnost. Majke koje se odluče da budu sa detetom stalno, jer je detetu to potrebno, moraju da daju otkaz ili stalno otvaraju bolovanja, i to u godinama kada je dete najranjivije, od pete, pa sve do neke dvadesete godine života, kada se prolazi najviše terapija, kada jednostavno roditelj mora da bude sa njim. Ali važno je da se ovaj zakon usvoji, jer zakoni kasnije mogu da se promene ukoliko se ispostavi da nisu dobri”, zaključuje Knežević.

Problem i u (ne)transparentnosti

Još jedan problem na koji ukazuje Regionalna alijansa za cerebralnu paralizu je transparentnost.

“Na okruglom stolu održanom 21. aprila u Beogradu, u organizaciji nadležnog ministarstva, kojim je predsedavala državna sekretarka Sanja Lakić, predstavnicima naše organizacije nije dozvoljeno da video snimaju tok rasprave, niti da omoguće javnosti da prati događaj. Pre održavanja skupa, Regionalna alijansa za cerebralnu paralizu zvanično se obratila organizatoru sa molbom da se omogući video snimanje i uživo prenos, kako bi roditelji, osobe sa invaliditetom, stručnjaci i zainteresovana javnost mogli da prate diskusiju i informisano učestvuju u javnoj raspravi. Na ovaj zahtev nije dostavljen odgovor”, kažu iz Alijanse, te dodaju da im je i na samom događaju rečeno da snimanje nije dozvoljeno.

Istovremeno, događaj se snimao „za potrebe zapisnika“, a prisutni su bili i predstavnici medija sa kamerama, te Alijansa smatra da ova situacija pokazuje da snimanje nije bilo zabranjeno u celini, već je bilo selektivno ograničeno.

“Nakon ukazivanja na ovaj problem, pravila su se menjala tokom samog događaja, da bi na kraju snimanje bilo ponovo zabranjeno direktnom odlukom državne sekretarke. Regionalna alijansa za cerebralnu paralizu posebno ističe da je ovakav pristup problematičan imajući u vidu značaj teme i obim javnog interesa. Naša organizacija putem svojih kanala, uključujući i Fejsbuk zajednicu, informiše i okuplja veliki broj roditelja, osoba sa invaliditetom i stručnjaka iz regiona, koji nisu imali mogućnost da lično prisustvuju raspravi. Onemogućavanjem snimanja i prenosa, upravo toj javnosti je uskraćena mogućnost da neposredno prati tok rasprave, čuje iznete stavove i na osnovu toga formira informisano mišljenje i učestvuje u procesu. Javna rasprava o zakonu koji se tiče života hiljada porodica i osoba sa invaliditetom mora biti zasnovana na principima otvorenosti, jednakog pristupa i pune transparentnosti”, kažu iz Alijanse.

Oni postavljaju pitanje: “Ako je rasprava javna – zašto javnost ne može da je vidi?”

Vučićeva izjava o roditeljima-negovateljima „koji ne žele da rade“ data „iz nepromišljanja koga može da povredi“: „To je jako mali novac za državu“