Deca bez roditeljskog staranja ne biraju svoj početak. Kada porodica ne može da brine o detetu, sistem socijalne zaštite, barem na papiru, nudi alternativne smeštaje kao prvi korak ka dostojanstvenom životu. Međutim, praksa često zaostaje za propisima. Stanovništvo Pčinjskog okruga, gde se nalazi i Vranje, spada među pet najpogođenijih u Srbiji po broju dece u sistemu zaštite. Ali, šta zapravo donosi život u tom sistemu mladima kao što su Tane i Đorđe?
Kad mu je majka preminula na porođaju 2014. godine, Tane Aleksić imao je 10 godina. Ostao je u siromašnoj kući u Vranju, sa sestrama, problematičnim bratom i ocem sklonim alkoholu. Intervencija Centra za socijalni rad bila je neizbežna.
„Sestre i ja smo morali da se sklonimo negde gde će neko brinuti o nama, zbog naše budućnosti“, priseća se. „Socijalni radnici su došli, rekli da će nas odvesti kod lekara. To je bio način“, priča Tane.
Njegova najveća briga bila je da ostane sa sestrom. „Molio sam ih da me ne odvajaju od nje. Odgovorili su mi da sam još uvek dete, da nemam pravo da biram.“
Smestili su ga u hraniteljsku porodicu u selu Držanovac, u okolini Niša. Tamo je proveo pet godina i četiri meseca. Sada, kao bivši štićenik hraniteljske porodice, taj deo života ocenjuje kao period relativne stabilnosti. Dobio je šansu za školovanje i stabilan dom, što mu osnovna porodica u tom trenutku nije mogla pružiti.
„U početku mi je bilo teško da se prilagodim na novu okolinu, decu, društvo… Nisam bio druželjubiv zbog majčine smrti. Moji hranitelji su bili stariji ljudi. Hranitelj se razboleo i preminuo, hraniteljica je ostala sama i tu više nisam mogao da ostanem. Osećao sam se užasno, kao da sam opet morao da napustim svoju porodicu. Kada sediš sa nekim za istim stolom pet godina, jedeš, piješ, nije ti svejedno da ostaneš bez njega”, ukazuje Tane.
Tanetovo iskustvo je jedna strana medalje sistema alternativnog staranja u Srbiji. Đorđe, koji je prošao kroz tri oblika alternativnog staranja, otkriva drugu:
„Četiri i po godine sam bio u hraniteljskoj porodici u Vranju. Imao sam da jedem i pijem, ali radio sam kao konj. Gradio sam im vikendicu, obavljao teške poslove. Brinuli su više o svojoj deci. Nisam imao telefon, lagali su me.“
Nakon izlaska iz hraniteljske porodice bio je u domu za mlade sa smetnjama u razvoju, sada živi u zajednici u Novom Sadu. „Mnogo mi je bolje ovako. Najbolji potez je bio taj što sam se iz te porodice povukao na vreme.”
Iskustva Taneta i Đorđa otkrivaju ključni propust sistema: kvalitet života deteta u alternativnom staranju gotovo u potpunosti zavisi od ljudske savesti i dobrote hranitelja ili staratelja, a ne od strogih i redovnih kontrola institucija. U Vranju, prema podacima Centra za socijalni rad, 41 hraniteljska porodica brine o 79 dece, što predstavlja znatno opterećenje za relativno mali tim socijalnih radnika i dovodi u pitanje intenzitet praćenja svakog pojedinačnog slučaja.
Na direktno pitanje o potrebi promena, rukovoditeljka Službe za zaštitu dece pri CSR Vranje nije dala odgovor, obrazloživši da „nema ingerencija“ da odgovara.
Foto: Veljko Ilić
Jedan od najvećih izazova predstavlja trenutak kada deca napuštaju sistem socijalne zaštite. Tada prestaje institucionalna briga, a mladi često ostaju prepušteni sami sebi, bez krova nad glavom i oslonca. Programi podrške postoje, ali, nisu dovoljni. Naime, usluga smeštaja je obezbeđena deci do 18 godine, odnosno do 26 ukoliko se školuju.
