Svetlana Ceca Bojković: Sunovrat vrednosti je istog tempa kao devedesetih

Svetlana Ceca Bojković, ovogodišnja laureatkinja nagrade Pavle Vuisić za životno delo, vratila se iz Helsinkija posle skoro pet godina u Beograd i odmah postala okupirana poslovima u vezi sa svojom profesijom.

Snima seriju, toliko može da otkrije, i zbog toga brojne tekuće obaveze mora da spakuje u dva dana da bi se potom otisnula u višemesečni rad. „U Beogradu sam, a kao da nisam“, kaže na početku razgovora za Danas.

* Snimate seriju, a šta je sa pozorištem?

– Radi se obnova predstave „Ričard Treći“ u Narodnom pozorištu i jedna nova Ateljea 212 koja treba da ima svoju beogradsku premijeru. Reč je o komadu „Moja ti“ prema tekstu Olge Dimitrijević, mlade savremene spisateljice. Ona je za taj tekst pre dve-tri godine osvojila nagradu na Sterijinom pozorju. Predstava je tamo i odigrana van konkurencije i prošla je fantastično, prošli smo sjajno i u Lazarevcu i u Rumi, tako da očekujem da će biti lepo dočekana i od beogradske publike. Rediteljka je mlada Aleksandra Malević Dejvis, došla je iz Engleske i već je režirala predstavu za Atelje. S njom je bio izuzetno prijatan rad, što je dovelo i do dobrog rezultata. Repriza predstave „Moja ti“ će se odigrati i u sklopu ovogodišnjeg Bitefa.

* Kad sam vas zamolila za intervju, rekli ste da ne znate gde udarate, pa da li se može reći da je sve to što se nabrojali – poslovi koji vas očekuju, stimulativna vrsta stresa?

– (Smeh) Ne, to je moj pokušaj da se odbranim od novinara koji često nemaju razumevanja i koji uvek dobiju svoje zato što sam ja tako vaspitana, a da nisam, lakše bi mi bilo.

* Od koga ste najviše naučili o glumi?

– Ja sam stasavala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu uz velike glumce kao što su bili Branko Pleša, Rahela Ferari, Ljuba Tadić, Ljiljana Krstić. Tako da sam, što kaže Pera Kralj, krala. Ali to nije puka imitacija, nego gledate, slušate kako oni to rade i onda, kad ste jako mladi, prvo mislite – da li ću ja ikada moći da budem ovako prirodna i da tako jednostavno kažem neku istinu. Ali onda vam to ulazi postepeno u organizam i prožima vas. Uz to ide i životno sazrevanje od mladosti, preko srednjih godina pa nadalje. Gluma zato i može da traje čitav život dok je čovek zdrav i u kondiciji.

* A kako ste reagovali kada je vaša ćerka Katarina Žutić odlučila da postane glumica?

– Pa, imala sam veliku tremu, ali sam htela prvo da je čujem, što je takođe bio momenat velike treme jer prvi put ona treba da stane pred mene i pokaže mi nešto, da glumi. Ali, kada sam počela da stavljam primedbe, videla sam da ona ume da misli, da promeni, što će reći, da je materijal od kojeg može nešto da se napravi. Ne glumim više iza zavese zajedno sa njom dok je na sceni. Odigrale smo stoput i tu duo dramu zajedno s kojom smo često i gostovale, i sada ona igra svoje, ja svoje, ali nemam više tremu. Zaista mi je trebalo nekoliko godina da se opustim dok je gledam i sada je gledam kao svaku koleginicu. Ja njoj dajem primedbe, i ona meni daje veoma konstruktivne kritike kad dođe na generalne probe, tako da je to sad sve okej.

