Grumen zlata u opštoj prljavštini

Ta divna stara srpska reč „hvala“ preti da nestane iz našeg jezika, ili da joj se skroz promeni značenje, s obzirom na meru i način njene konzumacije. Izgovoriti je, a posebno javno, kao da umanjuje dostojanstvo onog koji blagodari za pruženu pomoć, ljubaznost, čin dobrote

Zahvaljuje se mahom kad se mora, i to obično osobi sa višim statusom. U običnim prilikama, zaboravlja se da se tako obe strane bolje osećaju jer se relaksiraju od stresa, između mnogo toga ostalog. Ovim tako prostim postupkom na nivou dve individue, dobija i društvo u celosti, stvaranjem empatije i harmonije. To treba imati u vidu u svim socijalnim situacijama, dok treba zahvaljivati i nekom višem, onostranom entitetu za sve što nam je život pružio. A ne samo moljakati ga za još i još darova, često ničim zasluženih.

POKAZNA VEŽBA – GRADSKI PREVOZ

Recimo, šta vas košta da se u gradskom prevozu zahvalite nekom što se pomerio da izađete na željenoj stanici? Neće vam pasti kruna sa glave, čak i ako taj neko vaše „hvala“ apsolutno izignoriše. Odviknutom od bontona, a možda i nikad naučenom pristojnom ophođenju, taj vaš verbalni „ispad“ ovom će ući u podsvest, i odatle rovariti, polako ga menjajući (iskreno se nadamo).

Tako će ovaj jednog dalekog dana (možda), imati više razumevanja za „nevaspitanu omladinu“ što se zakuca na vratima, ne ostavljajući prostora za protok putnika. Ili sedi, buljeći u telefon, sa slušalicama u ušima. I nimalo ne mari za umorne i kljaste što bespomoćno stoje kod njihovog sedišta.

Ako ovi zavape, nazvaće ih „starkeljama, s jednom nogom u grobu“, pa bez ikakve potrebe da se voze autobusom, trolejbusom ili tramvajem. Neće biti više ni džangrizanja povodom slučajnog guranja i gaženja, ni onog poznatog „ako ti smeta, ti idi taksijem“.

Kakve veze jedno s drugim ima, odmah će da iskrsne pitanje. Pa, „hvala“ je čarobna reč što otvara vrata svim vrstama ljubaznosti i međusobnog prihvatanja. Njoj zahvaljujući, mir će da zavlada u gradskom prevozu, život svima čineći prijatnijim. Iz te tačke moguće je da se pomole kulturološka čudesa, i svi postanemo fini i prijazni.

Pod određenim uslovima, ta reč može i odmah da bude nagrađena nečijim osmehom. U naprednijim varijantama socijalnih odnosa, zauzvrat se dobija odgovor u rasponu od „molim“, do „nema na čemu“, „sa zadovoljstvom“, kojih se ni sami možda nećete setiti u prilici kad vam neko zahvali.

Jer, toliko smo opterećeni brigama i samim sobom, da nam bilo čija zahvalnost ništa ne znači (osim ako nije izražena parama). Reciprocitet u uljudnosti, međutim, i ne treba očekivati, da se ne biste razočarali. Zato, terajte sa tim „hvala“ dok vam ne uđe u naviku. I nemojte se hvatati direktnog prevaspitavanja „nezahvalnika“, što sama sebi ponekad dopuštam.

Naime, kako se osećam daleko mlađom no što mi datum rođenja nalaže, rado ustajem vremešnim gospođama, posebno onim opterećenim cegerima sa bakalukom. Njih svi prepoznajemo po pogledu ptice grabljivice što se ustremljuje na prazna sedišta, i ona popunjena mlađanim korisnicima. Svesna teškoća vukljanja kesa i kolica za pijac, veoma sam predusretljiva kad takva osoba naiđe. Međutim, kad se ona pretvori u „matoru kokošku“, ne zahvalivši mi na ljubaznom gestu, znam da sarkastično zarežim tu reč, koju je ova prosto morala da izgovori.

