INTERVJU Goran Marković, reditelj: Ukinut je stid, ali nije bes

Međunarodni sajam knjiga ove će godine biti održan u veoma specifičnim okolnostima. Zbog odluke vlasti da ne uvaži zahtjev dijela izdavača da se datum otvaranja pomjeri zbog poklapanja sa godišnjicom tragedije u Novom Sadu, pojedine izdavačke kuće bojkotuju ovogodišnju najveću književnu manifestaciju u Srbiji. Ovog septembra, prvi put od svog osnivanja 1967. godine, nije održan Beogradski internacionalni teatarski festival (BITEF). Odbor BITEF-a još ne može da potvrdi najavu da bi se to moglo dogoditi sredinom novembra. Slično je sa Festom, koji je predviđen za kraj decembra. Sterijinog pozorja neće biti. Kakav to problem aktuelni režim ima sa kulturom?

„Festival scenarija u Vrnjačkoj Banji preuzeo je Željko Mitrović i od njega napravio porno sajam, nižerazrednu seljačku zabavu. Režim je ukinuo sredstva za nove predstave u pozorištima, nemilice ruše važnu arhitektonsku i urbanističku ostavštinu, ukradenim novcem grade svoje zgradurine. Sve je dokrajčeno“, kaže za Novu ekonomiju režiser i pisac Goran Marković.

Prema njegovim riječima, režim predsjednika Aleksandra Vučića ušao je u nemilosrdni rat protiv kulture.

„Režim se bori protiv kulture, koju doživljava kao opasnost. Umetnike i profesore proglasili su državnim neprijateljima. Kao društvo, došli smo u nultu fazu: sve je na nuli, sve je na dnu i teško da može još. Osim uz nasilje, suzavac i hapšenja. Uostalom, ako su stadioni u Argentini bili ispunjeni neistomišljenicima koji su nestajali bez traga, zašto to i ovde ne bi moglo? I ovde bi nacionalni stadioni mogli biti namenjeni dužem boravku posetilaca. Kriminalna družina očito je u svom širokom zamahu i vodi ka potpunom ratu mafijaške države sa narodom. Ko će pobediti? Mislim da je teško pobediti narod. Cena će svakako biti visoka“, kaže Marković.

Vrijeme u kojem živimo često upoređujete s vremenom Slobodan Miloševića. Zašto kažete da je gore danas?

Milošević, na primer, nije terao policiju da nasumice juri i tuče ljude. Vučićeva policija i žandarmerija su razularene, bez kompasa. Naročito Služba, koja je uvek bila centar zbivanja u Srbiji; jedina ozbiljna organizacija, koja uvek radi kao sat. Ponekad je smešno… U Trstu sam se nedavno video sa Duškom Petričićem, Bogdanom Tanjevićem i Žarkom Koraćem i, dok smo sedeli, u Informeru, Alou, ali i u Politici objavljen je od reči do reči isti tekst, očito napisan u BIA-i, o tome kako nas četvorica sedimo u kafani i kujemo zaveru protiv Srbije. To što režim građanima poručuje da u svakom momentu zna gde su i šta rade, nije znak snage i moći, nego znak velike gluposti. Nisam navikao da Služba bude toliko glupa. A radili su mi svašta.

Šta, na primjer?

U vreme Miloševića, policija mi je upala u stan i demolirala ga. Kasnije sam pokušavao da ga zamenim: nije mi se ulazilo u stan koji je na taj način bio oskrnavljen. Služba je to i kontrolisala, što mi je ubrzo potvrdila vlasnica knjižare u koju sam tih godina svraćao.

„Čujem da ne uspevaš da zameniš stan“, kazala je. „Reče mi je jedan DB-ovac“.

Primio sam tu „suptilnu“ poruku Miloševićeve Službe.

Bile su to ratne godine, dešavale su se čudne stvari. Jedan glumac je, na primer, preko dana išao na front u Vukovar, a onda bi, u uniformi JNA, uveče dolazio u pozorište i igrao predstavu. Pa, i film „Turneja“ sam radio prema svedočenju nekoliko glumaca, koji su doživeli ono što sam gledaocima ispričao.

„Turneja“, dakle, nije izmišljotina, to se stvarno dogodilo.

Dogodila se i variola vera?

Jeste, snimio sam i „Variolu veru“, iako ne volim da radim filmove o onome što se zaista dogodilo. Više volim fikciju. A linija između fikciji i faktografije veoma je osjetljiva.

Pored kulture, Vučić je odavno pod svoju kontrolu uspeo da stavi i medije. Pa, pogledajte RTS! Otkako je postala bastion režima, nisam kročio u tu zgradu. Svojevremeno sam čak razmišljao o tome da tražim da sa zida zgrade skinu fotografiju mojih oca i majke, koji su, kao i ostali umetnici čije su fotografije na tom zidu, bili dugogodišnji saradnici RTS-a.