Tane je doživeo ovaj prelazak ranije, sa 16 godina: „Vratio sam se u Vranje u porodičnu kuću, sa nadom da ću tu srediti život. Iz Centra za socijalni rad su hteli da me prebace u Dom za nezbrinutu decu u Nišu, ali sam to odbio. Završio sam srednju školu, oženio se, imam malog sina od 11 meseci. Radio sam godinu i po u jednoj firmi, ali mi nisu produžili ugovor. Razlog ne znam. Trenutno nisam zaposlen, ali radim privatno, sečem, cepam, ređam drva, sve gde me ljudi pozovu.”
Zanimljivo je da se ista priča ponavlja kroz decenije. Bivši štićenik doma iz 1984. godine priča nam svoje iskustvo: „Nakon završetka školovanja, ništa. Tražio sam od direktora doma da zove Centar za socijalni rad. Obećali su da će nešto da urade, ali ništa, priče za malu decu. Na kraju mi je pomogao brat iz inostranstva. Napravili smo kuću u kojoj i danas živim, imam porodicu, sve sam probleme prevazišao”, kaže sada već sredovečni čovek koji je ostvario dečačke želje.
Reforme u sistemu socijalne zaštite su donele nove oblike alternativnog staranja, zakone, strategije, ali se suštinski nije mnogo toga promenilo na bolje za decu u odnosu na period od pre trideset godina. Sistem i dalje decu uči kako da funkcionišu unutar njegovih okvira, a ne kako da žive izvan njega.
Direktorka SOS Dečijeg sela u Kraljevu Biljana Zorić Dimić ukazuje da podrška mladima koji napuštaju sistem alternativnog staranja u velikoj meri zavisi od kapaciteta lokalnih samouprava, pre svega od finansijskih i kadrovskih resursa, kao i od stepena razvijenosti usluga u zajednici.
„Na nacionalnom nivou postoji veliki broj organizacija civilnog društva koje mogu da dopune sistem, ali je neophodno da njihovi programi postanu dostupniji i van velikih urbanih celina”, navodi Biljana Zorić Dimić.
Proces odvajanja od primarne porodice i prilagođavanja na nove sredine, duboko je traumatičan. Iako je psihološka podrška ključna, psihijatrica Ksenija Trajković navodi da se najmanji broj dece iz alternativnog smeštaja javlja za pomoć.
„Dugo radim sa mladima, i mogu sa sigurnošću da potvrdim da je najveći broj mladih koji traže pomoć iz kompletnih, tradicionalnih porodica, ili iz razvedenih porodica”, navodi doktorka Ksenija.
Ova činjenica otkriva još jednu rupu u sistemu: deca koja su prošla kroz traumu gubitka porodice često ne prepoznaju svoje emocionalne potrebe, ili nemaju pristup adekvatnoj psihološkoj pomoći unutar sistema.
Tane Aleksić navodi i druge probleme kada su deca i mladi bez roditeljskog staranja u pitanju. Da bi kroz ovaj proces prošli što bezbolnije i bez posledica po psihičko zdravlje, smatra da bi hranitelji trebalo da budu kao roditelji, da pomognu detetu, a to često nije tako.
„Znam primere gde uzmu decu, plaća im se, a oni ne brinu o deci, oblače ih u prljavu i iscepanu odeću”, kaže Tane.
Tane ukazuje i na problem niskog iznosa finansijske pomoći od države. Prema njegovim rečima, hranitelji i staratelji dobijaju novac, a za mlade se odvaja socijalna pomoć od nešto više od 12.000 dinara.
„Šta možeš sa 12.000? Da živiš, platiš račune, kupiš odeću, hranu. Daju malu pomoć, a sve je poskupelo. Obratiš se Opštini i Centru za socijalni rad, oni napišu izjavu, ministarstvo odobri ili ne odobri.”
Ovaj mladić smatra da se ne bi trebalo oslanjati samo na državu, već da je obrazovanje ključno za put ka boljem životu.