Najčešće je moje siktanje opravdano, jer je „kokoška“ u zanosu samozadovoljstva postignutim, ali se jednom desilo da se neka bakica trgla i krenula u pravdanje „bolovima nakon operacije“. O, kako me je bilo sramota, te to više ne radim, već zahvaljivanje za nešto što bi trebalo da se podrazumeva prepuštam slobodnoj volji onog zbog koga sam ustala. Ali, „hvala“ i dalje ne preskačem.

Ponekad mi dođe da zahvalim „majstoru“ zbog ugodne vožnje, ali to radim samo u privatnim minibusima, što je opšte raširena pojava. Jer, uzastopnim deljenjem malog prostora, putnici i vozač se zbližavaju, pa je to „hvala“ simbol intimnosti. A možda i pokušaj sticanja kapitala za priliku da nam „majstor“ stane izvan redovnog stajališta.

Da nije tako, zahvaljivali bismo i na izlasku iz dvadeset četvorke (koja, uz nove mere gradonačelnika Beograda, da sva vozila budu „vizantijsko plava“, neodoljivo liči na maricu). Ne, mi tada kontamo da je naš komforan transport naprosto dužnost vozača, i što da mu se onda zahvaljujemo? I ispadnemo glupi i smešni u društvu saputnika.

Ako li „majstor“ sačeka nekog ko trči za datim tramvajem, autobusom, trolejbusom, pažljivo motrim hoće li uslediti „hvala“ tog zadihanog. Čujem li ga kako gromko zahvaljuje, sva se od miline rastopim. U suprotnom, dođe mi da zadavim tog „kretena“, koji će uticati na dalje ponašanje „majstora“. Pa on neće više nikog da čeka, osim ako je krajnje blagorodne prirode. Tada će vam otvoriti vrata i na semaforu, rizikujući da izgubi posao. Reč „hvala“ naprosto je nedovoljna naspram takve žrtve.

ŠALTER, KASA I LIČNA PRIČA

Zahvaljivanjem na šalterima stiče se dvostruka korist: em širite misiju popravljanja raspoloženja, i dalje – društva, em utičete na brzinu obavljanja administrativnih usluga. Jer, svaka „šalteruša“ puna je anksioznosti koju joj nabijaju i klijenti i šefovi, i nikad nije kriva za manjkavost propisa, ni potrebu za još i još dokumenata. Primećena kao ljudsko biće vašim „hvala“, s većim će elanom prionuti na popunjavanje formulara, pečatiranje, izdavanje dozvola.., i sve ono što njihova mukotrpna služba podrazumeva.

Zašto ne zahvaliti i kasirki u Maksiju, ili kakvom drugom lancu radnji široke potrošnje, a ne samo u komšijskoj bakalnici? Tek njima je nužna injekcija optimizma, samlevenim dnevnim dužnostima. Zašto ne reći „hvala“ kelneru kad vam donese piće? Ili lekaru što vas je pregledao? Ma koliko za to bili plaćeni, hajde da ih počastimo zahvalnošću.

Zašto bar ne klimnuti glavom šoferu koji vam je stao na pešačkom prelazu, sve i ako je to njegova zakonska obaveza? Zašto ne ispoljiti zahvalnost i za poklon koji vam se ne sviđa, ceneći dobru volju i nameru poklonodavca? I poštujući onu staru da se poklonu ne gleda u zube.

Odakle mi tolika potreba za zahvaljivanjem, ne mogu da razlučim, jer moja je majka sprovodila „buling“ nad svakim koji joj je službeno stajao na usluzi. Baba je patila od preterane uzdržanosti koju bi i najmanje „hvala“ poremetilo. I otac je mislio da je više biće, ipak šarmirajući sve žene među uslužnim osobljem. Lekarima je kupovao viski, kao nadređenim u nebeskoj hijerarhiji, administraciju rešavao preko veze, a vozio se isključivo sopstvenim autom.

Pa ipak, njemu dugujem za posebnu osetljivost na šoferske muke. Jer, on je insistirao na jednom ritualu, koji mi se u svest urezao. Naime, kad god bismo se vratili iz vikendice u Kamenici (kod Čačka), trebalo je da izgovorim mantru „hvala ti, tajko, što si nas (maćehu i mene) dovezao žive i zdrave kući“.

