Pristupačnost kao „problem koji će se rešavati kasnije“: Svakodnevica slepih i slabovidih ljudi

„Meni nije problem, ja ceo život živim kao da mi nije ništa, ali niko ne obraća pažnju na nas. I kada obrate pažnju, to najčešće dolazi sa nekim sažaljenjem koje nama ne treba. U tome je poenta, tako ja vidim temu invaliditeta uopšteno – ne treba nam sažaljenje, treba nam ravnopravni tretman“, ovako Luka Kuvizić, student istorije koji je slabovid, opisuje svoje iskustvo sa višim obrazovanjem.

Ovakav stav prema slepim i slabovidim ljudima ne završava se u amfiteatru; prisutan je i u javnom prevozu, u obavljanju administrativnih obaveza, a podjednako i u digitalnom svetu u kom svakodnevno boravimo.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2022. godine, u Srbiji živi preko 116.000 ljudi koji imaju neku vrstu problema sa vidom. Iako se sa razvojem tehnologije sve veći broj slepih i slabovidih ljudi upisuje na studije, prepreke sa kojima se oni suočavaju su sveprisutne – problematično je pronalaženje literature, a za slabovide, naročito, pisanje seminarskih radova prema zadatim standardima, kao i korišćenje studentskog veb servisa.

Šta znači pristupačnost u digitalnoj sferi

Uz pomoć alata kakav je čitač ekrana (screen reader), slepi i slabovidi ljudi danas mogu nesmetano da koriste potrebne veb-sajtove i aplikacije.

„Zahvaljujući našoj novosadskoj pameti sa Fakulteta tehničkih nauka, pre dvadesetak godina stvoren je screen reader za srpski jezik, i zahvaljujući njemu slepa osoba može potpuno samostalno da radi na računaru i izvršava gotovo sve operacije kao i ljudi sa normalnim vidom“, objašnjava Velibor Pilić, predsednik Saveza slepih i slabovidih Vojvodine, koji je i sam slepa osoba.

Da bi se obezbedio pravilan rad čitača ekrana, kao i nesmetano korišćenje samog proizvoda, u fazi dizajniranja digitalnog proizvoda potrebno je preduzeti određene korake, jer može doći do nepravilnosti u radu ukoliko se oni ne ispune.

„Neophodno je obezbediti pravilnu hijerarhiju elemenata, kako bi screen readeri mogli da ispravno interpretiraju sadržaj. Forme, polja za unos i dugmad moraju biti pravilno označeni i imati jasne, smislenе opise svojih funkcija. Prilikom dizajniranja navigacije kroz proizvod, ona mora biti logično postavljena i u skladu sa opšteprihvaćenim standardima, kako bi bila predvidiva i laka za korišćenje“, objašnjava Nikola Živanović, stručnjak za UX/UI (User experience/User interface) dizajn.

Sa druge strane, pristupačnost u dizajnu digitalnih proizvoda ne zadovoljava uvek ni potrebe slabovidih, uprkos propisanim standardima. Nedovoljan kontrast i fiksna veličina fontova samo su neke od grešaka koje slabovidim korisnicima otežavaju ili onemogućavaju korišćenje digitalnih proizvoda.

Da li je domaće tržište pristupačno?

Stručnjaci koji su govorili za našu redakciju smatraju da je pristupačnost u UX/UI domenu još uvek nedovoljno razvijena na našim prostorima, te da je često prisutna isključivo u teoriji.

„Svest o digitalnoj pristupačnosti u Srbiji je u porastu, ali još uvek nije na nivou na kojem bi trebalo da bude. U praksi, o pristupačnosti se najviše vodi računa u kompanijama koje rade za strana tržišta, naročito za Evropsku uniju i Sjedinjene Američke Države, gde su zakonske regulative strože, pa je tako i sa relativno novim Evropskim zakonom o pristupačnosti“, smatra Aleksandra Ninković, UX/UI dizajnerka.

Ona je pri osnivanju firme Brankka Design insistirala, kako navodi, „na dobrim praksama kako bi svojim primerom pokazala da inkluzivnost i pristupačnost mogu biti deo svakodnevnog dizajn procesa bez ograničenja“.

