Skuplje gorivo, „helikopter novac“, ali i klimatske promene: Šta je sve uticalo na rast cena hrane u Srbiji

Od početka globalne energetske i prehrambene krize 2022. godine, tržište hrane u Srbiji suočava se sa nizom složenih izazova, koji su posledica, između ostalog, i brojnih međunarodnih poremećaja u lancima snabdevanja, ali i zavisnosti od uvoza energenata i poljoprivrednih inputa, navodi se u istraživanju Lidington Research-a, kompanije specijalizovane za istraživanje tržišta.

Inflacija cena hrane je u proteklim godinama dostizala i dvocifrene vrednosti, što je, očekivano, uticalo na kupovnu moć potrošača u Srbiji – što je i jasno izražen stav u istraživanjima javnog mnjenja.

U takvom kontekstu, Vlada Srbije posegla je za administrativnim merama, poput ograničavanja trgovinskih marži i sličnih kontrola cena. Međutim, iako takve mere mogu da imaju kratkoročni efekat, važno je sagledati širu sliku, brojne spoljne i strukturne faktore koji u presudnoj meri utiču na formiranje cena hrane, a na koje je teško trajno uticati administrativnim putem.

Takođe, ekonomisti često upozoravaju na mogućnost da trgovci eventualne gubitke nadoknade povećanjem cena drugih proizvoda ili smanjenjem kvaliteta, čime bi efekti mera ostali kratkotrajni i ograničeni.

Energentni ključni faktor rasta cena

Kako se navodi u istraživanju, poskupljenje energenata i đubriva je kao prvi faktor izazvalo rast proizvodnih troškova u poljoprivredi, a uticalo je i na maloprodajne cene hrane, transport i troškove skladištenja, čime su direktno pogođeni standard i potrošačka moć građana.

“Rast cene goriva nakon 2022. godine pokazao je u kojoj meri je domaća poljoprivreda u Srbiji zavisna od energenata i koliko su cene hrane osetljive na promene u energetskom sektoru. Od oranja i setve do žetve, transporta i prerade svaka faza proizvodnje hrane zavisi od goriva, te njegovo poskupljenje automatski povećava ukupne troškove proizvodnje”, navodi se u istraživanju.

Kada se posmatra gorivo, rast njegovih cena imao je lančani efekat na gotovo sve faze proizvodnje i distribucije hrane u Srbiji. U jesen 2025. godine, litar dizela u Srbiji koštao je oko 195, a benzina 178 dinara, što je za gotovo 60 odsto više od svetskog proseka. A tokom prethodnih godina, ovi troškovi za poljoprivrednike samo su rasli.

Tako je tokom 2022. godine trošak goriva po hektaru porastao i do 40 odsto u odnosu na prethodnu godinu, čime je znatno uvećana prosečna cena proizvodnje pšenice, kukuruza i povrća.

“Istovremeno, skuplji transport, budući da se većina hrane u Srbiji prevozi kamionima, dodatno je povećao krajnju cenu. Kada je litar dizela dostizao više od 200 dinara, trošak prevoza tone poljoprivrednih proizvoda rastao je za desetine evra, što se direktno prelivalo na veleprodajne i maloprodajne cene”, objašnjava se u istraživanju i dodaje da je u EU najveći nivo poskupljenja prethodnih godina zabeležen upravo kod proizvoda koji zavise od prinosa ratarskih kultura, poput žitarica, uljarica i mesa.

Treba napomenuti da je država već u martu 2022, ubrzo nakon izbijanja rata u Ukrajini, donela Uredbu o ograničenju visine cena derivata. Od tada, pa do danas, cene goriva nisu slobodno formirane, već ih na nedeljnom nivou određuje država. Iako je mera isprva donela olakšanje, zamrzavanje cena značilo je da distributeri i uvoznici goriva više ne mogu da prenesu realne troškove nabavke na tržište, a manje privatne pumpe, posebno u unutrašnjosti Srbije, počele su da posluju sa minimalnom ili negativnom maržom.

