Generacijska (ne)privlačnost

Bodovni sistem penzijskog osiguranja podrazumeva čvrstu finansijsku vezu između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i penzijskih naknada tokom starosti. Da bi se ona uspostavila, ključna su dva mehanizma – da se visina penzije određuje u skladu sa visinom primanja i dužinom radnog veka osiguranika i da se visina penzije koriguje u odnosu na očekivani broj godina tokom kojih će osiguranik primati penziju.

Nije u današnje vreme lako biti penzioner. Nizak standard je gotovo zagarantovan, kao i jed zbog činjenice da su današnji penzioneri, uglavnom, pošteno odradili svoj radni vek i zaradili penziju, a sada im se svakog dana govori da ovaj broj zaposlenih ne može da zaradi za ovoliki broj penzija.

Jedino je gore „budućim” penzionerima. Demografski i finansijski pokazatelji   nagoveštavaju da im standard neće biti veći, kao i da se današnji radnici ne mogu nadati berićetnim penzijama. Reformske mere koje se najavljuju „pucaće krupnom sačmom” po budućim „trećepozivcima”. Budu li se danas zamrzla penzionerska primanja, to će značiti i niža primanja u budućnosti.

To što je moguće učiniti, jeste da se uspostavi sistem koji će biti održiv i obezbediti makar kakvu egzistenciju starijima.  Skromne državne penzije, sa druge strane, mogle bi se nadomestiti životnom štednjom, ulaganjem u privatne penzione fondove, ili nekim drugim investicijama tokom radnog doba.

PREVAZIĆI PUPS

Pre početka bilo kakve reforme srpska politička scena treba da „prevaziđe” partiju koja u ovoj podeli ima bitan takozvani „koalicioni kapacitet”. PUPS se dosad oštro suprotstavljao reformama, „na blanko”. Uz njih, ni socijalisti koji i dalje daju premijera vlade, nisu se preterano odlučno izjašnjavali o potrebi reforme penzijskog sistema. Penzioneri ne žele da se izjednači starosna granica za muškarce i žene, posebno ne da se ona podigne na 67 godina. Njihovi argumenti su da žena ima više poslova (i oko kuće i dece), te da mladi danas teško da mogu da računaju da će se pre kraja treće decenije zaposliti, što govori da o penziji teško da mogu da razmišljaju pre „duboke” starosti.

Političke  prepreke,  iako možda izgleda jednostavno da se prevaziđu, jer bi reformu, bar prema onom što im je u programima, podržale i pojedine trenutno opozicione partije, nisu beznačajne. Krupne promene nisu nešto na šta su političari  spremni da se odluče, jer mogu značajno da utiču na njihovu popularnost, što u vreme kad se sve više pominju vanredni izbori može da dovede u pitanje najave da će reforme penzijskog sistema biti među prvim krupnim  izmenama domaćeg ekonomskog ambijenta.

Svako odlaganje je, međutim, pogubno. Statistika  pokazuje da je Srbija, prema izdvajanju za penzije, regionalni lider. Više od 13 odsto BDP-a, odnosno oko 3,5 milijardi  evra ogroman je teg oko  nogu  slabašne srpske  ekonomije.  Opet, ne može se, sa druge strane, zanemariti ni da stotine hiljada penzionera svojim primanjima  već balansiraju na ivici egzistencije i da ih svaka naredna „ušteda” može pogurati preko te granice.

Do ove situacije se stiglo jer Srbija svoj penzioni sistem godinama nije usklađivala sa aktuelnim društvenim i demografskim procesima i mogućnostima privrede. Štaviše, „socijalna”  politika koja je vođena devedesetih dodatno ga je devastirala. Penzioneri u Srbiji su „mladi”.  Oko 70 odsto muškaraca trenutno se penzioniše pre regularne starosne dobi od 65 godina, odnosno polovina žena se penzioniše pre regularne starosne dobi za žene od 60 godina. Analiza Svetske banke iz 2009. pokazala je da je, na primer,  da je razlika između regularne i minimalne starosne dobi za penzionisanje za muškarce, u proseku, 12 godina. Ostale evropske zemlje,   uključujući   i   mediteranske, prema ovom pokazatelju daleko su bolje od Srbije (najbliže su Italija i Portugalija – 10 godina).

Na ovaj način se, smatraju  stručnjaci, stvaraju unutargeneracijske nepravičnosti, jer teret darežljivosti penzijskog sistema prema osiguranicima koji se prevremeno penzionišu – snose radnici koji idu u penziju tokom ili nakon regularne starosne dobi. Statistika nakon  pooštravanja kriterijuma   odlaska u invalidsku penziju pokazuje koliko je prevremeno penzionisanje oštetilo sistem. Broj invalidskih penzionera je u osiguranju zaposlenih padao godišnje po stopi od 2–3 odsto, a učešće invalidskih penzionera je sa 31 odsto u ukupnom broju penzionera u 2002. palo na jednu petinu.

Pred reformatorima je, dakle, da uspostave finansijski održiv penzioni sistem koji će istovremeno omogućiti i adekvatne prihode i pristojan životni standard starijima.

KORAK NAPRED, NATRAG DVA

Penziona reforma  započeta 2002. godine nije do kraja dovršena.  Penzijski sistem  Srbije  je  temeljno  reformisan

2002. godine po ugledu na reformu koju je 1992. godine sprovela Nemačka. Penzijskom reformom iz 2002. godine, kao i dodatnim zakonskim izmenama iz 2005. i 2010. godine, regularna starosna dob za penzionisanje je povećana za pet godina (65 godina za muškarce i 60 godina za žene), pooštreni su uslovi za sticanje invalidske penzije (koje su bile predmet masovnih zloupotreba tokom devedesetih godina) i uveden je bodovni sistem određivanja i usklađivanja penzija. Bodovni sistem  penzijskog osiguranja podrazumeva  čvrstu  finansijsku   vezu između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i  penzijskih  naknada tokom starosti. Da bi se adekvatno uspostavila ova finansijska veza, ključna su dva mehanizma: da se visina penzije određuje u skladu sa visinom primanja i dužinom radnog veka osiguranika i da se visina penzije koriguje u odnosu na očekivani broj godina tokom kojih će osiguranik primati penziju.

Nažalost, penzijskom reformom iz 2002. godine uspostavljen je samo prvi od ova dva mehanizma. Drugi mehanizam, tzv. sistem  aktuarskih  faktora nije ustanovljen iako je ovaj sistem integralni deo penzijskih sistema širom sveta, uključujući i nemački sistem koji je bio uzor pri koncipiranju srpske reforme.

Uz to, penzije su u dva navrata tokom 2008. vanredno povećane. Ukupan efekat  povećanja penzija bio je realni međugodišnji rast prosečnog iznosa penzije od čak 21 odsto u periodu od oktobra 2007. do oktobra 2008, te rast udela troškova za penzije na 15 odsto u 2009. To je bila injekcija koja je malo relaksirala  penzionersku svakodnevicu, ali i šok od kog se javne finansije i dalje oporavljaju.

Deklarativno preovlađuje makroekonomski pristup uz stalne kompenzacije. Sistemski se razmišlja  makroekonomski, a onda slede vanredna povećanja.

Ostatak teksta možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“