Koliko će nove nuklearne elektrane koštati Evropu?

Alijansa 14 pronuklearnih država članica EU saopštila je da im je ukupno potrebno dodatnih 50 gigavata nuklearne energije do 2050. godine, kako bi ispunila ciljeve energetske tranzicije. Obezbeđivanje tih gigavata bi zahtevalo izgradnju više od 30 novih reaktora, za šta je potrebno između pet i 11 milijardi evra.

Model koji se istražuje jeste udruživanje velikih industrijskih potrošača struje koji bi uložili u izgradnju novih postrojenja, a zauzvrat bi uživali ekskluzivna prava na celu ili deo proizvedene električne energije.

Kako piše Euractiv, ovaj model je odabran u Finskoj za najnoviji reaktor „Olkiluoto 3“.

„Procenjuje se da dodatnih 50 gigavata nuklearnog kapaciteta košta između pet i 11 milijardi evra po gigavatu, što je opseg koji pokazuje veliki stepen neizvesnosti i veliku razliku u pretpostavkama“, kaže stručnjak za energetiku, profesor Žak Perseboa (Jaques Percebois).

Osnovne pretpostavke

Kada su troškovi izraženi kao proizvodnja električne energije (mereni u kilovatima i gigavatima), uzimaju se u obzir ukupni troškovi po proizvodnoj jedinici – ulaganje u izgradnju, rad (svakodnevni rad, održavanje, itd.) i gorivo (dopuna goriva, životni ciklus i itd.).

Međutim, procene se često fokusiraju na investicione troškove potrebne za izgradnju elektrane.

„To predstavlja oko 70 odsto troškova novog reaktora, dok operativni troškovi predstavljaju samo oko 15 odsto. Troškovi goriva su, takođe, oko 15 odsto ukupne vrednosti“, objasnio je Perseboa za Euraktiv.

Različite procene mogu uključiti ili isključiti troškove u vezi sa razgradnjom postrojenja i tretman otpada. Na vrednosti troškova, takođe, mogu u velikoj meri da utiču pretpostavke o spoljnim faktorima, kao što su buduće stope inflacije.

Izgradnja i finansiranje

„U srcu izgradnje su troškovi finansiranja, koji mogu uticati na krajnji rezultat (sa oko) 30 odsto“, rekao je Perseboa.

Postoje četiri načina za finansiranje projekata, a to su vlasnički kapital, vlasničko finansiranje, zajmovi i javne subvencije. Danas su spoljna privatna ulaganja u razvoj nuklearnih elektrana u Evropi retkost.

Model koji je odabran u Finskoj za najnoviji reaktor „Olkiluoto 3“ tiče se udruživanja velikih industrijskih korisnika električne energije, radi zajedničko ulaganja u nova postrojenja.

„To je mogući model, ali neće biti najčešći u Evropi, jer je mali broj korisnika u stanju da apsorbuje snagu velikog nuklearnog reaktora“, rekao je Fransoa Levek, profesor ekonomije u Parizu.

Kredit i kamate

Na taj način krediti postaju glavni kanal za privatni kapital, kako bi se finansirala izgradnja nuklearnih reaktora.

Troškovi zaduživanja mogu biti značajni, u zavisnosti od tražene sume i toga ko pozajmljuje novac, kao i od poverenja banke u izglede za uspeh projekta, piše Euraktiv.

Postoji mnogo načina da se smanje troškovi kamate. Najvažnije je smanjiti iznos kredita, maksimiziranjem korišćenja javnih subvencija i javno obezbeđenog kapitala.

Međutim, svaka zemlja koja želi da subvencioniše izgradnju nuklearne elektrane mora da se opredeli za pravila EU o državnoj pomoći. Brojne zemlje članice pozivaju na mogućnost korišćenja evropskih fondova za finansiranje nuklearne energije ili čak stvaranje novih namenskih sredstava.

Stopa proizvodnje energije

Očekivana stopa proizvodnje struje u elektranama je glavni činilac u proceni operativnih troškova.

„U Francuskoj je optimizam Regulatorne komisije za energetiku, u pogledu proizvodnog potencijala nuklearne energije, doveo do procene tekućih troškova nuklearne energije (ukupno 56 operativnih reaktora), na oko 60 evra/megavat-satu, u poređenju sa 75 evra/megavat-satu za EDF“, objasnio je Žak Perseboa.

Levek je dodao da je stope proizvodnje nuklearne energije teško predvideti, jer to u velikoj meri zavisi od električnog sistema i miksa u narednim godinama, čiji sastav nije poznat unapred 15 ili 30 godina.

Za nuklearne elektrane u Srbiji neophodna Strategija razvoja energetike