„Volja, želja, sposobnosti i obrazovanje su jedini načini da sam sebi izgradiš život”, optimistično uprkos svemu ističe Tane.
Na značaj obrazovanja i vaspitanja dece bez roditeljskog staranja ukazuje Bojana Lazić, koja je devet godina bila hraniteljica dvojici dečaka. Obezbedila im je školovanje i kontakt sa biološkom porodicom.
„Svoju biološku decu i decu na hraniteljstvu smo vaspitavali na isti način, tako da su spremni dočekali punoletstvo. Jedan od njih je završio srednju školu, drugi fakultet. Krenuli su u samostalan život, počeli da zarađuju. Najvažnije je da se deca pravilno vaspitavaju da bi bila spremna za život, da bi mogla sama o sebi da se staraju i bila ravnopravni članovi društva”, priča Bojana.
To potvrđuje bivši štićenik nekadašnjeg doma za nezbrinutu decu u Vranju.
„U domu za nezbrinutu decu sam bio od 1984. do 1997. godine, dok nisam završio srednju školu. Tamo nam je bilo fino, imali smo svoje maltene roditelje. Mi smi ih zvali majka, keva. Nije bilo nikakve diskriminacije, učili su nas kako treba da se ponašamo pa su nas i ljudi dobro prihvatali“.
Za Taneta, Đorđa i druge poput njih raskorak između onoga što im je obećano i onoga što dobijaju je veliki. Dok se birokratske reči ne pretvore u stvarnu podršku, najosetljiviji će ostati zaštićeni samo na papiru, a njihova svakodnevica će pokazivati kako sistem alternativnog staranja dece bez roditeljskog staranja (ne) funkcioniše.
Jedan od najvažnijih koraka koje iz SOS Dečijeg sela predlažu za pripremu mladih za samostalan život je program podrške samostalnom životu, u okviru koga se kroz radionice i mentorsku podršku mladi uče praktičnim veštinama, finansijama, stanovanju, kuvanju.
„Rešenja se nalaze u razvijanju lokalnih usluga u zajednici, uvođenju inovativnih i socio-edukativnih usluga, umrežavanju i saradnji između organizacija civilnog i javnog sektora, i zagovaranju da se za programe izdvajaju sredstva iz budžeta”, kaže predstavnica SOS Dečijeg sela Biljana Zorić Dimić.
Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, u 2023. godini u sistemu socijalne zaštite bilo je 6.299 dece bez roditeljskog staranja. Od tog broja, 5.516 je živelo u porodičnom smeštaju, dok je 783 živelo u domovima. Pozitivan trend je smanjenje broja dece u domskom smeštaju.
Međutim, za celu 2025. godinu u Vranju nije zabeleženo nijedno usvojenje, dok je šestoro mladih ljudi izašlo iz sistema. Ovi podaci ukazuju na sistem koji teži da obezbedi osnovno sklonište, ali ne i trajna rešenja ili efikasnu podršku prilikom izlaska.
* Pobednički tekst polaznika treće generacije Press akademije – škole novinarstva Nove ekonomije, Media i reform centra Niš i Foruma žena Prijepolje
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
Kafa je, tokom proteklih godinu dana, postala osetno skuplja. Kada se posmatra samo Srbija, na kraju 2025, kafa je koštala gotovo četvrtinu više nego godinu dana ranije, ali cene ovog popularnog napitka rasl...
Cena čokolade u Srbiji dramatično je rasla tokom prošle godine. Prosečan rast cena ovog proizvoda tokom 2025. iznosio je čak 25,4 odsto. Iako su ljubitelji čokolade u svim evropskim državama prošle godine mo...
Proizvođači mleka već danima blokiraju saobraćajnice u više delova Srbije, nezadovoljni postojećim stanjem i zahtevaju hitne mere kojima bi se zaštitila domaća proizvodnja. Ipak, stručnjaci smatraju da se nj...
U Srbiji ne postoji spalionica koja bi mogla da uništi otpad koji se tretira kao opasan. Jedini način je da se on negde skladišti i onda izveze iz zemlje i uništi. Upravo taj posao Ministarstvo za zaštitu ži...
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