I?

Odustao sam, nisam želeo da od toga pravim spektakl. Te su fotografije inače izbledele, ni na šta ne liče.

RTS je dva puta u istoriji odigrao mračnu ulogu: u vreme Slobodana Miloševića i danas. Naravno, Vučić se nije zaustavio samo na RTS-u, kontroliše i mrežu porno televizija poput Pinka, Informera, Euro News-a… Zamislite, Branislav Lečić vodi kviz na Informeru! Kao mlad glumac, još student, debitovao je u mom filmu „Specijalno vaspitanje“. Njegov pad dokaz je dokle smo kao društvo došli. Kao i filmski festival na Zlatiboru, ta proteza za sve zabranjene i ugašene festivale – Lazar Ristovski, Milutin Petrović, Petar Božović, koji verovatno to radi za hranu i piće. Deo mojih kolega se do te mere ponizio, do te mere poništio i srozao, i taj pad je gotovo antički. Zastrašujuće je koliko nisko čovek može da padne.

Ipak, ovo je digitalno vreme i taj sunovrat je ostao zabeležen. Postoje snimci, faksimili njihove saradnje sa okupatorom. Jer Vučićev režim je okupatorski. Neću da čekam oslobođenje i da, kada te ljude sretnem na ulici, kažem im šta o njima mislim.

Kome ste rekli?

Sreo sam jednom Suzanu Vasiljević, na primer.

„Dobar dan, profesore“, rekla je.

Studirala je FDU.

„Nemoj, Suzana, da se zaustavljaš, neko me može videti sa tobom, a onda me neće oprati Sava i Dunav“, odgovorio sam.

Suzana Vasiljević veruje da samo radi svoj posao, zanemarujući činjenicu ko joj je poslodavac. Ko je ta ličnost, šta je taj čovek, šta on predstavlja?! I to će, kažem, ostati, neće se zaboraviti. Jer i meni je, kao i vama, oduzeto trideset godina života. Mislite da će se dozvoliti da lopovi i njihovi saradnici ostanu nekažnjeni, da se zbog toga jednom neće stideti?

Stid je ukinut.

Ali nije bes. Ukrali su nam život. Svima! Zato njihov pad ne može proći nečujno. Biće to priličan tresak.

A kad pomenuste stid… Svojevremeno sam se dosta bavio temom Golog otoka i sećam se da me je veoma interesovalo zašto su zarobljenici, kada izađu iz tog logora, ćutali, zašto nisu pričali o onome kroz šta su prošli. Dugo sam verovao da je reč o teškoj traumi, kao Holokaust. Međutim, kasnije sam shvatio: ćute jer se stide. Bili su prinuđeni da jedni drugima rade užasne stvari. Siguran sam da će se tako i ovi jednoga dana stideti.

 Ko vas je od kolege najviše iznenadio?

Lečić me je veoma iznenadio, pa moj student Milutin Petrović. Ali znate li ko me je naviše iznenadio? Biljana Srbljanović. Režirao sam „Beogradsku trilogiju“, njen prvi komad. Još je bila studentkinja, mlada disidentkinja, borkinja protiv totalitarnog sistema Slobodana Miloševića. Ili se bar tako predstavljala. Šta joj se desilo, ne znam. Verujem da je reč o nekom užasnom obrtu u njenom životu, zato hvali Anu Brnabić. Pretpostavljam iz nekog interesa ili je, kao možda Branislav Lečić, na neki način ucenjena. Tako radi Služba: učinite nešto loše, zabranjeno, prljavo, što oni zabeleže i, kada dođe trenutak, izvuku to iz vašeg dosijea i počnu da vas ucenjuju. Kako sve te ljude uspeju da obrlate, šta im rade? Pogledajte Ljubišu Ristića, koji je 1968. bio vođa studentske pobune, a onda, devedesetih, postao predsednik JUL-a. U toj Službi rade majstori!

 Služba je ona „mračna sila“ o kojoj ste često govorili?

Ovo je najmračnija sila, najmračniji period u mom životu. Možda zato što sam star, ne znam… Nasuprot tom mraku je nada koju su probudili studenti.

I Milošević i Vučić ozbiljno su radili na tome da se ljudi podele na „mi“ i „oni“, da se gledamo s podozrenjem, da ukinu solidarnost. Studenti su uspeli to da promene. Njihov marš, to ulaženje u dvorišta, u kuće, grljenjem onih koje možda niko u životu nikada nije zagrlio, mnogo šta su promenili. Iako je svuda beda, ovo nije ista zemlja.   

Jesu li studenti prije i poslije Vidovdanskog sabora isti? Imate li, recimo, problem sa studentskom listom, sa nekim ličnostima koje se pominju?

Imam ako zaista dozvole da se među njih ubace različiti opskuranti, neonacisti, akademici koji pomoću njih pokušavaju da operu svoje mračne biografije.

