Srbija i Kina – zablude i stvarnost saradnje sa džinovskim partnerom

U toku sastanka ministara transporta država članica, platforme za saradnju sa Kinom ,,16+1’’ u oktobru 2018. godine, tadašnja ministarka građevinarstva, Zorana Mihajlović, izjavila je da je vrednost kineskih investicija u infrastrukturi u Srbiji 16 milijardi evra, a da je od toga oko devet milijardi evra vrednost projekata sa Kinom u različitim oblastima.

Prva važna napomena u kontekstu izjave tadašnje ministarke u Vladi Republike Srbije jeste da šest godina kasnije, inicijativa ,,16+1’’ koja je okupljala države Centralne i Istočne Evrope koje žele da ostvare viši nivo saradnje sa Kinom više ne postoji u originalnom formatu, te sada okuplja 14 članica nakon što su tri baltičke države napustile istu.

U prilog tome govori i činjenica da treću godinu za redom nije organizovan samit lidera vlada i država, koji je bio najznačajniji mehanizam saradnje u okviru ove platforme.

Druga napomena je da barem deklarativno, zvaničnici Srbije ne prave razliku između kredita i investicija koje Kina plasira u Srbiji. Ovakvo predstavljanje priliva kineskog kapitala predstavljalo je osnov za jednu od glavnih nedoumica o rezultatima saradnje Srbije i Kine i tumačenja iste. Kineske investicije u Srbiji nikad nisu dostigle nivo od 16 milijardi, šest godina od izjave Zorane Mihajlović one su kumulativno višestruko manje.

S druge strane, ukupna vrednost zajedničkih projekata nije daleko od navedene cifre, ali ono što sada znamo jeste da je najveći deo vrednosti tih projekata realizovan kroz kredite koje je Republika Srbija uzimala od kineskih državnih banaka i angažovala kineske kompanije za sprovođenje infrastrukturnih projekata širom Srbije.

Pored stranih direktnih investicija i zajedničkih infrastrukturnih projekata, treći značajan aspekt ekonomske saradnje između Srbije i Kine predstavlja spoljnotrgovinska razmena. Potpisivanjem ugovora o slobodnoj trgovini između dve države u oktobru 2023. godine, postavljena je osnova za podizanje saradnje u ovoj oblasti na viši nivo. Sporazum i mogućnost prodora na kinesko tržište su predstavljeni kao velika šansa za privredu Srbije, u okviru koje će prostor za kompanije iz Srbije biti otvoren za različite vrste proizvoda koje će biti moguće izvoziti.

Svaki od navedenih elemenata ekonomske saradnje između Srbije i Kine se ne razvija odvojeno od drugih aspekata bilateralnih odnosa, uključujući političku saradnju, bezbednosnu saradnju i saradnju u oblasti kulture. Ono što ekonomsku saradnju čini posebno važnom jeste mogućnost komuniciranja iste sa širom populacijom i lako promovisanje bilateralne saradnje kroz slanje poruka o kineskom doprinosu ekonomskom razvoju Srbije.

Zbog toga je od krucijalne važnosti razumeti definišuće elemente saradnje u oblasti ekonomije između Srbije i Kine, te razjasniti glavne nedoumice koje provejavaju javnim narativom o odnosu dve države u ovom sektoru.

Prva nedoumica – Kina je najveći investitor u Srbiji

Početak savremenih odnosa Srbije i Kine vezuje se za 2009. godinu i potpisivanje međusobnog Sporazuma u oblasti infrastrukture od kada se saradnja između ova dva partnera kontinuirano intenzivira. U periodu nakon potpisivanja, dominantan oblik saradnje bili su infrastrukturni projekti, međutim oni sami po sebi nisu predstavljali investicije, već kredite.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan iznos stranih direktnih investicija iz Kine u periodu od 2010. godine do 2023. godine iznosio je 5,5 milijardi evra. Nekoliko važnih trendova je potrebno posebno naglasiti. Do 2016. godine te investicije su bile na zanemarljivom nivou. Međutim, od 2010. do 2023. ulaganja stalno rastu. Poređenja radi, 2010 godine, ukupan iznos investicija iz Kine u Srbiji iznosio je 2,4 miliona evra, 2015. godine taj iznos je porastao na 66,4 milona evra, dok je 2023. godine dostigao iznos od 1,3 milijarde.

Evidentan skok u porastu nivoa investicija je zabeležen 2016. godine nakon što je u Srbiji zabeležena prva velika braunfild investicija (ulaganje u već postojeću infrastrukturu) kupovinom železare u Smederevu. Ipak, najznačajnija godina za porast investicija iz Kine u Srbiji bila je 2018. kada su dve velike kineske kompanije plasirale investicije u Boru i Zrenjaninu.