Toliko me je to veselilo, da sam zaboravljala mučninu od vožnje, smrad lančanog pušenja cigareta, pa i njegovu nezgodnu prirodu. Zapravo, ne mogu da se setim da se moj otac ikad ikom zahvalio. Da iver ipak ponekad padne daleko od klade, govori podatak da ja sa ovim aktom često i preterujem. Pa mi često fale izrazi gradacije.

Primera radi, u pisanoj komunikaciji sa mojim medijskim sagovornicima, prvo se „unapred zahvaljujem“ na traženim odgovorima, fotografijama i drugoj podršci u pisanju teksta. Kad dobijem šta sam tražila, repliciram sa „mnogo hvala“, dok na dodatne intervencije uzvraćam sa „hvalaaa“ ili HVALAAAA“. Ponekad dodam i „divni ste“, ili „(hvala) do neba“, u pokušaju da izrazim stepen blagorodnosti.

I nikad ne mogu da se uzdržim, to je jače od mene, što me neretko dovodi u zadiranje preko granica intime i profesionalnih relacija.

Zahvaljujem svima na lepo provedenom danu, kao i na bezuspešnom pokušaju da mi izađu u susret. Zahvaljujem čak i veštačkoj inteligenciji, jer smatram da je tako učim ljudski poželjnim manirima, pored toga što sam zbilja blagodarna zato što mi je nešto ekspresno rešila. I ne pomaže što me jedan sveznajući kolega opominje da „viškom reči ekstremno povećavam utrošak struje, potrebne da podmiri algoritme čet dži-pi-tija“.

Ponekad „hvala“ ispalim i kad neku drugu reč zahteva pristojna komunikacija, ili kad sam sama nešto nekom pomogla ili objasnila. Onda se sebi nasmejem, svesna da preterujem, ali nastavljam po starom, verujući u magiju zahvaljivanja.

FEJK VERZIJE

Ima i sasvim ispraznih „hvala“, isključivo rezultata pokušaja da se stvori lepa slika pred publikom. Takve ćete prepoznati po zvocanju zato što makijato nije napravljen na način na koji je ta osoba navikla, po zanovetanju zbog nečije sporosti…, i u najgorem slučaju (jedne moje prijateljice), po tome što će strašno „izdriblati“ onog od kog traženo nije dobio. A posebno ako je taj neko drzak, kad navre potreba za isterivanjem „pravde“, uvek na strani tog fejk zahvaljivača.

Tako je ova „pravdoljubiva“ persona jednoj prodavačici u pekari, umornoj i zlovoljnoj, koja se brecnula na to što ova nema sitan novac, već dvehiljadarku, ispred nosa zgrabila neplaćenu koka-kolu, i  posle bila ponosna na svoj postupak. Dakle, „hvala“ je čarobna reč samo ako je prate druge vrline istinskog poštovanja svoje okoline. A takvi su retki, zbog tekuće epohe egomanijaštva.

Ono je vrlo prisutno i u uređivačkom kadru medija, koje vas obično smatra za pukog izvršitelja zadataka (cenim da je slično i u drugim profesijama). Šefovi su „toliko zauzeti“ da imaju vremena da vam zahvale samo ako prekardaše u zahtevima. Inače će vaš mejl sa napisanim tekstom ćuteći da prime, što će vama oduzeti vreme za traženje potvrde o prijemu.

Treba naučiti i zahvaliti na komplimentu, a ne mrštiti se od neprijatnosti, što se u našem društvu često događa. Treba zahvaljivati i nekom ko vašu muku sasluša, a ne krene s onim „znaš kako je meni…“. Posebno treba blagodariti onom ko je spreman da s vama nešto podeli (recimo – kesicu grickalica), a ne ovo naprosto podrazumevati. Baš kao što se podrazumeva da ste ustali živi i zdravi, u sopstvenom krevetu, za šta treba reći „hvala“ Svevišnjem (ili već u šta verujete).

Zbog svoje retkosti, ta divna srpska reč mu dođe kao dragocenost, kao grumen zlata nađen u opštoj prljavštini. Zato vam unapred hvala na svakoj njenoj upotrebi. I, IZVINITE ako sam vam dosadila, što u kontekst retkosti dovodi još jedan izraz, našem narodu još mrskiji od zahvaljivanja.

01