Najbolje čuvana porodična tajna – nasilje nad starijim osobama

Starost bi trebalo da bude vreme dostojanstva, a za mnoge je postala vreme straha. Nasilje nad starijim osobama prisutno je u svim društvenim slojevima – u urbanim sredinama i ruralnim krajevima, među intelektualcima i ljudima skromnog obrazovanja. Razlika je samo u tome gde se dešava, ne i u bolu koji ostavlja. Najčešće ostaje nevidljivo jer žrtve ćute, a društvo ne gleda dovoljno pažljivo. Iza tog ćutanja kriju se godine straha i poniženja, o kojima svedoče priče koje slede.

Svedoci nasilja često nose podjednako teške psihološke posledice kao i direktne žrtve. Naš sagovornik, koji je želeo da ostane anoniman, tokom studiranja je živeo sa bakom i dekom, u imućnijoj porodici intelektualaca i bio svedok nasilja koje su godinama trpeli od svog sina. Svoju priču odlučio je da podeli kako bi ohrabrio druge koji trpe nasilje da ga prepoznaju i pronađu snagu da mu se suprotstave.

„Kada bih se vraćao kući sa fakulteta u popodnevnim satima, još kod ulaznih vrata bih čuo njegov glas, osetio dim cigareta i znao da je moj stric tu. Nazivao ih je pogrdnim imenima i govorio im ružne stvari kako bi ih povredio. Drao se i zbog najmanje sitnice – sve je moglo da ga naljuti. Plašio sam ga se. Takav je bio oduvek i, još kao dete, krio sam se kad god bi dolazio. To radim i danas”, rekao je on.

U senci straha koji opisuje, krije se dugogodišnja porodična dinamika u kojoj je nasilje postalo svakodnevica.

“Moj stric nije zaposlen, živi sam u svom stanu, a baka i deka ga izdržavaju. I pored toga, stalno je dolazio da traži novac, svađao se oko nasledstva i zahtevao da sve pripadne njemu. Baka i deka nikada nisu zvali policiju, kao ni komšije koje su sigurno čule svađe – to su činile moje tetke. Poslednji put kada je policija dolazila, izbacili su ga iz stana i kasnije pozvali baku da pitaju da li želi da ga tuži. Ona je vikala na njih i rekla im da ga ostave na miru“, priseća se.

Kao najveći problem vidi to što njegova baka, uprkos dugogodišnjem psihološkom nasilju, i dalje štiti svog sina. Ovakav odnos nije redak. Nasilnici su često deca ili drugi članovi uže porodice, pa stariji ljudi, bez obzira na sve što trpe, osećaju potrebu da ih zaštite.

U ruralnim područjima situacija je još složenija. Na selu, starije žene često prepoznaju samo fizičko nasilje i retko ga prijavljuju, verujući da je „dužnost žene da ćuti i trpi“. Takav stav otežava svaku zaštitu.

Istraživanje koje smo sproveli u saradnji sa Nadeždom Satarić, predsednicom udruženja „Snaga prijateljstva – Amity“, u jednom zabačenom planinskom selu, dalo je zabrinjavajuće rezultate. Starija žena koja je 27 godina trpela fizičko i psihološko nasilje od muža, čak i danas, nakon njegove smrti, traži opravdanje za njega i ne shvata da je bila žrtva.

„Imala sam problema sa mužem od kada je ranjen dok nije preminuo, ali se trudio da obezbedi deci osnovno i ja sam se osećala sigurno. Morala sam da nešto pretrpim zbog njegove povrede. Nikada nisam pričala o tome deci. Bio je agresivan, malo i prirodno, a malo i od te njegove povrede”, priča ona.

Smatra da je često žena „krivac“ kada muškarac postane agresivan, verujući da ga može izazvati svojim postupcima.

„Ako ne ideš po njegovom, možda ga izazoveš i on tu postaje agresivan. Ako možeš sve da pretrpiš, biće sloge, biće svega“, kazala je.

Na pitanje šta pomisli kada čuje da je neko ubio ženu, njena reakcija odražava duboko ukorenjen stav o podnošenju i kompromisu.

„Ipak, strpljen spašen. Ako ne možeš da podneseš, idi tamo, radi nešto – kosi, nosi, cepaj situ – da to prođe i da se sredi. Ali takvih malo danas ima razumnih žena“, zaključuje.

Ovakvi stavovi pokazuju da nasilje i društvene norme oblikuju percepciju žrtve, koja čak i posle godina trpljenja opravdava agresiju, verujući da žena mora da je podnese.

Udruženje „Snaga prijateljstva – Amity“ godinama radi na osnaživanju starijih osoba kroz tribine i edukacije, kako bi ih naučili da prepoznaju nasilje i diskriminaciju i bili ohrabreni da na njih reaguju. Istovremeno se zalaže da se nasilje nad starijima inkriminiše kao posebno krivično delo, da se nasilnici strožije sankcionišu i da se unaprede procedure zaštite, uključujući izmene zakona radi efikasnijeg sankcionisanja zanemarivanja i zlostavljanja.

