Više od 1.000 ljudi sa spojenim obrvama, cvećem u kosi i garderobom kakvu je nosila meksička slikarka Frida Kalo, posetilo je muzej u Dalasu u pokušaju da postavi rekord.
Muzej navodi da će podaci sledeće nedelje biti upućeni na razmatranje za Ginisovu knjigu rekorda, a da će odluka biti doneta kroz narednih 12 sedmica.
Muzej umetnosti u Dalasu saopštio je da je više od 5.000 ljudi u četvrtak uveče prisustvovalo obeležavanju 110 godina od rođenja meksičke umetnice.
Od učesnika je zatraženo da iscrtaju spojene obrve, ukrase kosu cvećem, da ogrnu crveni ili ružičasti šal i obuku haljinu sa cvetnim dezenom.
U muzeju je aktualna izložba pod nazivom „Meksiko 1900-1950: Dijego Rivera, Frida Kalo, Hoze Klemense Orosko i avangarda“.
Ali ko je bila Frida Kalo?
Frida Kalo (šp. Frida Kahlo Kojoakan, 6. jul 1907 — Kojoakan, 13. jul 1954) je rođena kao Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon u roditeljskoj kući u Kojoakanu, koji je u to vreme bio malo predgrađe Meksiko Sitija.
Njen otac, Vilhelm Kalo bio je slikar i fotograf, poreklom jevrejin. Bio je veoma blage naravi, zatvoren i povučen, svirao je klavir i čitao je nemačke filozofe. Sa druge strane, njena majka katolkinja, Matilda, bila je nepismena, nezadovoljna i uglavnom neraspoložena žena.
Frida Kalo na svet je došla neposredno posle smrti Vilhelmove prve žene, tako da ima dve starije i tri mlađe polusestre.
NA SLICI: Frida Kalo sa 11 godina
Dom u kome je Frida Kalo rođena pretvoren je u muzej posvećen upravo njenom životu, a poznat je pod nazivom Plava Kuća.
Mnogo godina kasnije promenila je svoja dva ključna biografska podatka: počela je da se predstavljala kao Frida Kalo i tvrdila je da je rođena 7. jula 1910. kako bi se taj datum poklapao sa početkom Meksičke revolucije. Sa šest godina razbolela se od dečje paralize, zbog čega je devet meseci ležala u krevetu i trpela nesnosne bolove. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jedna noga ostala joj je tanja i kraća od druge, zbog čega je neretko bila predmet podsmeha svojih vršnjaka. Međutim, to je nije obeshrabrivalo. Jednostavno, nije se toga stidela, bila je ponosna, prkosna i sopstveni nedostatak pretvorila je u prednost. Majka ju je potajno sažaljevala, ali od oca je dobijala podršku i divljenje. Govorio joj je kako je bolja od drugih jer je hrabrija i pametnija. Bila mu je ljubimica, od njegovih šest kćeri jedino se ona školovala.
U srednjoj školi Frida je pronašla i svog prvog momka. Jednog dana dok su se vozili autobusom, doživeli su saobraćajnu nesreću u kojoj je Frida ozbiljno povređena. Nekoliko meseci je provela u bolnici što je učinilo da se njen mladić Alehandro vremenom udalji od nje. Ne bi li joj prekratili muke i vreme, roditelji su joj doneli bojice i tako je ona počela da slika, uglavnom autoportrete, pošto u bolnici nije bilo previše inspiracije. Zahvaljujući nadljudskoj snazi, prkosu i inatu koji su je održali, ponovo je prohodala kada je imala devetnaest godina, ali je za života patila od teških bolova i duže vremenske periode provodila je po bolnicama. Operisana je više od trideset puta, a da bi olakšala patnju, odavala se alkoholu i drogama.
Nakon oporavka, kućne finansije su presušile, zbog čega je Frida morala da napusti školu i pronađe posao.
Iako samouka, od svih poslova jedino je umela da slika.
Dijega Riveru upoznala na jednoj zabavi
NA SLICI: Frida Kalo i Dijego Rivera
Na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, svog budućeg muža, najvećeg meksičkog slikara, kome je objasnila čime se bavi i pokazala mu svoje slike.
Usled nedostatka novca, Frida odlučuje da nađe posao ali pošto nije znala ništa drugo da radi, osim slikanja, odlučuje time da se bavi. Tako od poznatog meksičkog slikara i muraliste Dijega Rivere traži savete u vezi sa slikanjem kao svojim budućim pozivom.