Evropski zakon o pristupačnosti stupio je na snagu 28. juna 2025. godine. Njim je od tog datuma određeno da svi veb-sajtovi i aplikacije kompanija koje posluju u Evropskoj uniji moraju da ispunjavaju standarde pristupačnosti. Pristupačnost koju ovaj zakon podrazumeva određuje WCAG 2.1 standard, a njegova četiri ključna principa su percepcija, operabilnost, razumljivost i robusnost.

Luka Kuvizić se svakodnevno suočava sa primerima nepristupačnog dizajna u aplikacijama i veb-sajtovima koje koristi, počevši od studentskog portala E-student.

„Na prvi pomen loše dizajniranog sajta pomislim na E-student. Na telefonu on donekle funkcioniše, ekran može da se uveća, ali na računaru gotovo pola stranice ostane prazno, obaveštenja su na sitna, kao i opcije. Pošto je pola stranice belo, verujem da to predstavlja problem i ljudima koji nisu slabovidi“, objašnjava sagovornik.

Portal e-student, snimak ekrana

Dizajn za sve

Da neinkluzivni dizajn može da stvori probleme za sve korisnike smatra i dizajnerka Aleksandra Ninković, koja u svojoj firmi najčešće, kako kaže, preuzima inicijativu da edukuje klijente o tome zašto je obavezno da se obrati pažnja na ovaj segment.

„Pristupačnost je, zapravo, vrhunski UX. Kada je dizajn inkluzivan, on je automatski jasniji, brži i lakši za korišćenje apsolutno svima“, ocenjuje stručnjakinja.

Nikola Živanović naročito naglašava problematiku davanja prednosti estetici, umesto pristupačnosti. Kao i Aleksandra, on smatra da je potrebno da dizajneri od samog početka projekta edukuju klijente o temi i objasne benefite pristupačnosti, ali dodaje i da ranije, zbog manjka iskustva i referenci, nije uvek bio u mogućnosti da utiče na ovaj aspekat stvaranja proizvoda.

„Za slabovide osobe, fontovi digitalnih proizvoda moraju biti čitljivi, a ne dekorativni, dok veličina slova, razmak između karaktera i razmak između redova treba da budu jasno definisani i prilagođeni čitljivosti. Interaktivni elementi moraju biti dostupni i upotrebljivi bez korišćenja miša“, navodi Živanović.

Luka kao još jedan primer aplikacije koja se često koristi, a sa kojom je on imao poteškoće, navodi i mBanking Banke Poštanske štedionice, primarne banke putem koje se isplaćuju studentski krediti i stipendije. On je naveo da je jedan od razloga zašto je otvorio račun u drugoj banci i njihova mBanking aplikacija.

„Tasteri su, po mom mišljenju, previše blizu jedan drugom. Često mi se desi da pritisnem nešto što nisam hteo, ili uplatim nešto što nisam hteo. Da se razmaknu komande, aplikacija bi radila glađe. Ponekad uopšte ne primetim da je taster dao odgovor da je pritisnut, i nastavim da ga pritiskam jer mislim da aplikacija nije odreagovala, smatra Luka.

m-banking Poštanske štedionice

Prema rečima Nikole Živanovića, ovo je čest problem o kom treba voditi računa tokom pripreme aplikacije.

„Greške, upozorenja i različiti statusi često su označeni isključivo bojama – zelena za uspešnu akciju, ili crvena za greške. Svaki status bi trebalo da bude praćen dodatnim tekstom ili ikonom, a informativni statusi, poput poruka o greškama, moraju imati adekvatan kontrast i dodatnu vizuelnu oznaku u vidu ikone ili teksta“, podvlači stručnjak.

Ipak, glavni razlog zbog kog je Luka morao da otvori račun u drugoj banci, kako kaže, jeste činjenica da Dina kartica nema puno beskontaktno plaćanje. Fizička kartica ima opciju beskontaktnog plaćanja, ali je nije moguće koristiti preko telefona, kako to inače dozvoljavaju aplikacije poput Google novčanika (Google Wallet).

