Maloletnički brakovi devojčica u Srbiji uvode ih u teško siromaštvo

Svake godine u svetu oko deset miliona devojčica stupi u brak. Maloletničkih brakova najviše je u Africi, Južnoj Aziji i na Srednjem Istoku. Ali ima ih i u Srbiji, pre svega među romskom populacijom, prenosi Deustche Welle.

D.D. iz Aleksinca ima 41. godinu i četiri braka iza sebe. Zaljubila se sa nepunih 15, iako porodica to nije odobravala: 

„Zaljubite se, volite nekog, a neko vam to ne odobrava. I vi onda smatrate da je brak jedini način da ostanete s njim. A onda, mnogo kasnije, shvatite da je to greška. Meni se desilo nešto još strašnije. Dogovorila sam se s tim dečkom da se nađemo u Nišu, a tamo su me čekali drugi ljudi – trojica braće. Strpali su me u kola i odvezli me. Bilo je tu svega. I nasilja. Jedva sam ostala živa… Mnogo sam se kajala. Kriviš sebe, shvatiš da su roditelji bili u pravu…“.

Agonija devojčice od nepunih 15 godina trajala je čitavu večnost – sedam meseci. Otac ju je odbacio, a majka pokušavala da izgladi odnose. 

A onda je sa nepunih 18 još jednom otišla od kuće. I ponovo se pokajala. 

Tek četvrti brak doneo joj je ljubav. Ali i siromaštvo, kaže naša sagovornica koja je u tom braku ostala i udovica. 

„On je bio srpske nacionalnosti. Njegova majka je bila protiv mene jer sam Romkinja. Zajedno smo bili 13 godina. I kada smo konačno dobili sina, on je poginuo“.

Teško siromaštvo

D.D. nije jedina Romkinja koja se gorko pokajala zbog pogrešnih odluka i preranog braka. Zato su udruženja Romkinja Osvit iz Niša, Nada iz Aleksinca i opština Aleksinac pokrenuli projekat pod nazivom Izgradnja kapaciteta lokalnih institucija u prevenciji ranih, dečjih brakova u Aleksincu. Projekat su podržali Evropska unija i Vlada Švajcarske, a dodatnu pomoć pružila je i Vlada Srbije.

U okviru projekta urađeno je i istraživanje u kome je, od ukupno 1.050 Roma koliko ih ima u Aleksincu, učestvovalo 165 žena svih godišta. Prema tom istraživanju, u bračnu zajednicu između 10. i 15. godine stupilo je 50 žena, a sto žena između 16. i 20. godine. Samo 15 Romkinja udalo se nakon svoje 20. godine. Od njih 150 koje su pre punoletstva postale supruge, 18 žena nije samostalno donelo odluku o tome, već je na njih izvršio pritisak neko iz porodice. Čak 23 žene su pre svoje 15. godine rodile prvo dete, a 107 pre 20. godine. Zapanjujući je podatak da je 78 ispitanica imalo abortus pre punoletstva. Samo 20 žena završilo je srednju školu, 67 samo osnovnu, a skoro 80 nije završilo ni osnovnu. Više od 140 ispitanica nije zaposleno, a 135 njih živi od socijalne pomoći.

„Upravo zato smo i pokrenuli projekat, jer rani brakovi dovode pre svega devojčice romske nacionalnosti u poziciju teškog siromaštva“, kaže objašnjava Ana Saćipović, predsednica udruženja Osvit. 

„One ispadaju iz obrazovnog sistema i potencijalne su žrtve porodičnog ili partnerskog nasilja. Jednostavno, to je prepreka za razvoj, ne samo romske zajednice, ne samo romskih devojčica, već društva u celini“.

Baza podataka

Pored istraživanja koje je urađeno sa ženama u Aleksincu i ruralnim delovima u kojima žive Romi, organizacije Osvit i Nada organizovale su i radionice za decu od 13 do 18 godina, kao i tribine za roditelje. U okviru projekta formiran je i stručni tim sastavljen od predstavnika lokalne samouprave, policije, zdravstvene i školske ustanove, kao i centra za socijalni rad.

„Ako se devojčica od 5. do 7. razreda ne pojavi u školi na nastavi, stručni tim škole u obavezi je da nedolazak prijavi centru za socijalni rad i policiji. Ako oni na terenu dođu do informacije da je devojčica prisiljena ili sama izabrala da uđe u maloletnički brak, tj. da ispada iz sistema obrazovanja, policija reaguje i sankcioniše roditelje, jer su oni do punoletstva odgovorni za svoju decu. Napravili smo i računarski program koji će koristiti Centru za socijalni rad u Aleksincu i preko kojeg će voditi evidenciju o maloletničkim brakovima. Jer, kada dođe Romkinja koja ima 21. godinu radi ostvarivanja prava iz socijalne zaštite i kaže da je samohrana majka dvoje dece od kojih jedno ima šest godina, program je prepoznaje i ubacuje u bazu podataka da je maloletna stupila u brak“, objašnjava Saćipovićeva.

Nema kazne za prekid školovanja

Ljiljana Stojanović iz Centra za socijalni rad u Aleksincu kaže da za osnivanje bračne zajednice dok je devojčica maloletna saznaju tek kada se ona prijavi za roditeljski dodatak. Prema rečima Stojanovićeve, Romi znaju da je to protivzakonito i poriču da su u bračnoj zajednici. Ako se desi da devojčica ostane u drugom stanju, onda po zakonu devojčica i njena beba dobijaju staratelja i preispituje se roditeljsko pravo. Kako kaže predstavnica aleksinačkog Centra za socijalni rad, takvih slučajeva je srećom sve manje – i to zahvaljujući radu nevladinih organizacija, jer država nema mehanizam da radi na prevenciji, već tek nakon što problem nastane.

