Bez lične karte nema obroka u Narodnoj kuhinji – Sa kojim problemima se susreću beskućnici i koliko ih ima?

Međunarodni dan borbe protiv beskućništva Srbija dočekuje bez podatka koliko je ljudi u situaciji beskućništva na ulicama Srbije. Poslednji popis iz stanovništva 2022. ne daje ovaj podatak, a prema onom iz 2011. bilo ih je više od 17.800. Neadekvatan popis ovakvih slučajeva ne odražava stvarnost niti razmere problema, tvrde članice Mreže organizacija za borbu protiv beskućništva.

Popisom iz 2011. godine registrovano je 445 takozvanih primarnih beskućnika odnosno onih koji žive na ulici, dok je broj sekundarnih beskućnika tj. onih koji žive u neuslovnim objektima  ili neformalnim naseljima 17.842.

Kako naglašavaju iz organizacije „Inicijativa A11“ koja je članica Mreže organizacija protiv beskućništva, popis stanovništva, kao ni drugi zvanični izvori podataka ne beleže beskućništvo na adekvatan način. Kako procenjuju samo u Beogradu ih ima više od 4.000. 

“Metodologija popisivanja ljudi koji su u situaciji beskućništva se nije promenila iako smo mi upozoravali na to da je metodologija neadekvatna. Ljudi koji su u situaciji beskućništva se ne popisuju direktno na mestima gde oni borave i žive, već se popis vrši preko institucija kojima su se ljudi u situaciji beskućništva obraćali za pomoć”, rekao je Marko Vasiljević za Novu ekonomiju iz organizacije Inicijativa A11.

Problem sa pristupom, kako je rekao, je u tome što mnogi ljudi bez krova nad glavom nikada nisu tražili pomoć od bilo koje institucije, pa su podaci o njihovom broju, prema mišljenju Vasiljevića, potcenjeni i da njih ima daleko više, što dokazuju i podaci organizacija koje rade direktno sa beskućnicima.

Beskućništvo je život u apsolutnom siromaštvu. Kada skrećemo pažnju na beskućništvo, govorimo o ljudima bez krova nad glavom, ljudima koji žive u nesigurnom ili neadekvatnom smeštaju, ali govorimo i o našem društvu koje želimo da menjamo u pravcu društva empatije, solidarnosti, brige i poštovanja ljudskih prava.

Kuda idu svi ti ljudi?

Predstavnik Inicijative A11 Marko Vasiljević rekao je u razgovoru za Novu ekonomiju da se osobama u situaciji beskućništva uglavnom nude privremena rešenja, odnosno prihvatilišta koja imaju manje kapaciteta nego što su stvarne potrebe za njim. 

Sa druge strane, boravak u ovakvim institucijama je vremenski ograničen, odnosno dozvoljen je samo šest meseci i na taj način se trajan problem beskućništva ne rešava.

“Trajan problem bi se rešio jedino kroz razvijanje priuštivih modela socijalnog stanovanja i prepoznavanje osoba u situaciji beskućništva kao posebno ranjive kategorije koje će imati neku vrstu prioriteta u pogledu stambenog zbrinjavanja u okviru sistema socijalnog stanovanja”, rekao je Vasiljević.

U većim gradovima nema mnogo prihvatilišta. Za odrasla i stara lica, prihvatilišta u kojima smeštaj mogu potražiti osobe u situaciji beskućništva postoje u 12 jedinica lokalne samouprave.

Mnogi od njih, prema rečima Vasiljevića, ne mogu da dobiju ni institucionalnu podršku jer su “van sistema”, a uzrok tome je što ne mogu da prijave prebivalište.

“Ako nemate prebivalište, vi ne možete da imate lični dokument, a kada nemate ličnu kartu (dokument) ne možete da pristupite ni jednom pravu iz oblasti socijalne zaštite, odnosno nijednoj socijalnoj usluzi”, rekao je on.

Tako beskućnici ne mogu da ostvare ni prava na minimalna novčana socijalna davanja, a kako nisu korisnici socijalnih davanja, oni onda ne mogu ni da koriste Narodnu kuhinju.

“Često ljudi ostaju potpuno van sistema. Postoji zakonsko rešenje, ali postoje i brojni problemi u njegovoj primeni. Tako ljudi koji su u stanju beskućništva mogu da prijave prebivalište na adresi nadležnog centra za socijalni rad. Međutim, najčešće se dešava da u policiji ne žele da prihvate ovu vrstu zahteva i šalju ih ponovo u socijalnu službu”, kazao je Vasiljević.

Dodao je da ih onda u nadležnom Centru za socijalni rad ponovo upućuju na Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) odnosno policiju i da taj proces nekada traje i po nekoliko meseci. 

Samim šetanjem od institucije do institucije i pribavljanjem saglasnosti, ljudi odustaju od ideje o prebivalištu i tako ostaju na ulici bez bilo kakve mogućnosti ostvarivanja socijalnih prava i podrške.

Tako se na ulici oslanjaju na pomoć nevladinih organizacija ili na ”Solidarnu kuhinju”, organizaciju koja deli besplatne obroke osobama bez krova nad glavom i bez administrativnih uslova, ili pak odlaze do Srpske pravoslavne crkve koja takođe deli obroke.

Gradonačelink Beograda je pre godinu dana izjavio da kapaciteti Prihvatilišta za odrasla i stara lica nikada nisu popunjeni i da ne postoji potreba za većim kapacitetom od 104, koliko ovo prihvatilište ima.

Međutim, upravo ovo prihvatilište i mogu da koriste samo oni koji su “registrovani” u sistemu odnosno oni koji imaju ličnu kartu. Upravo zbog administrativnih prepreka, prema rečima predstavnika nevladinih organizacija, ovaj broj i nije popunjen.

Nova ekonomija je kontaktirala Prihvatilište za odrasla i stara lica, ali su nas uputili na mejl službe Grada Beograda kako bismo mogli da dobijemo izjavu od nekoga iz prihvatilišta o brojčanom stanju osoba koja trenutno borave u ovoj ustanovi i samom kapacitetu ali i uslugama i podršci. 

Do objavljivanja ovog teksta, iz Grada Beograda se nisu oglasili i nisu odgovorili na pitanja Nove ekonomije. 

Iz Mreža organizacija protiv beskućništva apeluju na organe javne vlasti da razvijaju inkluzivne metodologije prikupljanja podataka o ljudima pogođenim beskućništvom i onima koji su u riziku od beskućništva, kako bi se osiguralo kreiranje mera i usluga politika zasnovanih na dokazima, a sve u cilju smanjenja socijalne isključenosti ljudi u stanju beskućništva.

Takođe, zahtevaju da se nadležni uključe u jačanje institucionalnih kapaciteta za zadovoljenje urgentnih potreba osoba u situaciji beskućništva, što uključuje proširenje kapaciteta za privremeni smeštaj i otklanjanje administrativnih, zakonskih i drugih prepreka, kako bi se obezbedio pristup pravima i uslugama iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, bez diskriminacije i uz uvažavanje specifičnosti njihovog društvenog položaja.

Apeluju i da se donesu nacionalna stambena strategija i lokalne stambene strategije u kojima će osobe u situaciji beskućništva biti prepoznate kao posebno ranjiva kategorija čije rešavanje stambenog pitanja treba da bude od prioritetnog značaja.

Takođe, iz Mreže apeluju i da se radi na razvijanju održivih i cenovno priuštivih modela socijalnog stanovanja za trajno stambeno zbrinjavanje osoba koje su pogođene beskućništvom.

Oko 5.000 porodica u Srbiji uskraćeno za pravo na dečiji dodatak: Imaju previše dece