* Četiri godine ste proveli u Helsinkiju sa suprugom Slavkom Kruljevićem, koji je tamo bio naš ambasador, i uželeli se najviše, kako ste rekli, ovdašnjeg društvenog života. Međutim, zanimljivo je da ste navodeći glavne karakteristike Finske nabrojali one za kojima ljudi iz Srbije čeznu – da je Helsinki grad po meri čoveka, da imaju dobro obrazovanje i zdravstvo. Da li ste sada, kad ste ovde, ipak stigli da se iznervirate?

– (Smeh) Kako da ne, pa ovde možete da se iznervirate svakog momenta, samo sam ja u sebi stvorila mehanizam odbrane da se pravim kao da sam tu, a i nisam tu. Ovde živim neki dupli život. Naravno, Finska jeste divna zemlja, samo potpuno drugačiji ritam života.

* Kakav je to ritam?

– Takav da mi je tamo bilo zanimljivo prve tri godine dok sam još sve upoznavala. Ne mogu da kažem ni da sam se glume uželela, jer sam dolazila ovde i snimila tri serije, ali su mi nedostajali moji prijatelji i puls Beograda. Vi tamo nemate posle osam-devet sati nikoga na ulici. Ljudi su uglavnom po kućama, jedan drugi svet, doduše, lepo uređen. Ali, šta meni vredi i njihovo zdravstvo kad nemam njihovo zdravstveno osiguranje ili njihovo školovanje u mojim godinama. Zbog toga sam poslednjih godinu dana baš čeznula za kućom.

* A da možete, šta biste prvo od tih pozitivnih stvari iz Finske preneli u Srbiju?

– Uređenje zemlje i, s tim u vezi, stvarno ne znam odakle bi ovde trebalo da se počne. Znate, zanimljivo je da se prema saobraćaju može oceniti stanje grada i države. Pre svega, tamo niko nije nervozan. Ljudi imaju strpljenja za sve. Kad idete u prodavnicu, apoteku, bilo gde, zaposleni su usmereni samo na vas i kako da vam izađu u susret. Oni ne rasipaju energiju na više mušterija istovremeno. Tamo nema duplih radnji, uslužujem jednog a drugi dobacuje i pita: imate li to i to, da li da čekam?. Ne, oni neće odgovoriti na to jer su usredsređeni na vas i u skladu sa tim se i ponašaju. Tamo svako čeka svoj red. U saobraćaju skoro da uopšte nema prekršaja. Za vreme koje smo proveli tamo na prste ruke mogu da prebrojim nekoliko sitnih iznenađenja. A ono što je najvažnije jeste da su Finci ljudi koji vole svoju zemlju i veruju da sve što rade čine za njenu dobrobit. To je zato što imaju poverenja u svoje institucije. Sve je fantastično organizovano – od stanovanja po zgradama, pa nadalje.

* Šta je specifično u vezi sa stambenim uslovima?

– Svaka zgrada ima menadžera. On tu ne stanuje, ali ima ključ od svakog stana. Poštenje je kod njih neverovatno. Nama se, recimo, desilo da nam u stanu prokišnjava, a komšija iznad nas je bio na putu. Mi smo to prijavili i uopšte nismo čekali službu zaduženu za to. Ni tada ni kad se, recimo, pokvari lift. Dođu odmah, uđu u stan iznad, zatvore tamo vodu, zatim kod nas da saniraju štetu i to se sve plaća kroz račune, kao kod nas Infostan. Nema šanse da vi zbog toga što su vam rešili problem nekoga častite ili da pije kod vas kafu. Bilo kakav kvar da se desi u zgradi, njihova služba je odmah tu, sve ispituje kao kakav konzilijum – strpljivo i temeljno. Prosto im je takav mentalitet.

* A korupcija koja svuda postoji?