Investicija u Boru predstavlja kombinaciju braunfild investicije i grinfild investicije, jer je pored kupovine postojećih kapaciteta Rudarsko-topioničarskog basena Bor, kineski Ziđin takođe kupio eksploataciona prava na području rudnika Čukaru Peki, te tamo otvorio potpuno novi rudnik. Osim Bora, drugo značajno ulaganje te godine, Linglong, bilo je, do danas, najveća grinfild investicija jedne kineske kompanije u Srbiji – fabrika za proizvodnju guma za različite vrste vozila u Zrenjaninu.

Ove investicije su ispraćene porastom prisustva drugih kineskih kompanija, dominantno u automobilskoj industriji sa investicijama kompanije Mint u Loznici i Šapcu, Lianboa u Novom Sadu, Janfenga u Kragujevcu i Šingjua u Nišu.

Najglasnije kritike kineskog kapitala u Srbiji vezuju se upravo za neka od ovih ulaganja, kako po pitanju ugrožavanja životne sredine tako i kršenja radnih prava zaposlenih, rada bez odgovarajućih dozvola i transparentnosti.

Kineska ulaganja, međutim, i dalje predstavljaju značajan udeo ukupnog priliva stranih direktnih investicija u Srbiji. Tako je 2023. godine udeo kineskih investicija iznosio 32,3 odsto ukupnih ulaganja. U periodu od 2021. godine, iznos investicija pristiglih iz Kine viši je od iznosa iz bilo koje druge pojedinačne države i to sa ne malom razlikom.

Na primer, 2023. godine Kina je bila najveći pojedinačni investitor sa 1,37 milijardi evra, dok je na drugom mestu bila Holandija (gde se iznos mora uzeti sa rezervom jer se radi o državi sa velikim brojem registrovanih kompanija iz drugih država zbog poreskih uslova) sa 774 miliona evra.

Dakle, da li je Kina najveći investitor u Srbiji? U zavinosti od toga kakva se poruka želi poslati, odgovor može biti i ,,da’’ i ,,ne’’.

Pre svega, nivo investicija iz Kine se povećao značajno u poslednjih osam godina, te se može reći da ne postoji dovoljno dugačak vremenski okvir za poređenje sa drugim akterima. U periodu od 2010. godine, na kineskih 5,5 milijardi, države Evropske unije investirale su 20,6 milijardi, Ruska Federacija 2,7 milijardi, Velika Britanija 1,4 milijarde, a Sjedinjene Američke Države 800 miliona.

Zaključak bi bio da predstavljanje Kine kao najvećeg investitora može biti istinito ukoliko se koristi jedan određeni set kriterijuma, dok drugi set kriterijuma ukazuje na druge izvore investicija kao dominante.

Da, od 2021. godine, Kina je postala pojedinačna država iz koje pristiže najviši nivo investicija u Srbiji, ali kumulativno gledano, države Zapada su i dalje dominantne u ovoj oblasti. Kina i dalje nije na nivou sabranih investicija država Evropske unije, a ako se tome pridodaju i Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija, iz ovih država je u periodu od 2010. do 2023. godine stiglo četiri puta više stranih direktnih investicija nego iz Kine.

Da bi se stekla potpuna slika o uticaju investicija, u obzir se moraju uzeti i drugi kriterijumi, poput kvaliteta radnih mesta, sveobuhvatnog uticaja na razvoj zajednice, uticaja na nivo ekonomskog razvoja države, transfera znanja i tehnologija, kompatibilnosti sa ostalim elementima privrede. Ovakve analize i procene često izostaju, te se prilikom privlačenja investicija najčešće uzima u obzir samo kvantitet. Zbog toga se može očekivati da investicije iz Kine nastave da pristužu u postojećem obimu, ali da neće dostići nivo Evropske unije ili generalno država Zapada.

Druga nedoumica – Saradnja sa Kinom će oterati Srbiju u dužničko ropstvo

Dužničko ropstvo je termin kojim se opisuje tendencija da se putem finansijskih aranžmana kreira situacija u kojoj država zajmodavac toliko optereti finansije države koja kredit uzima da nije u mogućnosti da servisira kredit. U tom slučaju bi država zajmodavac došla u priliku da dug naplati preuzimanjem upravljanja i/ili vlasništva nad strateški važnom infrastrukturom države koja nije u mogućnosti da otplati kredit.

Da ovaj scenario nije nerealan i na Zapadnom Balkanu ukazuje i slučaj Crne Gore koja je 2021. godine došla u situaciju da je njen iznos javnog duga prevazišao ukupan iznos bruto domaćeg proizvoda.

