Francuz i Poljakinja došli u Kosjerić da besplatno beru maline i seku drva

Stanovali su u Parizu i radili prosečne poslove, ona u piceriji, a on u prodavnici zdrave hrane. Kada su im dosadili grad i gužva, previše zgrada bez zelenila i učaureni život u komfortnoj zoni, rešili su da daju otkaze, napuste stan i krenu na višemesečno putovanje po Evropi, piše portal Priče s dušom.

Jedan od ciljeva bio je da vide kako se živi na selu i kako opstaju ljudi na farmama, da od njih ponešto i nauče kako bi se jednog dana preselili na selo. Pre svega hteli su da volontiraju i tako steknu iskustvo i gratis smeštaj. Domaćine su tražili preko svetske mreže volontera WWOOF, u kojoj su i balkanske zemlje – World Wide Opportunities on Organic Farms – Mogućnosti za volontiranje u svetu na organskim imanjima.

Avantura Francuza Loika Šastanjola (28) i Poljakinje Aleksandre Poziomkovske (27) počela je na Braču, gde su na imanju jedne Nemice, arhitekte po zanimanju, dve nedelje radili u maslinjacima i učestvovali u radionicama pravljenja takozvanog suvog kamena, odnosno zidova (le mur en pierres sèches). 

Usledili su Šibenik, Krka, Zadar, Skoplje, Kotor, Budva, Skadar, Kosovo i Metohija, skoro sve auto-stopom.

Posle Makedonije i Albanije vratili su se u Banjaluku, pa u Koprivnicu gde su bili u poljima lavande. Kampovali su i u Srbcu kraj Gradiške, a onda nakon Sarajeva i Užica stigli u Seču Reku pored Kosjerića da volontiraju.

„Suprug je muzičar i svira klarinet i imao je veliku želju da dođe u Guču. Međutim, razboleo se pa smo ove godine propustili taj čuveni sabor. U Sečoj Reci smo proveli dve nedelje, a naši domaćini Dragana i Dalibor Đorđević fantastično su nas ugostili“, pričaju mi Loik i Aleksandra.

Oni imaju nekoliko hektara zemlje, a najviše malina. 

„Berba je glavna aktivnost u julu, a pošto smo mi stigli malo kasnije pozabavili smo se sečenjem drva u šumi i pripremom za zimu. Radili smo i u bašti, igrali se sa njihovom slatkom dečicom i pomagali oko svakodnevnih poslova“, kaže Aleksandra koja je Đorđevićima kao predjelo spremala poljski specijalitet, čuvene pjegore. Ni druga glavna jela iz njene otadžbine i Loikove Francuske nisu izostala.

Nakon Srbije, Šastanjolovi nastavljaju u Poljsku na svadbu jedne prijateljice, a zatim u Letoniju i Litvaniju gde će biti više od mesec dana. Popeće se još severnije ka Finskoj da se vide sa prijateljem, a onda do Božića imaju skoro sve isplanirano, od Poljske do Ukrajine i tamošnjih Karpata.  

„Ja sam u Poljskoj završila antropologiju kulture, a studirala sam i u Nemačkoj, gde smo se nas dvoje upoznali. Živeli smo u Parizu, zajedno smo sedam godina, a venčali smo se pre godinu dana. Naša svadba je bila u jednoj šumi u Poljskoj, a prijateljima smo rekli da nam umesto para donesu hranu i piće za naše slavlje“, objašnjava ova profesorka engleskog jezika.

„Kratko sam radila u jednoj školi u Parizu i napustila sam taj posao. Bila sam depresivna. Nas dvoje planiramo da se posle ovog putovanja vratimo u Pariz na još godinu dana, da skupimo pare i kupimo zemlju u Poljskoj. Tamo je to četiri puta jeftinije nego u Francuskoj. Želimo da živimo na selu. Od naših domaćina smo mnogo toga naučili“.

Pričaju da su se kod Đorđevića zainteresovali za permakulturu i biodinamičku poljoprivredu, ali i da su od Dragane naučili kako sve postići uz dvoje dece.

„Odrastao sam u predgrađu Pariza, živeo sam u malom stanu i jednog trenutka poželeo da sve to napustim. Više puta smo se pitali: Da li možemo da živimo na selu?, i mislim da smo sada dali sebi odgovor na to pitanje. Želimo da kupimo imanje, da sadimo naše bilje, da hranimo naše životinje, da imamo malu farmu i da živimo jednim drugačijim stilom života. Sigurno je da život na selu nije jednostavan, ali je svakako manje stresan od onog u gradu“, iskren je Loik.

Dvonedeljnim boravkom u Srbiji su prezadovoljni. Najviše su im se dopali predivni pejzaži i gostoljubivi i zabavni ljudi.

„Sa Draganom i Daliborom smo proveli divne večeri smejući se i šaleći se. Vi Srbi imate smisao za humor na visokom nivou, doduše sa dosta crnog humora. U vreme našeg boravka bila je slava lokalne crkve, a tada sam prvi put prisustvovala pravoslavnoj liturgiji. U Srbiji ima mnogo istorije, mnogo spomenika, mnogo toga lepog, i sigurna sam da ćemo se vratiti jednog dana“, ushićeno su mi preneli utiske ovi supružnici koji su porodicu Đorđević pronašli na sajtu WWOOF Srbija. Tako i u svim drugim državama članicama ove svetske organizacije možete pronaći domaćinstva u kojima možete volontirati određen broj sati i zauzvrat dobiti smeštaj, hranu i nezaboravna prijateljstva sa ljubiteljima prirode i sela.