Savet koji joj je dao bio je dovoljan podsticaj za dalji rad: „Tvoje slike su posebne, tako meksičke. Darovita si i imaš stila. Moraš da nastaviš sa radom, ali nemoj nikoga da oponašaš. Budi svoja, dovoljno si dobra i drugačija“.
Ubrzo se Frida i Dijego upuštaju u ljubavnu vezu. Venčali su se 1929. godine. Ona je imala samo dvadeset dve godine, a on četrdeset tri. Fridina majka nije odobravala ovaj brak budući da je Dijego dosta stariji od nje i zbog toga je na njenoj svadbi prisustvovao samo njen otac. Pored zajedničke sklonosti ka slikanju, oboje su bili veoma aktivni u Komunističkoj partiji u Meksiku.
Slavni par je u početku imao nadimak „Slon i golubica“ koji je kasnije zamenjen nadimkom „Lepotica i zver“ zbog turbulentnosti njihove veze.
Najčešće se njihov brak ocenjivao kao kontroverzan i neprimeren, jer je uključivao mnoge prevare i razočaranja koje je Frida najbolje uspela da prikaže u svojim slikama. Njihova burna i strastvena veza je ostavila na Fridi veliki trag u pogledu duševne boli i umetničkog stvaranja, pa se zbog toga smatra da je ova veza bila jako podsticajna za nju u umetničkom smislu, jer su upravo u tom periodu nastala njena najbolja autobiografska dela. U početku, Frida je pokušavala da opravda Dijegove prevare kako bi sebi olakšala, govoreći da je njegova umetnička priroda takva. Kasnije se i ona sama upušta u ljubavne afere, između ostalog i sa Lavom Trockim, ali i sa mnogim ženama. Usled duševne boli, svojevremeno je od besa otvorila žive rane od operacija na koži kako bi patnju premostila na fizičku bol. Verovatno je zbog toga rekla da je imala dve nesreće u životu, prva je bila saobraćajna a druga Dijego. Kao još jedna nesreća i bol u nizu patnji, za Fridu su bila četiri pobačaja posle kojih su lekari ustanovili da više ne može imati decu. Pobačaji su bili posledica saobraćajne nesreće koja ju je zadesila sa devetnaest godina.
NA SLICI: Slika Dijega Rivere i Fride Kalo iz novina
Tri najupečatljivije slike koje imaju najdosledniji prikaz njene patnje koje je osećala zbog ljubavi prema Dijegu zovu se Ludo zaljubljeni, Skraćivanje i Sećanje. Sliku Ludo zaljubljeni Frida je naslikala nakon saznanja o aferi između Dijega i njene mlađe sestre Kristine. Zatim delo Skraćivanje je posvećeno isključivo Dijegu zbog koga je odsekla svoju dugu, crnu kosu koju je on obožavao, a kroz sliku Sećanje Frida prikazuje svoje probodeno srce koje leži pored njenih nogu i novu odeću, čime želi da odbaci sve ono što je vezuje za Dijega.
Tokom 1953. Frida je morala amputirati nogu do kolena jer je dobila gangrenu. Zbog toga je bila veoma depresivna i sklona samoubistvu.
Planirala je samoubistvo nekoliko puta.
Deset dana pre smrti, 1954. godine, četiri sata je po pljusku, uprkos zabrani lekara zbog upale pluća, zajedno sa Riverom učestvovala u uličnom protestu. Posle toga je pala u krevet i otišla sa ovog sveta.
Umrla je 13. jula 1954. kada je imala četrdeset sedam godina. Ne može se sa sigurnošću reći da se ubila jer zvanična autopsija nikad nije urađena, ali poslednja rečenica koju je u svoj dnevnik zapisala glasi:
„Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikad neću vratiti“.
Odmah posle smrti, Frida Kalo se preselila u legendu, najpre u rodnoj zemlji, ali ubrzo u čitavoj Americi i Evropi, i postala simbol žene i slikarke. Posle štampanja njenih dnevnika i filma „Frida“ sa Selmom Hajek , slava ove meksičke slikarke postaje upravo nesravnjiva. Dijego Rivera je insistirao da se Fridina Plava kuća pretvori u muzej u čast poznate umetnice, žene kojoj se uvek vraćao uprkos brojnim ljubavnicama koje je imao, i koja ga je uvek čekala, bez obzira na bol koju joj je zadavao svojim prevarama.