U maju 2021. godine, javni dug Crne Gore iznosio je 105 procenata njenog ukupnog BDP-a i postojala je realna mogućnost da Crna Gora neće biti u mogućnosti da otplati ratu kredita prema kineskoj Eksim banci, davaocu finansijskih sredstava za izgradnju 42 kilometra autoputa od Mateševa do Smokovca.

Postizanjem dogovora o hedž aranžmanu, Crna Gora je izbegla najgori scenario, ali je ostala priča upozorenja da postoji neophodnost za dodatnom opreznošću prilikom potpisivanja ugovora sa inostranim kreditorima, u ovom slučaju sa kineskom državnom bankom.

Situacija u Srbiji je daleko od dramatične, ali je neophodno ukazati da postoji potreba za određenom dozom opreza. Naime, uprava za javni dug u izveštaju u septembar 2024. navodi da je stanje duga Srbije prema kineskoj Eksim banci 2,7 milijardi evra.

Ono što je važno napomenuti jeste da je ukupna vrednost projekata veća, te da je jedan deo duga prema kineskoj banci otplaćen, dok će važeći ugovori biti otplaćivani sve do 2042. godine. Iznos od 2,7 milijardi u ovom trenutku predstavlja sedam odsto javnog duga države, pri čemu je ukupan javni dug na nivou od 46,5 odsto BDP-a.

Ovaj odnos se može tumačiti kao povoljan, te ukazati na to da se Srbija ne nalazi u poziciji koja je u kratkom roku vodi ka dužničkom ropstvu. Zatim, krediti Eksim banke nisu jedini krediti koje je Srbija uzimala od Kine. Budžet Srbije za 2024. godinu navodi iznos od 1,44 milijarde evra kao odobren iznos za dalje zaduživanje kod (neimenovanih) kineskih banaka za različite projekte, uključujući i kupovinu električnih vozova, izgradnju industrijskog parka Mihajlo Pupin i izgradnju kanalizacione infrastrukture (projekat čista Srbija).

Dodatno, kineske kompanije, pogotovo građevinske, angažovane su i na projektima koji nisu finansirani iz kineskih kredita (između ostalih i proširenje kapaciteta aerodroma u Nišu, Dunavska magistrala), što ukazuje da angažovanje kineskih firmi nije uslovljeno (isključivo) kineskim kreditima, već da su postale poželjan partner i kad se izvor finansiranja nalazi na drugom mestu.

Uzevši u obzir ove elemente saradnje Srbije i Kine u oblasti razvoja infrastrukture, dužničko ropstvo nije na listi najviše rizičnih elemenata saradnje.
Nekoliko drugih elementarnih problema opterećuje saradnju u ovoj oblasti. Problem na koji se najčešće ukazuje je problem transparentnosti. Naime, svi ugovori koje je Srbija potpisala sa kineskim bankama su potpisani pod okriljem sporazuma iz 2009. godine.

To znači da ovi ugovori imaju prioritet u primeni u odnosu na domaće zakone te ih to izuzima od poštovanja pravila javnih nabavki, tenderskih procedura. Ono što ovakav vid poslovanja omogućava jeste angažovanje kineskih kompanija po diskrecionom pravu, a za međudržavne ugovore o kreditima sa kineskim bankama to je ujedno i preduslov. Dodatno, problem transparentnosti dodatno je naglašen u vidu tajnosti komercijalnih ugovora između države Srbije i kineskih kompanija koje Srbija mora da angažuje po osnovu potpisanog međudržavnog ugovora.

Problem nadležnosti nad sporovima takođe je nešto što potencijalno šteti interesima Srbije. Naime, svaki ugovor koji se potpiše sa kineskom državnom bankom podrazumeva dva zasebna elementa rešavanja sporova (na primer kašnjenja radova, nedovoljnog kvaliteta izvedenih radova, ali i kašnjenja u isplati rata kredita). Prvi su ,,prijateljske konsultacije’’ odnosno mogućnost da se sporovi reše direktno između strana potpisnica ugovora. Drugi je nešto manje prijateljski definisan – u slučaju da dve strane ne postignu kompromis po određenom sporu, za njegovo rešavanje nadležna je Kineska komisija za međunarodnu privrednu i trgovinsku arbitražu („CIETAC”).

Takođe, zajmoprimac (u ovom slučaju Srbija) se neopozivo odriče prava na prigovor na izbor Kine kao mesta za pravne postupke vezane za ovaj sporazum. Takođe pristaje da je arbitražna presuda konačna i izvršna u bilo kojoj jurisdikciji, pri čemu potvrđena kopija presude predstavlja dokaz njegove obaveze.