„Starije osobe teško prijavljuju nasilje, a i kada zatraže zaštitu, već sutradan se povlače jer moraju da dokazuju da su žrtve, dok je nasilnik najčešće neko blizak – sin, ćerka ili drugi član porodice“, kaže Nadežda Satarić.

Satarić napominje da privremene mere zabrane prilaska u takvim slučajevima najčešće ne daju rezultate, te da je ključno lečenje nasilnika, s obzirom na to da je nasilje često povezano sa alkoholizmom, zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili narušenim porodičnim odnosima.

“Starije žene mi kažu: ‘Ne bije mene moj Mile, moj sin, mene samo njegova rakija ubi. Ko bi mu naložio da se leči, ja bih tada bila najsrećnija žena na svetu.’ Zato smatramo da bi uvođenje obavezne mere lečenja bilo izuzetno značajno”, naglasila je Satarić.

U cilju unapređenja krivično-pravne zaštite starijih osoba od nasilja, preporuka udruženja “Amity” je uvođenje novih krivičnih dela koja obuhvataju sve oblike nasilja nad starijima, uključujući i postupke profesionalaca u zdravstvu i socijalnim ustanovama.

Takođe, predlaže se uvođenje lokalnih protokola i smernica za centre za socijalni rad i domove zdravlja, sprovođenje instrumenata za organizovani skrining nasilja, obavezni forenzički pregledi, kao i mogućnost da sud naloži psihosocijalnu podršku i lečenje počiniocu, a ako je potrebno da ga pošalje i na obavezno lečenje bez njegovog pristanka.

Zvanični podaci ukazuju na značajan raskorak između broja prijavljenih slučajeva nasilja u porodici i onih koji dođu do faze sudskog postupka, naročito kada su žrtve starije osobe. Prema podacima Policijske uprave Kraljevo, od 2022. do polovine novembra 2025. godine evidentirano je 63 krivičnih dela nasilja u porodici. Među oštećenima je bilo 19 lica starijih od 60 godina – 10 žena i devet muškaraca, što ukazuje da nasilje u starijoj populaciji gotovo podjednako pogađa i žene i muškarce.

U Osnovnom sudu u Kraljevu, za isti vremenski period, evidentirana su dva parnična postupka koja su u toku, tri pravosnažno okončana i dva postupka u žalbenoj fazi, a koji se odnose na određivanje mera zaštite od nasilja u porodici u slučajevima gde su tužioci lica starija od 60 godina.

Podaci o krivičnim postupcima za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194 Krivičnog zakonika, u kojima su oštećena lica starija od 60 godina, nisu dostupni. Kako je navedeno u odgovoru suda – moguće je utvrditi starosnu dob učinioca krivičnog dela, ali ne i starosnu dob žrtava, budući da se jedinstveni matični broj oštećenih lica unosi isključivo u zapisnike o saslušanju koji se ne skeniraju i ne mogu biti predmet elektronske pretrage. Takođe, uvid u svaki pojedinačni predmet radi pribavljanja tačnih podataka nije moguć, jer se deo predmeta nalazi pred drugostepenim sudovima u žalbenom postupku.
Ovi podaci ukazuju da se znatan broj prijavljenih slučajeva nasilja nad starijima ne završava sudskim epilogom, što se, prema svedočenjima i iskustvima iz prakse, često dovodi u vezu sa odustajanjem žrtava od daljeg krivičnog gonjenja, posebno kada je nasilnik član najuže porodice.

U okviru istraživanja ove teme, u više navrata pokušali smo da zakažemo intervju sa zaposlenima u Službi za zaštitu odraslih i starih lica Centra za socijalni rad u Kraljevu. Kao odgovor dobijali smo objašnjenje da zbog obima posla i opterećenosti tima za odrasla i stara lica trenutno nisu u mogućnosti da obave razgovor. Na poslednji mejl, u kojem smo predložili da sami odrede termin, odgovor nismo dobili.

Prema podacima Mreže “Žene protiv nasilja”, u Srbiji je tokom 2025. godine ubijeno 18 žena od strane partnera ili članova najuže porodice, pri čemu je skoro polovina žrtava bila starije dobi – među njima šest majki koje su ubili sinovi i jedna baka. Važno je napomenuti da u Srbiji ne postoji jedinstvena, zvanična državna statistika o femicidima, pa se ovi podaci zasnivaju uglavnom na medijskim izveštajima i evidencijama nevladinih organizacija.

Ako trpiš nasilje, ili znaš nekoga ko ga trpi - ne ćuti, reaguj!
Pozovi 192 ili 0800/100-600 (besplatan poziv), ili SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja 0800/222-003.
Nasilje nije privatna stvar. Ćutanje ga održava - prijava ga prekida!

* Tekst nastao u okviru Press akademije, škole novinarstva Nove ekonomije, Media i reform centra Niš i Foruma žena Prijepolje