„Slabovidoj osobi je veoma teško da traži malu karticu u novčaniku koji je uzak, i mnogo je praktičnije koristiti beskontaktno plaćanje putem telefona. Dešavalo mi se da u taksiju po završetku vožnje nekoliko minuta ne mogu da pronađem karticu, a da taksista nije ugasio taksimetar za sve to vreme“, objašnjava Luka.

Bolja tehnologija, a kakva su prava?

U Srbiji, pravo na tuđu negu i pomoć može da dobije osiguranik i korisnik penzije kome je zbog prirode i težine povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Prema podacima pravne baze Paragraf Lex, od otprilike 55.000 ljudi koji godišnje podnesu zahtev na ovo pravo, oko 40 odsto njih uspe da ga ostvari.

Luka je ostvario pravo na tuđu negu i pomoć, ali smatra da, uz sve ostale troškove koje ima kao student, taj iznos nije dovoljan.

„Na osnovu svog invaliditeta – strabizma i cerebralne paralize, ja mesečno za tuđu negu i pomoć primam 15.000 dinara. Četiri godine studiram na budžetu, ali sam upis godine košta 8.500 dinara, a plaćam i overu semestra 2.400 dinara godišnje, kao i svaku prijavu ispita. Nerealno je da taj iznos bude dovoljan, uz sve ostale životne troškove“, smatra Luka.

Tokom godina, postojale su inicijative za izmene i dopune odredaba Zakona o socijalnoj zaštiti, koji se, između ostalog, bavi i pravom na tuđu negu i pomoć, ali rezultata do danas nema.

Pored troškova, pronalaženje prilagođene literature za Luku predstavlja još jedan problem. Pojedine delove moguće je pronaći u PDF formatu na internetu, ali većinu ne, naročito za studije istorije, kako sam ističe.

„Knjige iz kojih ja moram da spremam ispite ponekad ne postoje ni u našoj seminarskoj biblioteci, moraš da kopaš da bi ih pronašao“, objašnjava Luka i dodaje da mu se desilo da u čekanju na digitalizaciju knjige položi ispit, oslanjajući se samo na gradivo koje je zapamtio tokom predavanja.

U Savezu slepih i slabovidih Vojvodine postoji audio-biblioteka sa oko 13.000 naslova, delom snimljenih u zvučnoj tehnici, delom štampanih u Brajevom pismu. Dodatno, korisnici mogu da donesu fizički primerak na skeniranje i štampu, ili snimanje.

Luka se na ovaj način spremao za prijemni ispit na fakultetu, ali tvrdi da mu je za najefektivnije rezultate potreban PDF format.

„Nekada sam koristio i pripreme za štampu određenih novih izdanja za spremanje ispita, pa bih onda morao da potpišem non-disclosure agreement kojim se obavezujem da sadržaj neću deliti. Nemam problem sa tim, ali mislim da ne treba da prolazim kroz pravne prepreke kako bih stigao do potrebne literature“, ocenjuje on.

Luka u tim situacijama najčešće koristi Lens aplikaciju kako bi fotografije štampanih izdanja mogao sam da pretvori u PDF format, ali ni ta opcija ne funkcioniše uvek ispravno, a samostalno skeniranje telefonom oduzima mnogo vremena.

Filozofski fakultet u Novom Sadu ima digitalnu biblioteku, ali prilikom pretrage „istorije“ kao ključne reči, pojavljuje se samo jedan rezultat, vezan za istoriju jezika u oblasti lingvistike.

Devedesetih godina prošlog veka, kada je Velibor Pilić bio student, slepih i slabovidih ljudi na fakultetu bilo je vrlo malo. On se, kako tvrdi, za učenje koristio običnim kasetofonom, ali je pre toga morao nabaviti knjigu i pronaći nekoga da je pročita i snimi.

„To je bio mukotrpan rad“, kaže on, i dodaje, „Danas postoji mnogo veći problem. Ti mladi ljudi danas završavaju studije, ali nemaju gde da se zaposle. Nekada su postojale društvene firme gde je mnogo veći broj slepih i slabovidih mogao da se zaposli, a danas ih je dosta u privatnom vlasništvu“, naglašava sagovornik.