Nakon njihovog razvoda Frida se ponovo teško razbolela i tada opet stupa u vezu sa Dijegom posle čega su se ponovo venčali. Za vreme njene teške bolesti Dijego je bio uz nju sve do njene smrti, ali nije prestajao da se viđa sa drugim ženama, pa se čak spekulisalo o tome da je hteo da se oženi meksičkom glumicom Marijom Feliks.
Godinu dana posle Fridine smrti Dijego je Plavu kuću predao meksičkoj vladi s nadom da je će ta kuća, u kojoj se Frida rodila i provela najveći deo svog života, postati muzej.
Inače, njenu smrt Dijego je doživeo kao najgori dan svog života.
On umire tri godine posle nje, a njegova poslednja želja je bila da se njegov pepeo pomeša sa Fridinim.
Nakon saobraćajne nesreće Frida je odustala od studiranja medicine i posvetila se slikarstvu. U početku je slikala da bi joj dugotrajan oporavak od nesreće brže prošao. U toku svog oporavka najviše je bila zaokupljena autoportretima.
Jednom prilikom je izjavila da najviše slika samu sebe jer se često oseća usamljenom i jer sebe kao osobu najbolje poznaje. Roditelji su joj pružili veliku podršku u ovom periodu života. Majka joj pravi posebne nogare za slikanje koji je Frida koristila dok je ležala u postelji, a otac joj pozajmljuje svoju kutiju uljanih boja kao i svoje četke za slikanje.
Mukotrpan brak, pobačaji, mnoge operacije
Frida je prošla kroz mukotrpan brak, više pobačaja i dosta operacija. Sve je to uticalo na njeno slikarstvo tako da dosta njenih slika nosi elemente bola u sebi, prikazuju težak život žene i često su šokantne. Ovakvi prikazi slika joj i donose status feminističke ikone. Naslikala je više od sto četrdeset slika, a uz to i dosta crteža. Autoportreta ima pedest pet gde je prikazana realistično i često se vidi njen psihički bol. Ona je na takvim prikazima slika insistirala i rekla je da nikada ne slika snove nego samo stvarnost.
Na Fridine slike je veliki uticaj imao Dijego Rivera. Frida se uvek divila njegovim slikama. Prvi put ga je srela 1927. godine i tom prilikom mu je pokazala četiri svoja dela i pitala ga za njegovo profesionalno mišljenje. Dijego je bio oduševljen i rekao joj je da ima talenta. Od tada on Fridu često posećuje i daje joj korisne savete koji se tiču slikarstva ali joj u isto vreme daje i dosta slobode kako bi razvila sopstveni stil.
Na Fridu takođe utiče i meksička kultura , koja se primeđuje kada ona koristi jarke boje, realizam, simbolizam kao i primitivan stil. Često je na svojim slikala imala simboličnog majmuna. On u meksičkoj kulturi predstavlja simbol žudnje, ali ih Frida na svojim slikama predstavlja kao simbol nežnosti i zaštite. Često slika i hrišćanske i jevrejske teme. Kombinuje elemente iz klasične verske meksičke zajednice sa nadrealističnim. Tipičan predstavnik uticaja meksičke kulture je slika Autoportret sa ogrlicom od trnja koja po stilu podseća na tradicionalne meksičke pobožne slike. Naslikana je 1940. godine kada ona prekida brak sa Dijegom Riverom. Na slici je prikazana ogrlica koja upućuje na trnovu krunu koju je nosio Isus tokom svoje muke, a predstavlja poniženje koje je Frida pretrpela od supruga. Sa ogrlice visi mrtav kolibri, tradicionalni meksički talisman koji nose oni koji žude za ljubavlju. A na ramenima su prikazana dva demona kao njeni ljubimci – smrt u obliku crne mačke i đavo u obliku majmuna.
Godine 1938. Frida je imala prvu i jedinu sopstvenu izložbu slika u galeriji Juliana Levija u Njujorku. Delo su doživela dobre kritike. Godinu dana kasnije dobija poziv od Andrea Bretona i odlazi u Pariz gde izlaže svoje slike. Luvr kupuje njenu sliku Le Cadre koja je zapravo njen autoportret. Ovo delo je prvo iz Meksika iz dvadesetog veka koje je izložen u takvom poznatom muzeju.