Pogledaj galeriju

“U novembru 2024. godine, Vlada je uvela i povraćaj akcize na dizel gorivo za poljoprivredna gazdinstva. Na papiru, reč je o racionalnoj meri: proizvođači imaju pravo na refundaciju dela plaćenog poreza po litri goriva koje koriste u poljoprivrednoj proizvodnji. U praksi, međutim, sistem je opterećen administrativnim zahtevima, ograničenjem količine po hektaru i dugim rokovima isplate. Poljoprivrednici su u više navrata ukazivali da refundacije kasne mesecima i da realno obuhvataju samo deo potrošnje”, navodi se u istraživanju.

Uticaj goriva na poskupljenje cena namirnica ne završava se na njivi. Sledeća karika lanca je transport: doprema đubriva, semena, pesticida, hrane za životinje i, na kraju, prevoz gotovih poljoprivrednih proizvoda do silosa, prerađivača i tržišta. Dominacija drumskog transporta u Srbiji značajno povećava troškove zbog rasta cena goriva i putarina, kao i opterećenja saobraćajnih mreža.

“Iako se tržište nakon početnog šoka postepeno stabilizovalo, cene su ostale znatno više nego pre 2022. godine. Srbija se i dalje suočava sa izazovima u obezbeđivanju energenata neophodnih za privredu, pre svega nafte i gasa. Uvoz iz Rusije, koji je ranije bio najpovoljniji, sada je ograničen, dok su alternativni izvori znatno skuplji, što dodatno povećava troškove domaće proizvodnje – naročito u sektorima koji energente troše u velikim količinama”, objašnjava Bjelić.

Upravo na energente, ali i hranu i stanovanje, građani srbije troše najveći deo svojih prihoda - više od 60 odsto, kaže za Lidington Research Goran Radosavljević, profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

“Zato i ne čudi da građani, i pored nominalnog rasta zarada, ne osećaju poboljšanje životnog standarda. Realna kupovna moć je smanjena jer su cene osnovnih životnih namirnica i energenata rasle brže od prihoda. Pre pandemije, 2019. godine, prosečne cene hrane u Srbiji iznosile su oko 73–74 odsto proseka Evropske unije. Već 2023. godine bile su na 98, a danas verovatno preko 100 odsto proseka EU, dok je istovremeno ekonomska snaga građana porasla tek sa 42 na oko 50 odsto evropskog proseka. Drugim rečima, cene su prestigle zarade: dohodak nominalno raste, ali realni standard opada”, smatra Radosavljević.

Uticaj “helikopter novca” na inflaciju

Izbijanje pandemije koronavirusa početkom 2020. godine je osim zdravstvene krize dovelo do snažnog udara na privrednu aktivnost u zemljama širom sveta, pa tako i u Srbiji. Ekonomski pad bio je u najvećoj meri posledica restriktivnih mera uvedenih radi suzbijanja širenja zaraze.

Ovakav udar krize zahtevao je snažnu reakciju ekonomske politike, pa su centralne banke počele da spuštaju referentne kamatne stope, kako bi pružile podršku posrnuloj privredi.

Referentne kamatne stope u Srbiji su još pre pandemije pratile silaznu putanju. Naime, nakon dva talasa dvocifrene inflacije početkom 2010-ih godina, referentna kamatna stopa Narodne banke Srbije postepeno je snižavana sa visokih 11,75 odsto, da bi NBS u 2020. godinu ušla sa stopom od 2,25 procenata. Sa izbijanjem pandemije, centralna banka ubrzava popuštanje monetarne politike, te krajem iste godine kamatna stopa dostiže jedan odsto i na tom nivou ostaje tokom čitave 2021. godine.

