Vesti iz izdanja

01.12.2024. 04:39

Štampano izdanje

Autor: Danka Božić

Velika očekivanja uz nimalo volje

Decenije reformisanja obrazovnog sistema u Srbiji

...

Od demokratskih promena u Srbiji početkom 2000. godine reforma je najčešće pominjan termin kada je o obrazovanju reč. Sa izuzetkom Zorana Đinđića, svi predsednici vlada su u svojim programima rada ponavljali slične fraze o promenama u obrazovnom sistemu, a aktuelni se istakao time što je čak plagirao deo ekspozea koleginice koju je na tom mestu nasledio

 

„Prioritet je nastavak započetih reformi obrazovanja“. „Znanje i obrazovanje su jedan od najvažnijih oslonaca promenama koje treba da sprovedemo“. „Ova vlada će reformisati obrazovni sistem“. „Nama će obrazovanje biti na prvom mestu“. „Obrazovanje će biti jedan od prioriteta za čije unapređenje ću se posebno zalagati“, izgovarali su redom mandatari, kojima je sem horskog nastupa zajedničko to što niko nije do kraja sproveo zamisli utemeljene u do sada najsveobuhvatnijoj reformi školskog sistema Srbije čija su tri osnovna cilja bila demokratizacija, decentralizacija i profesionalizacija obrazovanja.

Ova, popularno nazvana „Gašina reforma“, najviše je hvaljena, ali i kuđena, a sve što se dešavalo posle odustajanja od nje su bili samo fragmenti načela, postavljenih u vreme dok je na čelu resora prosvete bio Gašo Knežević.

„Različiti razlozi su uticali na to da se ne ’prime’ reformske promene. Takozvana Gašina reforma je jedina bila na pravi način osmišljena zato što je bila sveobuhvatna i sinhronizovala je promene u različitim sferama jer ne možete da menjate jedan aspekt obrazovanja, a da druge ostavite po strani“, kaže Dragica Pavlović Babić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i dugogodišnja koordinatorka PISA istraživanja u Srbiji.

Možda je ta reforma bila previše brza ali, kako ističe Pavlović Babić, kad to kaže ne misli da promene ne mogu da se odigraju brzo, već želi da ukaže na to da je obrazovni sistem glomazan, inertan i da mora da postoji velika motivaciona poluga da se on pokrene.

„Ne mislim da je u to vreme nedostajalo motivacije, jer je to bio period promena, buđenja iz teškog perioda koji smo imali krajem devedesetih godina, ali smo videli koliko je bilo otpora Đinđićevim reformama i onome što je on radio. Kao da se njegovim odlaskom sve slomilo“, smatra ona.

Iako je ista koalicija nastavila da bude na vlasti, atmosfera u društvu se promenila, a snage koje su težile povratku na staro su preovladale.

„Bez obzira na personalna rešenja na čelu Ministarstva, cela atmosfera u društvu je bila protiv promena. Sa Đinđićem smo izgubili orijentaciju ka menjanju i onda smo se polako vraćali na staro“, priseća se Pavlović Babić.

Uprkos tome što su promene u prosveti bile dobro koncipirane, otpori su počeli da se pojavljuju veoma brzo.

„Ako bismo posmatrali samo obrazovni sistem, mislim da je reč o tome da nisu svi prepoznali da kroz te promene imaju šansu i da im je pružena prilika, da su pozvani, dovoljno uvaženi, da su viđeni. Pojavile su se neke sujete unutar sistema, zašto oni, a ne mi, nećemo ovo, hoćemo ono… Iako je reforma imala na umu široku participaciju, taj momenat da sistem nije bio dovoljno pripremljen i dovoljno zreo je presudio da se reformske promene koje su se tada dešavale postepeno urušavaju“, ističe Pavlović Babić.

Kao primer navodi ideju o devetogodišnjoj osnovnoj školi koja je jedno vreme bila aktuelna. Počele su obuke nastavnika, izrada programa, pa se od svega odustalo.

„Najtužnije je što su te reformske promene menjale lice tako da se nisu pojavljivale u onom izvornom, autentičnom obliku nego su dobijale neke lažne našminkane varijante. Recimo, opisno ocenjivanje je trebalo da služi da nastavnik da povratnu informaciju o postignuću učenika i smernicu, ali su se opisne ocene  pretvorile u fraze koje su se prepisivale, što je postalo isto kao da su zadržane numeričke ocene“, kaže naša sagovornica.