Iako ne mogu da primaju socijalnu pomoć ako im sva deca ne idu u školu, država ipak nema sistem koji će romsku decu zadržati u školskim klupama, jer to nije jedini uslov za primanje pomoći, kaže za Ljiljana Stojanović. Da bi državni aparat reagovao, škola je dužna da obavesti Centar za socijalni rad da neko dete ne dolazi u školu, ali tek nakon mesec-dva prema zakonskim okvirima. U situaciji u kakvoj je bila D.D. – to je prilično kasno.

Međutim, interesantan podatak je da, iako je Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju roditelj dužan da detetu obezbedi redovno pohađanje škole, nijednom odredbom tog zakona nije predviđena sankcija za nepoštovanje tih normi. S druge strane, po zakonu je moguće stupiti u brak i sa 16 godina, uz dozvolu Suda i mišljenje Centra za socijalni rad o duševnoj razvijenosti osobe.

„Mi ovde razgovaramo sa maloletnicom, s njenim roditeljima i sa budućim suprugom“, kaže socijalna radnica iz Aleksinca Ljiljana Stojanović. 

„Za naše mišljenje i za dozvolu suda potrebno je lekarsko uverenje o njenoj fizičkoj spremnosti i uverenje od psihologa. I važno je da vidimo da je ona duševno zrela da prihvati dužnosti i obaveze u braku. Takođe, tu vidimo da li se radi o prisili, da li je i suprug svestan šta znači uzeti maloletnicu za ženu, a takođe razgovaramo i s roditeljima – da li su saglasni i, ako bračna zajednica slučajno ne uspe, da li je prihvataju da se vrati u njihovo domaćinstvo“, objašnjava Stojanovićeva, ali i napominje da je takvih zahteva iz godine u godinu sve manje.

Selo kao geto

Situacija na terenu ipak je nešto drugačija. To nam potvrđuje i Nataša Petrović, predsednica udruženja Romkinja Nada iz Aleksinca. Prema njenim rečima, velika je razlika između romskih porodica koje žive u samoj opštini, gde je pretežno srpsko stanovništvo, ili u selima u kojima su oni jedini meštani.

Petrovićeva je inače pedagoška asistentkinja u osnovnoj školi i trener ženskog fudbala. Rad sa decom smatra veoma važnim segmentom u tom projektu, ali tvrdi da su roditelji iz ruralnih područja najveći problem: 

„Ja radim sa vrlo specifičnom romskom grupom – Deca su mi iz Prćilovice. To vam je selo – ’život na margini’. Uslovi iz 13. veka. Na 75 kuća i 480 stanovnika imaju dve česme. Roditelji tu igraju glavnu ulogu – ako oni smatraju da školovanje nije bitno, onda tako vaspitavaju i decu. Teško je raditi s takvim ljudima, jer oni gledaju jedni od drugih, i iako sam ja Romkinja, opet neće da poslušaju savete, jer nisam iz njihovog sela, već iz Aleksinca“.

Mehanizmi za rešavanje problema

Iako je zakon u pogledu maloletničkih brakova jasan, vanbračna zajednica pravno je teško uočljiva. U svakom slučaju, onima koji su uhvaćeni u krivičnom delu stupanje u vanbračnu zajednicu s maloletnom osobom, preti kazna od tri godine zatvora, podseća advokatkinja Ivana Pavlović: 

„Ta kazna predviđena je i za roditelja, usvojioca ili staraoca koji je dozvolio vanbračnu zajednicu. Ako je to delo učinjeno iz koristoljublja, zatvorska kazna je pooštrena – od šest meseci, do pet godina zatvora. Ako se međutim, brak u međuvremenu zaključi, krivično gonjenje prestaje“.

Rad na prevenciji maloletničkih brakova među Romima dugoročan je posao i za nevladine organizacije nema vremena za odmor. Zahvaljujući projektu udruženja Osvit i Nada, država dobija mehanizme koji mogu da poboljšaju situaciju po tom pitanju. 

Prema rečima Ane Saćipović iz Osvita, država sada može da stvori zakonsku regulativu za rešavanje problema. 

„Projektom smo ponudili rešenje, čak stvorili i mehanizme za rešavanje problema. Napravljen je i taj program u koji će biti upisane sve naše ispitanice. Na Centru za socijalni rad je sada da nastavi da vodi evidenciju na osnovu koje će pratiti da li se problem rešava, ili je potrebno možda kreirati nove mehanizme. A na državi da taj pozitivan primer prakse u jednoj opštini prenese kao model u ostalim opštinama“.

Ponosna mama pametnog dečaka

D.D. danas, nakon deset godina, ponovo živi sa roditeljima. Bolesni su i ona se brine o njima. Osnovnu školu završila je preko programa Druga šansa, ali do posla nikada nije uspela da dođe. Svi zajedno žive od majčine penzije od 13.000 dinara i dečijeg dodatka od 3.200. Njen sin ima deset godina, odličan je đak, takmiči se u matematici i ide u muzičku školu. Da bi nešto zaradila, D.D. ponekad čisti kuće.

Na pitanje kako vidi sebe u budućnosti, kaže: 

„Eto, sad kad imam 41. godinu i živim s roditeljima, više mi ne pada na pamet da se udajem. I ne razmišljam o sebi već deset godina, već samo o sinu i njegovoj budućnosti. Ne zato što je moje dete pa ga hvalim, već svi kažu da je izvanredan. Ide na takmičenja iz matematike, klavir mu ide odlično. Ja sam ponosna mama! Ako sam nešto uspela u životu, onda je to on. Svoju prošlost sam ostavila u prošlosti. Sad živim za njegovu budućnost. Mislim da će on baš da uspe mnogo – mnogo više nego što su ikada moji snovi bili“.