Kopanje litijuma u Jadru: Nedostatak poverenja u „polukolonijalne institucije“ Srbije

Od kada je krenulo lobiranje srpskih vlasti u vezi litijuma, predvođeno američkom ambasadom u Beogradu pre više od godinu dana, nastavilo se sa pregovorima sa Evropskom komisijom, potom obnovom projekta Jadar od strane zainteresovane kompanije Rio Tinto, a i ambasada Velike Britanije se pridružila onima koji promovišu eksploataciju litijuma kao priliku za zemlju.

Ne zaostaju ni domaći političari. I dok je ambasador SAD već danas bar zvanično smekšao svoju otvorenu podršku Rio Tintu, rekavši da misli da SAD nema zvaničan stav po pitanju Rio Tinta i da je to pitanje za srpski narod – da odredi šta je u najboljem interesu države – jasno je da je u pitanju borba za srpske resurse.

„Ne verujem u teorije zavere ni u politikanstvo, stvari posmatram iz ekonomskog aspekta. Javno mnjenje u Srbiji zbog svih tih političkih stvari, zbog političke nestabilnosti, zbog institucija, nema rešenje da ovaj problem mirno sagleda. Prvo vlast, a onda svi ostali, ali prvo vlast je kriva što mi nemamo institucije u koje možete da se pouzdate. Kada postoji jedno veliko nepoverenje, što je veliki hendikep Srbije kao zemlje, ne možete da donesete pravu odluku. Nema dogovora ni o čemu“, kaže ekonomista Danilo Šuković i dodaje da je najviše kriva vlast koja ima uticaja na te institucije.

Ekonomista Božo Drašković ocenjuje da je Srbija u polukonolijalnom ekonomskom i političkom položaju.

Pojedini zakoni koji se odnose na ekonomsku, razvojnu i politiku zaštite prava radnika, kreirani su u korist stranih investitora, ne i u korist naroda u Srbiji.

„Evropska komisija sa kojom Vlada Srbije pregovara o takozvanim „strateškim sirovinama“ ima zapravo funkciju kolonijalnog guvernera koji ili ucenjuje ili podmićuje lokalne političare – kompradore da obezbede uslove da upravo njihove kompanije maksimiziraju profite na teret zemalja u kojima se nalaze određena prirodna dobra odnoso prirodni kapital. Činovnici koji zastupaju EK pojavljuju u ulozi guvernera kako je to bilo u vreme nastanka i vekovnog trajanja kolonijalizma. Razlika je samo u tome, što ovi guverneri sada ne sede stalno u Beogradu, već njihovu politiku i interese sprovode ambasadori kao lobisti uz pripomaganje dela domaćih lobista“, kaže Drašković.

Ono što je i jedno od najvećih pitanja, a na koje nismo dobili odgovor još uvek, pa čak ni kroz Nacrt Studije o zaštiti životne okoline, jeste način na koji će litijum biti ekstrahovan iz zemlje.

Koliko je god tehnologija nova i sigurna, kako objašnjava i uverava Rio Tinto, neki ekonomisti zagovaraju probni pogon da bi se to i dokazalo u praksi.

Nepoverenje dodatno izaziva, osim reputacije same kompanije, činjenica da države koje su odlučile da započnu proces dobijanja litijuma na svojoj teritoriji, to čine iz vode, a ne iz zemlje.

„Kada se pak radi o litijumu kao „kritičnoj sirovini“ postavljam pitanje zašto eksploataciju litijuma nisu započeli u zemljama EU kao što su: Nemačka, Portugalija…i još poneke zemlje koje takođe imaju nalazišta ovog „strateški“ važnog minerala. Nisu. A zašto nisu? Pretpostavljam da se radi o tome da ne postoje nikakve „najsavremenije tehnologije“ čijom primenom će se obezbediti potpuna zaštita životne sredine. Ukoliko je to tako, onda sledi nesumljiv zaključak da će se EK čimovnici „strateški“ dogovoriti sa lokalnim kompradorima da se zagađenje životne sredine obavi u perifernim zemljama kao što je Srbija, zaštiti uža Evropa (EU) i maksimiziraju koristi i profiti njihovih kompanija“, mišljenja je Drašković.

Pritisak na Srbiju iskazuje se od onih od kojih je država i najviše zavisna u ekonomskom smislu, prvenstveno tu je najveći trgovinski partner Evropska unija (EU). SAD i VB su Zapadne sile. Ironija u celom zapletu je što kada se pogleda zaokružena priča u vezi litijuma u Srbiji, ona je u stvari kineska, sa dve kompanije iz tog dela sveta koje će proizvoditi baterije, InoBat i Minth, a pojedinačni najveći akcionar Rio Tinto je takođe iz Kine.

Zanimljivo je da od kineskih predstavnika za sada nema reakcija u vezi ove teme, umesto toga – oni rade i „zavezuju“ otvaranje fabrika na ovoj teritoriji.

Kako objašnjava Drašković, strani investitori ne samo da ne vole da im menjate pravila igre, nego svoje interese brane pred međunarodnim sudovima i ostvaruju velike naknade za izgubljenu dobit.

„Uostalom zašto bi prihvatili da dele dobit sa nama, kada smo bili ili glupi ili korumpirani, ili i jedno i drugo kod sklapanja ugovora o prepustanju prirodnog kapitala da ga eksploataišu stranci. Nama su ruke vezane kada se radi  o ovom problemu. Pre svega postoje međunarodni sporazumi i ugovori o zaštiti stranih investicija. Takve ugovore pod pretnjom sile, sankcija i ucena male zemlje moraju da poštuju, Za velike i močne, zakoni i ugovori, to vidimo već u vezi sa trgovinskim ratom na relaciji Kina – SAD , često ne važe“, kaže ovaj ekonomista.

„Ako imamo velika nalazišta litijuma, treba staviti institucije u pogon, bilo domaće, bilo strane da se daju pouzdane ocene. Ali mislim da zbog tog društvenog nepovereenja postoji opasnost da mi umesto da jedan resurs koristimo ili ne koristimo, postojimo u stagnaciji i postanemo društvo koje ne ide napred. Mala-velika zemlja nije tema, radi se samo o ekonomskom interesu. Luksemburg je mala zemlja, Švajcarska, Danska takođe. Sve je u našim institucijama, sve je u našim rukama. Ako ga mi ne ekspolatišemo, naći će ga negde drugde“, kaže Šuković.

Ironija je da rudarstvo ne može da bude „čisto“, a sirovine koje se iskopavaju u ovim proccesima se koriste za „čiste, zelene“ tehnologije.

„Litijum je budućnost, hteli mi to ili ne. Da li je to resurs koji nam treba ili ne treba i za to treba da postoje kompetentne institucije koje će to da kažu. Onda treba i sagledati i dobre i loše strane korišćenja litijuma, ali i to institucije treba da kažu. I nema tu širenja teorija zavere da su drugi zainteresovani za litijum jer hoće da nas potruju. Oni su zainteresovani jer im treba litijum,“ kaže Šuković.

Šuković se slaže da je jedno od rešenja što se tiče barem ekologije postavi uslov da se ispoštuju određeni standardi, pa ako standarda nema – nema ni litijuma.