Zakon o zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji bavi se uključivanjem osoba sa invaliditetom na tržište rada. Prema njemu, svaki poslodavac je dužan da zaposli određenu kvotu osoba sa invaliditetom, ili da plaća određene penale, te Velibor Pilić smatra da većina poslodavaca pribegava drugoj opciji.

Pristupačnost izvan ekrana

Aleksandra Ninković iz firme Brankka Design smatra da koren česte greške leži u tome što se pristupačnost posmatra isključivo kao tehnička stavka na kraju projekta, što potvrđuje i Nikola Živanović.

„Pristupačnost se posmatra kao problem koji će se rešavati kasnije, što na kraju postaje ili previše komplikovano ili previše skupo za rešavanje. U praksi to često dovodi do toga da se ona u najvećoj meri zanemari ili u potpunosti odbaci“, konstatuje on.

Odbacivanje pristupačnosti seže dalje od digitalne sfere.

Luka Kuvizić ne koristi gradski prevoz, ukoliko za tim nema preke potrebe, ili ukoliko nije u pratnji druge osobe, a s obzirom na to da ne živi u Novom Sadu, to znači da gotovo svaki put za kretanje po gradu koristi taksi.

„Nikad ne znaš kakav će autobus doći. Većina njih su stari i bez rampe, a mnogi odmah pri vratima imaju stepenice kojima se treba popeti, mene neko doslovno mora da drži kako bih ušao u autobus. Zato svuda moram da idem taksijem, da se ne bih polomio“, objašnjava on.

Velibor Pilić ukazuje na drugi problem u gradskim autobusima. U vozilima gradskog prevoza u Novom Sadu ne postoji sistem zvučne najave stanica koji bi slepoj osobi stavio do znanja gde se nalazi, što za njih samostalno korišćenje gradskog prevoza čini gotovo nemogućim.

„U Beogradu sam imao prilike da vidim kako se u autobusu najavljuju sve moguće stanice, govori se ime svake ulice u kojoj autobus staje, pa čak i u kojim autobusima možete da presednete“, ističe on, i dodaje, „Mi u Novom Sadu nemamo ništa. Najavljeno je uvođenje klasične muzike u vozila, što jeste jako lepo, ali u autobusima koji su u stanju raspadanja i gde ne postoji neka druga tehnologija, ne znam koliko to ima smisla“, ocenjuje sagovornik.

Sredinom decembra 2025. godine iz kabineta gradonačelnika Novog Sada saopšteno je da će se u novosadskom gradskom prevozu emitovati klasična muzika, kako je ustanovljeno u okviru projekta „Najbolji novosadski muzičari sviraju najlepšu muziku za Novosađane“.

Problem koji zakon ne rešava

Fizičke i sistemske prepreke, svakodnevica su za slepe i slabovide ljude, a oni se u istoj meri suočavaju i sa predrasudama u svojoj okolini, od pretpostavke da za pojedine zadatke ili radna mesta nisu kompetentni, do sažaljenja koje ne nudi konkretno rešenje ili pomoć.

„Bio sam u Evropi – u Francuskoj, Italiji… Znam kako tamo stvari funkcionišu. Desilo mi se i da se u inostranstvu osećam prijatnije nego u svojoj državi“, govori Pilić.

„To nije nešto što može da se reši prijavama i kaznama“, dodaje. „Mora da se radi na edukaciji na temu odnosa prema ljudima sa posebnim potrebama. Lako je reći „takvi smo mi, takav je mentalitet“ – mi treba da radimo na tome da se mentalitet naroda promeni“, zaključuje Luka.

Luka Kuvizić uskoro će završiti fakultet i postati diplomirani istoričar, uloživši u svoju diplomu mnogo truda o kom prosečna osoba retko kada razmišlja.

* Tekst nastao u okviru Press akademije, škole novinarstva Nove ekonomije, Media i reform centra Niš i Foruma žena Prijepolje