Pantelić: Uslovi rada u kineskim fabrikama nisu nimalo laki, subvencije nisu dugoročno rešenje

Kineski tekstilni gigant „Guan Nan“ dolazi u Srbiju i zaposliće 3.000 ljudi, potvrdili su predsednik grupacije i ministarka privrede Srbije Adrijana Mesarović nakon sastanka u kineskoj opštini Kećao. Mesarović najavljuje i da kineska kompanija „Šenči“, koja već posluje u Kragujevcu, planira da proširi proizvodnju i zaposli do 300 novih radnika.

Za izgradnju industrijskog parka kompanije „Guan Nan“ u kojem će se izrađivati sve – od konca do finalnih proizvoda, potrebno je 100 hektara zemljišta i obučena radna snaga, rekao je investitor.

Prema najavama ministarke Mesarović u narednih nekoliko meseci će započeti i sa kupoprodajom zemljišta na kojem je investitor planirao da izgradi fabriku.

Kakvi su uslovi rada u kineskim fabrikama, ali i ostalim koje dolaze u Srbiju, govorila je novinarka Nove ekonomije Katarina Pantelić u emisiji Nova ekonomija Danas.

Kako je kazala, uslovi rada u kineskim fabrikama kao i drugim nisu nimalo laki.

„Kao i u svim, ni u kineskim nije nimalo lako raditi- buka od mašina, mirisi, toplota, radno vreme ali i sami uslvi rada su jako teški. Moramo da podsetimo i kakve su to kineske kompanije koje dolaze u Srbiju i šta one zapravo rade“, kazala je ona.

Guan Nan dolazi iz sektora tekstila, dok većina kineskih kompanija u Srbiji posluje u sektoru automobilske industrije i rudarske.

„Setimo se samo RTB Bora, Linglonga, Ziđina, Meite u Obrenovcu. U Meiti imamo prevelika isparenja iz livnice i zaista nije nimalo lako raditi u tim kompanijama“, kaže Pantelić.

Podsetila je da je za sektor tekstila i ovu industriju to što u njoj rade pretežno žene, a uslovi rada su takvi da „stradaju“ kičma, sluh od mašina na kojima se šije i koje konstantno lupaju, vid, ali postoji i pasnost od alergija i srčanih oboljenja.

„Za razliku od prethodnih najava dolaska kompanija u Srbiju, ova kompanija, prema najavama ministarke neće dobiti zemljište, već će ga kupiti. Kompanije obično dobiju zemljište besplatno, subvencije ali i jeftinu radnu snagu. Sada već možemo reći da je to jeftina radna snaga u odnosu na plate“, rekla je ona.

Kako je rekla, kompanije dobijaju novac za samu investiciju odnosno izgradnju nekog pogona, a u ugovorima se navodi da kompanije imaju obavezu da zaposle određeni broj radnika, da im se isplati minimalnac plus 20 odsto od iznosa i da srednjoškolci ili studneti mogu da dođu na praksu u pogon kompanije.

„Kada država isplati novac kompaniji one obično odu. Njima se više ne isplati da ostaju u Srbiji kada subvencije isteknu“, kaže Pantelić u emisiji Nova ekonomija danas.

Mediji su dosta pisali o kineskim kompanijama u kontesktu zaštite životne sredine, pa tako se u medijima često nađe informacija da kineske kompanije ne poštuju zakon o zaštiti životne sredine.

„Imali smo slučaj Ziđina, koji je krajem 2024. godine sedmi put platio kaznu za istu stvar, jer je izgradio na jalovištu neki rudarski objekat bez dozvole i saglasnosti na uticaj na životnu sredinu. Zbog toga je svih šest puta platio kaznu za istu stvar- njima to nije bio problem i te kazne su minorne. Poslednji put je kazna iznosila dva miliona dinara, a samo 200.000 dinara od dva miliona je bila kazna koja se ticala odredbe saglasnosti na rocenu uticaja na životnu sredinu“, dodal je.

Kako kaže, kazne su, ukoliko ikada bude presuđeno u korist države, male i to nije veliki iznos za jednu kompaniju čiji to nije ni jedan odsto mesečnog ili godišnjeg profita.

Podsetila je na slučaj elemenata trgovine ljudima u Linglonu, odnosa prema radnicima i napada na novinare koji su pokušali da saznaju šta se dešava u fabrici.

Podsetila je na priču o radnicama u fabrici tekstila u Srbiji od kojih je jedna izjavila da šije pantalone koje koštaju više od polovine njene mesečne plate.

Pantelić je iznela podataka da više od 67.000 ljudi radi u ovoj industriji.

„U pitanju je bilo jedno istraživanje, u kojem je između ostalog obavljen i razgovor sa radnicama u jednoj od fabrika tekstila. Jedna od njih je rekla da joj je ponižavajuće jer ona šije pantalone koje koštaju više od njene mesečne zarade i da ona ima target koji mora da ispuni dnevno i da na primer sašije 100 pantalona u svojoj smeni“, rekla je.

Dodala je i da su osnovna ljudska prava ugrožena radnicima.

Podsetila je i da pozitivne primere u fabrikama u Srbiji.

„Nemački Zakon o dužnoj pažnji je jedan od dobrih primera. Dobro je to što zakon štiti radnike u fabrikama u Nemačkoj već i u Srbiji i u drugim zemljama, samo što zakon važi za one koji imaju 1.000 i više radnika. Sada ukoliko nešto nije u redu, radili direktno ili indirektno sa nekom nemačkom kompanjiom, imate pravo da se žalite ukoliko su vaša prava ugrožena i zapravo te žalbe neko čita. To je utvrđeno. Te žalbe imaju efekta i obraća se pažnja na ljudska prava“, istakla je.

Na jugu Srbije se dosta fabrika otvara, ali se dosta i zatvara, a nijedan od tih krajeva nije „procvetao“.

Pitanje je zapravo da li smo postali jeftina radna snaga, kaže ona.

Podseća da je minimalna zarada u Srbiji porasla, pa su tako porasli i izdaci koji se plaćaju državi.

„Često razgovaram sa radnicima koji su u sidnikatima u određenim fabrikama. Oni kažu i da nismo jeftina radna snaga više, a investitori kada shvate da mogu da nađu jeftiniju radnu nagu u drugoj državi, onda im se više isplati da odu u drugu zemlju“, ističe Pantelić.

Pantelić kaže da davanje subvencija nije dugoročno rešenje, ali i da otvaranje fabrika nije nužno loše sve dok se poštuju propisi.

„Dobiti posao i imati priliku za posao, dovesti fabriku nije loše. Ali nije dugovoročno rešenje davati subvencije, jefitnu radnu snagu, benefite, mogućnost da se ne poštuje zaštita životne sredine i tako dalje“, rekla je Pantelić.