Prinudna naplata nerada
Privredna komora oduvek je sigurna luka za islužene partijske kadrove, ali ih se sada baš namnožilo, uz velike plate. Nema kontrole trošenja novca, ne znamo šta ova institucija radi, ali godišnje obrne čak 4...
Jubilarni 60. Oktobarski salon sam je pokrenuo po sebe ključno pitanje Šta ostaje posle tako velikih manifestacija, i to nazivom tek završenog saziva, otvorenog simbolički, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. U tom slobodarskom duhu, uzimamo pravo da, pored kustosa, i mi sumiramo domete dugačkog niza skupo plaćenih izdanja Oktobaraca, s mnogo lutanja u koncepciji i načinu organizacije
O aktuelnom principu, obeleženom mešovitim, inostrano-domaćim kuratorskim timovima, govori prevod slogana na engleski jezik, što možemo smatrati (auto)kolonizatorskim činom kad se uzmu u obzir okolnosti koje ćemo u nastavku razmotriti. Pa tako, What’s left nakon niza najprestižnijih vizuelnih smotri, započetih davne 1960, i to kao presek domaćeg jednogodišnjeg stvaralaštva?
Taj prvi period samosagledavanja nestao je u zaboravu i gotovo se ne pominje u okviru reminiscencija, osim zbog svog prvog i jedinog zvaničnog poprišta, Umetničkog paviljona u Masarikovoj 4. Rastuće potrebe grada za parking-mestima, pretvorile su Paviljon u javnu garažu (1974), a Oktobarac u podstanara.
Međutim, ideja da je uloga Salona da podrži razvoj publike, i same umetnosti, nije se menjala do dana današnjeg, imajući u tome promenljivog uspeha, pa se i sada traga za najboljim načinom da se dopre do zacrtanih ciljeva…
