On ustaje u 5 sati i radi po ceo dan, jer na 15 hektara imanja uzgaja nekoliko hiljada stabala višanja i šljiva, kupine, jagode, maline i šumske jagode, i uveče zadovoljan odlazi na spavanje. Nedavno je kupio novi traktor, ima i automobil, lepo živi i nikad ne bi menjao svoje selo Rašicu za grad. Slobodan je čovek, jer je sebi šef i sam određuje kada će imati slobodan dan, piše portal Priče s dušom.
Na trinaestoj manifestaciji Dani šljive u Blacu dobio je nagradu za najboljeg mladog voćara, što je bio povod za Priču sa dušom mladog i vrednog Ivana Radičevića (27).
„Život na selu je lep, iako podrazumeva dosta odricanja jer se radi od jutra do sutra, po vrućinama i po kiši. Moja proizvodnja iznosi oko tri vagona, odnosno 30.000 kilograma voća godišnje, a sa mnom rade i mlađi brat, roditelji i baka. Sezona traje od maja do jeseni, jer kako se smenjuju kulture, tako stižu nove berbe. Dve godine sam vozio kamion za mlekaru, obišao Srbiju i Crnu Goru uzduž i popreko, i tvrdim da je selo najlepše. Jedini grad u kojem bih eventualno mogao da živim je Novi Sad“, priča.
Ivan je po profesiji automehaničar, a poljoprivredom je, iako je od treće godine u njivi, počeo ozbiljnije da se bavi od 2009. godine. Nosilac poljoprivrednog gazdinstva postao je dve godine kasnije, a kako njegovi prinosi idu uzlaznom linijom, on tako proširuje imanje kupovinom zemljišta. Od mladih ljudi, u Rašici samo on i brat imaju veliku proizvodnju voća, dok je i u susednim mestima nekoliko momaka ostalo na selu.
„Voleo bih da se svi moji drugari bave poljoprivredom i da svi zajedno radimo. Po poslednjem popisu, u Rašici živi 118 stanovnika prosečne starosti od više od 60 godina. Generacije od nekoliko godina pre i posle moje, uglavnom su se, trbuhom za kruhom, preselile u Beograd, Niš ili Kruševac. U susednom Muzaću tek dvojica povratnika su se, posle života u Beogradu, vratili i posadili malinu“, iskren je Ivan.
Ali, iako da ima sve uslove za život: kuću od nekoliko stotina kvadrata, telefon, internet, automobil pasat i pristojne prihode, on ima samo jedan ‘problem’ – nema svoju srodnu dušu.
„Iskren da budem, devojke neće na selo, iako ovde imam sve što imaju i momci u gradu, plus izvorsku vodu sa 1.000 metara nadmorske visine“, rekao je Ivan i otkrio da je u potrazi za svojom srodnom dušom koja će živeti sa njim u Rašici, među voćnjacima.