Niški recikleri: Zbog ukidanja podsticaja više hiljada ljudi bez posla, a otpad se gomila

Fabrike koje su u Srbiji upošljavale 15.000 ljudi prinudno su smanjile broj zaposlenih za 70 odsto nakon što su 1. januara ove godine Uredbom Vlade Srbije ukinuta podsticajna sredstva za tretman posebnih tokova otpada, izjavio je direktor kompanije „E-reciklaža“ iz Niša Ninoslav Milenković.

On je za agenciju Beta rekao da je više hiljada ljudi ostalo bez posla i egzistencije, što je uslovilo gašenje radnih mesta i u srodnim delatnostima.

Prema njegovim rečima, fabrike za reciklažu prestale su da rade i da preuzimaju tzv. „posebne tokove otpada“ zbog čega u protekla tri meseca nije preuzeto za reciklažu oko 30.000 tona elektronskog i električnog otpada, ulja, baterija, akumulatora, starih guma i drugog otpada.

„S obzirom da za 2026. godinu ne postoji rešenje pokrivanja troškova tretmana, 120.000 tona otpada će samo u 2026. godini završiti u životnoj sredini i potencijalno izazvati ekološku katastrofu“, naglasio je Milenković.

Prema njegovim rečima, ukoliko se sistem reciklaže ne uspostavi na jasan i održiv način, sledeći problem koji nas očekuje nije samo unutrašnji, već i eksterni.

„Matične kompanije proizvođača koji posluju u Srbiji već traže dokaz da je poslednji kilogram otpada zbrinut u skladu sa propisima. To nije moguće obezbediti u okviru postojećeg ograničenja državne pomoći“, kazao je Milenković.

On je istakao da je za održivo funkcionisanje sistema potreban samo deo od 100 odsto sredstava koja se već naplaćuju po osnovu principa „zagađivač plaća“.

„Govorimo o sredstvima koja već postoje u sistemu, ali nisu na pravi način usmerena“, rekao je Milenković.

Podsetio je da u poslednjih 15 godina zagađivači plaćaju trošak tretmana otpada.

„Činjenica je da zagađivači u budžet, po osnovu naknada za proizvode koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, uplate oko 10 milijardi dinara. Novca po osnovu principa ‘zagađivač plaća’ ima dovoljno za tretman otpada“, istakao je Milenković.

Problem kod je nastao, kazao je on, jer je finansiranje tretmana otpada definisano novim predlogom uredbe kao državna pomoć.

Usklađena državna pomoć, dodao je, ima svoje mesto i svoju logiku, ali ona nije namenjena finansiranju industrije otpada.

„Kada država pomogne nekome tokom kovid krize radi se o spasavanju sektora, dok kod otpada nije problem u ‘pomoći’, već u tome što je potreban stabilan mehanizam stalnog finansiranja tretmana i otvorena konkurencija, a ne pojedinačna ili ograničena pomoć“, izjavio je Milenković.

Prema njegovim rečima, predloženom Uredbom može se rešiti pitanje usklađenosti sa pravilima, ali ne i pitanje operativnog zbrinjavanja otpada.

„Potreba generatora otpada da njihov otpad bude preuzet i pravilno tretiran ne može se rešiti instrumentom koji je ograničen na 100.000 evra godišnje, jer je ovde reč o kontinuiranom trošku sistema. Dnevni trošak sistema sada je oko 150.000 evra, jer se njime tretira 100.000 tona otpada godišnje“, naglasio je Milenković.

On je kazao da se svuda u svetu trošak tretmana otpada pokriva sa približno 80 odsto sredstvima prikupljenim od zagađivača, dok se oko 20 odsto pokriva iz tržišne vrednosti materijala.

„To nije lokalna specifičnost, to je globalni standard, sa minimalnim odstupanjima u efikasnosti“, kazao je Milenković.

Svuda u svetu, dodao je on, za trajno finansiranja industrije otpada koristi se jedan od tri modela – fond, kolektivni operater ili koncesija.

„Jasno je da se preko noći ne može izgraditi sistem zasnovan na nekom drugom modelu. Jasno je i da ne postoji načelno ništa sporno da država nastavi da administrira sistemom, ali je za to potreban institucionalni okvir“, naveo je Milenković.

Predstavnici reciklera su 6. marta 2026. prisustvovali sastanku sa predstavnicima Ministarstva zaštite životne sredine, ali su ga napustili nezadovoljni nacrtom nove uredbe.

Udruženje reciklera Srbije i Fondacija za organizovano sakupljanje i reciklažu istrošenih baterija i akumulatora „Galenit“ obratili su se potom ministarstvu dopisom u kome je rečeno da je u novom nacrtu neprihvatljivo to što su podsticaji definisani kao državna pomoć umesto kao produžena odgovornost zagađivača.

Oni su istakli da je neprihvatljivo i to što se državna pomoć dodeljivala na aukcijama ponuđačima sa najpovoljnijom cenom i što bi novac bio namenjen samo onima koji sakupljaju i sortiraju otpad, ne i onima koji ga recikliraju.

I gumarska industrija trpi zbog ukidanja podsticaja reciklerima: Traže hitno rešenje, otpad se ubrzano gomila