Mislim da se taj Milo Lompar ugurao na studentsku listu ili je uguran. Deluje kao uljez. Služba mnogo radi, otuda među studentima oni koji nose krstače, šajkače… Počeli su kao levi anarhisti sve dok Služba među njih nije ubacila svoje ljude. I tu se vodi ozbiljna bitka.

„Gde si, anarhisto, kako si?“, pitao sam nedavno svog studenta.

„Levi sam, profesore, nisam desni“, odgovorio mi je.

Očito imaju potrebu da se ograde. Sećate se da je ceo taj protest na Vidovdan bio čudan. Ko ga je organizovao, ko je birao govornike, znamo li? Najzad, postoji li uopšte studentska lista, ko ju je sastavljao? Hoće li izbori uopšte biti raspisani?

Pa, hoće li, šta mislite?

Ko može ući u mozak Aleksandra Vučića?! Nisam psihijatar, a nisam ni dovoljno pokvaren, maštovit, lažljiv… Raspisao ih ili ne, jasno je da je Vučić u velikoj panici. Mora da je tamo kod njih strašno urlanje i dranje. Jednom je, sećam se, izašao snimak, pa smo mogli da vidimo kako je, tokom sednice Vlade, urlao na tadašnju ministarku Slavicu Đukić Dejanović i kako je ona ćutala. Žena je psihijatar, ali ćuti dok na nju urla huligan sa severne tribine Zvezdinog stadiona.

Jedan od poslednih tekstova koje sam napisao za Politiku pre nego što su me zaustavili imao je naslov – „Ja“ i sadržao je sve što sam na internetu uspeo da nađem o narcističkom poremećaju ličnosti. Reč je o osobi koja žudi da bude okružena pažnjom, koja kupuje ljubav, agresivna je, ne trpi kritiku… Bio je to Vučićev foto-robot. Prepoznaje se to iz svakog njegovog nastupa. Ćacilend, to ruglo Beograda, samo je metastaza tog stanja i najverodostojnija slika našeg opšteg sloma.

 Nemam dovoljno mašte, kažete. Kako vam je onda uspjelo da u svom novom romanu „Hamlet u Paviljonu broj 6“ spojite Čehova i Šekspira?

U romanu imate tri paralelne radnje: u prvoj glavni junak ide na psihoanalizu, u drugoj sprema lik Hamleta u pozorištu u kojem glumi, u trećoj sa duševnim bolesnicima priprema predstavu Hamleta, što je uobičajena praksa u liječenju duševnih bolesnika. Svojevremeno sam u Francuskoj, pripremajući se za neki projekat, posećivao duševnu bolnicu, u kojoj sam video kako mladi glumac angažovan od bolnice sa bolesnicima priprema pozorišni komad. Pitao sam ga hoće li to zaista biti predstava, kada će izaći pred publiku.

„Ne“, rekao mi je. „Poenta je u procesu: kao što glumci prave lik tako što na neki način postaju druga ličnost, tako je ideja da bolesnici, pokušavajući da glume, izgrađuju iz svoje bolesti i uđu u lik. Jedan od pacijenata je u početku mucao; rad na predstavi pomogao mu je da prestane da muca.“

Slično radi moj glavni junak i tri paralelna toka radnje o kojima sam govorio pomažu da se otvori rasprava o vezi između glume, odnosno umetnosti i ludila.

Slikar Ivan Tabaković dugo je bio šef Katedre za slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti, ali je uporno odbijao da uđe u komisiju za prijem studenata. Jednom ga je neki njegov student pitao – zašto.

„Na bečkoj akademiji lepih umetnosti se 1906. godine pojavio kandidat Adolf Hitler. Nije primljen. Sledeće godine takođe je konkurisao, ali opet nije bio primljen. Ne želim da preuzmem odgovornost“, kazao je.

Tanka je nit između ‘plus’ i ‘minus’, što se može prepoznati i kod naših glumaca. To je tema i mog filma „Već viđeno“: kako talentovan čovek, kada obrne na ‘minus’, završi sa nožem u ruci.

Gdje završava društvo, profesore, u kojem se građani proglašavaju teroristima, a žrtve nazivaju „šatro žrtvama“? U duševnoj bolnici?

 Ovo je terminalna faza duševne bolnice u kojoj smo, tog ozbiljnog ludila, i samo je pitanje dana kada će početi opšta izdaja i bežanija. Kao i pokušaji priključivanja drugoj strani. To će naročito pokušavati oni koji su se obogatili, koji moraju da spasavaju to što su opljačkali. Sve bi dali da se mirno izvuku iz ove ludnice, ali ne verujem da će to biti moguće. Radoman Božović je uspeo da se spase, sedi na jahti u Budvi i pije vino; nisam siguran da će to moći Ana Brnabić. Mnogo je besa, mnogo toga zapisano i sačuvano.