Na kraju, problem na koji se ukazuje jeste i pitanje odgovornosti. Direktno povezan sa problemom nedostatka transparentnosti, ukoliko elementi ugovora nisu poznati, teško se bilo koja od strana može pozvati na odgovornost u slučaju da dođe do bilo kakve štete (ili tragedije) kao posledice rada na zajedničkim infrastrukturnim projektima. S obzirom na obim i značaj projekata koji su sprovedeni, preuzimanje odgovornosti bi trebalo da bude jedan od ključnih aspekata, što u ovom trenutku svakako nije.

Treća nedoumica – Povećanje obima spoljnotrgovinske razmene je dobro za Srbiju

Kina se pozicionirala kao jedan od najznačajnijih spoljnotrgovinskih partnera Srbije. Jedna od glavnih karakteristika povećanja obima spoljnotrgovinske razmene između Srbije i Kine jeste uvećanje spoljnog deficita na strani Srbije. Činjenica je da je Kina višestruko veća ekonomija od najvećeg broja država na svetu i da je deficit u odnosima sa ovom državom standard.

Nova era spoljnotrgovinske razmene počela je startom implementacije sporazuma o slobodnoj trgovini između dve države 1. jula ove godine.

Ovaj sporazum bi trebalo da doprinese da srpske kompanije lakše pristupaju kineskom tržištu, da kineski proizvodi na srpsko tržište dolaze po povoljnijim uslovima i da Srbija postane potencijalno privlačna lokacija za kompanije iz trećih država koje bi kroz izmeštanje proizvodnje u Srbiju potencijalno olakšale pristup kineskom tržištu za svoje proizvode.

Ovo su glavne poruke koje su zvaničnici Srbije plasirali u javnosti prilikom potpisivanja sporazuma, tokom posete kineskog predsednika Ši Đinpiga Srbiji i kada je počela implementacija sporazuma. Da li će rezultati biti takvi ostaje da se proceni nakon određenog vremena, ali je na osnovu postojećeg stanja moguće zaključiti da će kratkoročno benefit saradnje u ovoj oblasti pripasti dominantno kineskoj strani.

Razlog za to je pre svega struktura izvoza iz Srbije. Naime, dominantni proizvodi koji se u ovom trenutku izvoze iz Srbije u Kinu jesu proizvodi kineskih kompanija koje posluju u Srbiji. Ukupna vrednost spoljnotrgovinske razmene između dve zemlje u 2023. godini dostigla je 5,6 milijardi evra, ali s udelom izvoza iz Srbije od svega 1,14 milijardi evra, što pokazuje izrazito neuravnotežen odnos.

Ono što je dodatno problematično jeste struktura tog izvoza. Naime, čak 92,1 odsto ukupnog izvoza iz Srbije činio je bakar u obliku ruda i katoda, što je vrednost od 1,05 milijardi evra.

Ostali proizvodi su predstavljeni u daleko manjem obimu, kao što su drvo bukve (23 miliona evra), drvo hrasta (3,5 miliona evra), i dugmasti prekidači (3,4 miliona evra). Ovo jasno ukazuje na dominaciju sirovina kao osnovu izvoza, gde posebno bakar predstavlja proizvod kineskih kompanija koje posluju u Srbiji.
Ovakva struktura izvoza ukazuje na zavisnost od prirodnih resursa, a ne na visokotehnološke ili industrijske proizvode sa višom dodatom vrednošću.

Pojednostavljeno, korist je pripisana (dominantno) kineskim kompanijama u uskoj industrijskoj delatnosti i ne doprinosi prenosu tehnologije i znanja na domaće aktere, a samim ti se i ograničava potencijal za razvoj domaćih srpskih kompanija i industrija.

Kineske kompanije, koriste prirodne resurse Srbije i prebacuju ih u Kinu, što dovodi u pitanje koristi koje Srbija ima od ove trgovine i potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini. Postavlja se pitanje u kojoj meri ovaj sporazum doprinosi razvoju domaćih srpskih kompanija, s obzirom na to da ovakav trgovinski odnos uglavnom pogoduje kineskim interesima.

Sve navedeno vodi do zaključka da, ukoliko Srbija želi da ostvari ravnopravniju trgovinsku saradnju i stvarne koristi od trgovinskih ugovora, potrebna je diversifikacija izvoza i razvoj kapaciteta za proizvodnju proizvoda sa višom dodatom vrednošću.

To bi moglo uključivati ulaganje u domaće proizvodne kapacitete i podsticanje sektora koji omogućavaju jaču ekonomsku osnovu Srbije, bez oslanjanja isključivo na eksploataciju prirodnih resursa u korist stranih kompanija.