Za određenim merama posegnula je i Vlada, koja je usvojila je izdašne fiskalne pakete za podršku privredi i stanovništvu. U 2020. godini Vlada Srbije je za ove mere izdvojila oko 3,3 milijarde evra, a glavne stavke u okviru ovog paketa bile su odloženo plaćanje poreza i pokrivanje troškova zarada za privatni sektor, kao i direktne isplate novčane pomoći građanima (100 evra za sve punoletne građane i dve isplate penzionerima u ukupnom iznosu od 9.000 dinara). U narednoj godini mere su bile znatno manjeg obima, sa nešto manje od 1,2 milijarde evra, koje su najvećim delom usmerene u još jednu rundu pomoći za troškove zarada u privatnom sektoru, a zatim i nove mere pomoći stanovništvu (50 evra za penzionere, tri isplate za punoletne u ukupnom iznosu od 80 evra, bonus za vakcinaciju od 3.000 dinara). A osim što su produbile budžetske deficite i povećale javni dug, ove mere takođe su pojačale pritisak fiskalne politike na cene.

“Deo razloga za to može ležati u tome što je Evropska centralna banka sa monetarnim zatezanjem, pre svega povećanjem ključnih kamatnih stopa, počela u julu 2022. godine, kada je rasta cena hrane u Evrozoni iznosio 9,8 odsto. S druge strane, NBS je sa sličnim merama krenula u aprilu iste godine, kada je već bilo dopušteno da rast cena hrane dosegne nivo od visokih 16 procenata.

Kasno reagovanje NBS koje se poklopilo sa čekanjem da prođu aprilski izbori iz 2022. godine dovelo je do toga da se inflacija u Srbiji u dovoljnoj meri zavrti i posle postane veći izazov za spuštanje u granice cilja. Stručnjaci Fiskalnog saveta su ocenili i da je jedan od uzročnika većeg rasta cena u Srbiji, posebno u ranim fazama prvog ovodecenijskog inflatornog talasa, bilo i neselektivno deljenje ‘helikopterskog novca’ različitim slojevima stanovništva u više navrata. Sa druge strane, smanjenje PDV-a na određene prehrambene proizvode je, kao tip fiskalne mere, dovelo u nekim evropskim zemljama do izvesnog slabljenja pritisaka na cene hrane”, smatra Kelić.

Kako klimatske promene utiču na cene

Republički hidrometeorološki zavod (RHMZ) zabeležio je da je jun 2025. bio najtopliji i najsušniji jun u istoriji merenja na više stanica , a zatim i da je celo leto 2025. bilo treće najtoplije od 1951. godine, uz izraženi deficit padavina.

Kao posledica visokih temperatura javljaju se suše.

I sama NBS je u ovogodišnjem avgustovskom Izveštaju o inflaciji jasno navela da je međugodišnja inflacija u junu ubrzala na 4,6 odsto „najviše po osnovu snažnog rasta cena neprerađene hrane”, do kojeg je došlo pod uticajem nepovoljnih vremenskih prilika: prolećnog mraza i, ključnije, visokih temperatura i nedostatka padavina tokom juna. Tada je zabeleženo i da su cene svežeg povrća u drugom tromesečju opale manje nego što je uobičajeno i ispod višegodišnjeg proseka, što praktično znači da je tipično sezonsko „pojeftinjenje” izostalo.

“Klimatske promene, nažalost, više nisu samo pitanje proizvodnje, već i pitanje krajnjih cena hrane. Kada dođe do poremećaja u lancima snabdevanja zbog suša, poplava ili smanjenih prinosa, to se brzo preliva i na maloprodajne cene. Upravo zato je stabilnost proizvodnje i postojanje sistema podrške proizvođačima od ključnog značaja i za potrošače, jer obezbeđuje predvidljivost tržišta i smanjuje rizik od naglih skokova cena osnovnih prehrambenih proizvoda. Drugim rečima, poljoprivredni proizvođači moraju prepoznati klimatske rizike kao deo svog poslovanja, a država mora izgraditi sistem koji ih podržava u tom procesu. To je neophodno da bi se obezbedila dugoročna stabilnost proizvodnje i cenovna održivost na tržištu hrane. Rešenja već postoje, ali nedostaje funkcionalna komunikacija i kapaciteti državnih institucija da ih sprovedu u praksi”, zaključuje Vuković Vimić.

Koji su stvarni efekti ograničenja marži: Šta je od septembra pojeftinilo, a šta ipak poskupelo?