Veruje da bi sveobuhvatna reforma dala neke rezultate da je bilo snage i vremena da se izgura. Sve što se kasnije radilo su, prema njenom viđenju, intervencije lokalnog tipa, koje su možda dale lokalni, kratkoročni efekat.

„Ali ta biljka nije ni sađena da bude višegodišnja nego je bila neka privremena strategija tekućeg ministra koji je rekao: ajde, sad bi bilo lepo da uradimo ovo ili ono“, kaže Pavlović Babić.

NEDOSTATAK KONTINUITETA I NEREALNI CILJEVI

„Ne bih rekao da smo stalno u reformi. Mi stalno menjamo neke stvari u obrazovanju, ali bez jasnog plana i odlučnosti da zaista nešto promenimo“, smatra nekadašnji ministar prosvete Srđan Verbić i dodaje da je reforma prejaka reč i da je prečesto upotrebljavamo.

Naš problem je, kako kaže, što mi pre odluke da nešto menjamo u obrazovanju ne proverimo da li smo u stanju da to uradimo, da li smo pripremljeni za tako nešto.

„Ukoliko ozbiljno mislimo da uđemo u reformu, prvo moramo da vidimo da li su ljudi svesni da problem postoji, da li su raspoloženi da ga menjaju, da li imamo resurse da to promenimo. Ne možemo, na primer, uvoditi predmet programiranje, a da nemamo ni na vidiku nastavnike programiranja. A to smo uradili. Ne možemo da ulazimo u devetogodišnju školu, što je bio plan, ako nemamo gde da stavimo te nastavnike“, ističe Verbić.

Ono što se, kako kaže, uvek preskače je da se svim zainteresovanim stranama objasni zašto se nešto radi i čemu to služi, da bi i oni uvideli da postoji potreba za promenama, da se sa tim saglase i da promene osete kao „svoje“.

„Ako, na primer, neko kaže ipak sad nećemo da uvodimo državnu maturu nego za pet godina, niko se neće naljutiti, niti će da plače zbog toga. Prosto, niko i ne shvata zbog koga se to radi“, kaže Verbić.

Na pitanje da li su česte promene ministara prosvete i nedostatak političke volje da se istraje u reformi koštale domaći obrazovni sistem, Verbić ukazuje na to da je nedostatak kontinuiteta problem.

„Ako imamo ciljeve iza kojih je stala država, oni ne bi smeli da se menjaju s promenom ministra, već bi ko god da dođe na čelo Ministarstva prosvete trebalo da radi za isti cilj. Možda su prioriteti malo drugačiji, ali bi ciljevi morali da ostanu isti. Zato bi trebalo da služe strategije razvoja obrazovanja. Dakle, da znamo šta hoćemo za pet, šta za 10 godina“, ističe Verbić.

Niko ne želi resor obrazovanja zato što ne može da napravi nikakve političke poene, pa se onda daje koalicionim partnerima ili nestranačkim ličnostima

Na pitanje kako objašnjava to što se odustalo i od realizacije Strategije iz 2012, koja je bila najtemeljnija, Verbić kaže da je ona bila nerealna.

„Opet se vraćam na to da nismo videli da li mi to možemo da uradimo ili ne. U toj Strategiji piše i koliko ćemo imati visoko obrazovanih za pet godina i to je navedeno kao broj. Mi samo da izdajemo diplome da niko ne studira, ne bismo mogli da imamo toliko visokoobrazovanih. Ta strategija jeste bila dobra u smislu ciljeva, ali nije urađena provera izvodljivosti, da li mi sa raspoloživim ljudima, parama i političkom voljom ovo možemo da uradimo. Ja bih se složio sa svakom pojedinačnom stvari koja piše kao cilj u toj Strategiji. A da li je moguće? Pa nije“, smatra on.

 

SIGNALI SA VRHA

Druga važna stvar na koju ukazuje je da reformu nikad ne radi ministarstvo već vlada.

„To je mnogo veći zahvat nego što može da uradi bilo kakav grupa ljudi u Ministarstvu. Jer ona košta mnogo više nego što je predviđeno bilo kojim budžetom i zahteva da svi u vladi budu posvećeni tome. Kad vidimo kako su izgledale uspešne reforme obrazovanja, uglavnom je to bilo kada su ministri obrazovanja bili najbolji prijatelji sa ministrom finansija i predsednikom vlade, koji shvataju da je to stvar koja ne može da se završi za tri godine već mora da traje 10 i gde se novac odvaja planski, a ne čeka se da stigne iz nekog evropskog projekta“, ističe Verbić.