– Minimalna. Nije postala običaj. Odnos prema životu i sopstvenoj zemlji je drugačiji. Finci su skromni kao i svi Nordijci. Valjda je to tako i zbog njihove istorije i klime. Veoma su vredni i skromni u svojim zahtevima. Možda prvi utisak nije takav jer imaju visok standard i voze svi fantastična kola, ali je to normalno. U zgradama gde žive bogati ljudi vi ni po čemu to ne možete da zaključite. Ni po garderobi, a dobro su obučeni, ali ne postoji ona južnjačka razbarušenost – da treba da se pokaže. Oni su u svemu minimalisti – u arhitekturi, modi, dizajnu….

* Da li ste upoznajući se sa mentalitetom ljudi u Finskoj bolje sagledali naš? Recimo, govorili ste o njihovom poštenju. Mi smo skloni da se odredimo kao mnogo pošten i gostoljubiv narod.

– Gostoljubivi jesmo. Nemerljivo više nego oni. A što se tiče poštenja, ne znam, moguće da smo još od vremena Turaka naučili da mora da se nešto mulja. Uz to, mentalitet se jako teško i sporo menja.

* Da li biste prokomentarisali aktuelnu političku situaciju u Srbiji?

– Ne. I to ne zbog toga što me je strah, nego mi je prosto grozno da pričam o tome. Potpuno je izgubljeno poverenje, koje nije ni zarađeno. Zato ono više i ne postoji. Postoje samo priklanjanja partijama zarad ličnih interesa i time sam završila sve na tu temu.

* Rekli ste da je stvar odluke kako ćemo se osećati? Ipak, kad vam je teško, kako se čupate iz tog stanja?

– U ovo prvo zaista duboko verujem, a kad mi je loše, isplivavam iz takvih stanja na najrazličitije načine. Mnogo razmišljam i ja, inače, dosta čitam. I prosto, napajajući se time hranim se i spasavam.

* Devedesetih ste išli kod Slobodana Miloševića kao predstavnica svoje branše. Kako gledate na taj susret danas?

– Bio je suviše kratak i svi su me tad zavitlavali – Pinki je video Tita. Ali, kao što znamo, tada ovde nikako nije bilo dobro i sve se završilo ratom, za šta nije bio isključivo kriv samo Milošević. U to sam potpuno sigurna. U isti koš spadaju čelni ljudi iz ostalih republika, jedno društvo koje je ostalo bez kormilara ali, opet, nemojte misliti da sam titoista i komunista. Nisam to nikad ni bila. To je prosto činjenica. Naravno, Milošević je mnogo toga pogrešno radio za Srbiju, što je u završnici imalo i bombardovanje.

* Vi ste i tokom devedesetih izrazili protest protiv tadašnjeg ministra kulture jer nije imao kredibilitet da bude na toj poziciji. Kako vam danas deluje odnos kompetencija i ključnih pozicija koje su zauzeli pojedinci?

– Ovde uglavnom na važnim pozicijama nisu oni koji to svojim kredibilitetom zaslužuju. Kada je reč o sunovratu kriterijuma i vrednosti, moguće da u odnosu na devedesete postoji isti tempo sunovrata. Sada je opasnije zato što su ljudi izgubili svaku nadu. Osim što idemo u Evropu (smeh). A kako, to je pitanje.

* Ima li izgleda da pređemo taj put?

– U našem narodu ima mnogo pametnog i talentovanog sveta, a nedostaje nam više samopouzdanja da bi taj put bio uspešan.

* Kako bi danas izgledala disfunkcionalna porodica Popadić?

– Ona naša je bila jako čedna. Danas bi to izgledalo nažalost mnogo žešće. Izoštrili su se odnosi u svakom smislu, a disfunkcionalnost je poprimila čak i tragične obrte. Danas gledati „Bolji život“ je u stvari nostalgija za jednim vremenom i boljim životom u svakom smislu.

* Šta vam je sigurnije sklonište – film ili pozorište?

– Pozorište je moja ljubav, ali sam radila i na filmu, televiziji, ali osnovni glumački zanat sam ispekla u pozorištu. Televizija mi je isto jako mnogo pomogla jer mi je omogućila da gledam sebe i korigujem.