Da li je to što za ministre prosvete nisu postavljani visokopozicionirani pojedinci iz najjače stranke poruka šta vlast misli o obrazovanju? Verbić odgovara potvrdno.

„Ukoliko ima ambiciju da promeni nešto ozbiljno u obrazovanju taj ministar mora da bude iz vladajuće stanke, koliko god to zvučalo ’pa gde oni da nađu takvu osobu’. Mora da preuzme odgovornost, ne samo taj čovek, nego i ta stranka i vlada u celini, jer ukoliko se postavi neko drugi to je samo skidanje odgovornosti sa onih koji su izvršna vlast“, smatra naš sagovornik.

Na pitanje da li je toga bio svestan kada se prihvatio funkcije ministra prosvete, Verbić kaže: „Naravno“.

„Resursi kojima sam ja raspolagao su bili kao resursi jednog omanjeg Maksija. Dakle, vlast mora da preuzme odgovornost. Jasno je da niko ne želi resor obrazovanja zato što ne može da napravi nikakve političke poene, pa se onda daje koalicionim partnerima ili nestranačkim ličnostima, a to je kao da neko unapred potpiše da od promena nema ništa i da nećemo ništa da menjamo“, kaže on i dodaje da je svaka reforma bolna za nekoga.

Ne mogu stvari da se promene, a da sve ostane po starom i da svi budu zadovoljni jer, kako kaže, to ne postoji.

„Ima mnogo stvari koje su bolne i nikad nisu izvedene, jer niti postoji razumevanje da je to potrebno, niti saglasnost kada da se to uradi, niti osoba koja trenutno vodi resor ima moć da to uradi mimo ostalih“, dodaje Verbić.

 

ŠMINKANJE SISTEMA

Dve decenije promena, od kojih su mnoge bile „šminkanje“ sistema, nisu donele boljitak srpskom obrazovanju. Mereno rezultatima cenjene međunarodne studije PISA, zabrinjavajući broj funkcionalno nepismenih petnaestogodišnjaka održava se od 2003. do danas.

A šta je zaživelo od započetih reformi?

Dragica Pavlović Babić kaže da nam je od svega ostalo tržište udžbenika, ali sa raznim mini-predstavama koje su se dešavale na tom terenu. Ostala je promenjena strategija učenja jezika, kao i međunarodna testiranja PISA i TIMSS, ali sa različitim implementacijama. I kada pogledamo rezultate poslednjeg ciklusa PISA testiranja, vidimo da na obrazovanje u Srbiji ništa ne utiče. Čak ni zatvaranje škola u vreme pandemije korona virusa.

 

Bez obzira na to što se obrazovanje u frazama spominje veoma lepo, ne kao trošak nego kao investicija u budućnost, u stvari vidite da za sve drugo ima snage, energije i volje osim za prosvetu

 

„U drugim zemljama su prosečna postignuća pala u proseku za 15 do 30 poena, a čak i takav globalni potres se nije odrazio na postignuća naših đaka. To je zato što škola uglavnom insistira na reproduktivnim znanjima, pa čak i kad nemate nikakvu intervenciju nastavnika, kad je škola neredovna i imate promenjen kontekst na svetskom nivou, opet je isto. Učenici mogu i sami da nauče do nivoa reprodukcije i to je sve. Tamo gde nam je škola potrebna, da se podrže slabiji, kao i bolji đaci, to naš sistem ne radi“, smatra Pavlović Babić i dodaje da je uloga škole i na taj način raskrinkana jer vidimo da tako demotivisana škola ne može da se pokrene malim promenama.

„Sistemu nedostaje motivacija. Kad pogledate u kakvom je stanju prosveta i kakve se poruke šalju – da nije bitna, da je potcenjena, da je marginalizovana na svaki mogući način, uz plate prosvetnih radnika koje su ispod republičkog proseka i izdvajanje iz budžeta koje se stalno srozava, vidite da su društveni prioriteti negde drugde, bez obzira na to što se obrazovanje u frazama spominje veoma lepo, ne kao trošak nego kao investicija u budućnost. A u stvari vidite da za sve drugo ima snage, energije i volje osim za prosvetu. Mi smo spali na 3,3 odsto ulaganja iz BDP-a, što je ispod svakog minimuma. Evropski prosek je nešto malo ispod pet odsto“, ukazuje Dragica Pavlović Babić.

 

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.