Srbiji bi trebalo 25 godina da stigne produktivnost Evropske unije

Centar za visoke ekonomske studije predstavio je svoj prvi godišnji izveštaj o ekonomskom upravljanju u Srbiji kroz prizmu konkurentnosti odnosno sposobnosti da se ostvari široko zasnovan rast produktivnosti pod pritiskom konkurencije, kako je predviđeno Planom rasta za Zapadni Balkan.

U izveštaju CEVES polazi od jednostavnog pitanja: zašto decenija umerenog rasta, značajnih stranih investicija i makroekonomske stabilnosti u Srbiji nije rezultirala značajnijim rastom produktivnosti? Ukazuju da je konkurentnost Srbije značajno ugrožena i smatraju da odgovor leži u praksi ekonomskog upravljanja koja značajno opterećuje poslovno okruženje, dok istovremeno ograničava obrasce po kojima država alocira javne resurse, kreira mere politike i sprovodi reforme.

Tokom protekle decenije Srbija je ostvarila vidljivo, iako sporo, približavanje Evropskoj uniji. Makroekonomski okvir se stabilizovao, javni dug je smanjen, a BDP po stanovniku dostigao je 51 odsto proseka EU do 2024. godine. Zaposlenost se gotovo izjednačila sa evropskim nivoom, a fiskalna pozicija deluje stabilno.

Međutim, iza ovih površinskih pokazatelja krije se ozbiljan problem. Veliki deo tog približavanja je artefakt brze realne aprecijacije deviznog kursa, čija je održivost veoma upitna. Rast produktivnosti ostao je spor, posebno u trgovačkim sektorima koji određuju konkurentnost privrede. Produktivnost je porasla sa svega 50 na 57 odsto nivoa EU, što pri sadašnjim stopama znači da bi Srbiji trebalo oko 25 godina da dostigne prosečan evropski nivo.

Zabrinjavajuće je i to što pokazatelji društvenog razvoja zaostaju, upravljanje i zaštita životne sredine se udaljavaju od EU standarda, a očekivani životni vek – ključni pokazatelj zdravlja društva – beleži relativno pogoršanje u odnosu na Uniju.

Najveći deo sporog rasta produktivnosti može se objasniti fenomenom „proizvedene holandske bolesti“, koji nije rezultat prirodnih faktora , već političkih odluka i ograničenja ekonomskog upravljanja. Ovaj pritisak proizlazi iz međudejstva industrijske politike usmerene na strane direktne investicije (SDI) sa fokusom na velike radno-intenzivne poslodavce, javnih investicija u nerazmenjive sektore, domaće ponude ograničene izrazito nepovoljnim okruženjem koje obeshrabruje domaća ulaganja i diskriminiše mala i srednja preduzeća, kao i monetarnog zaoštravanja koje nesrazmerno pogađa domaće kreditiranje.

Rezultat je rast domaćih cena i zarada brži od rasta produktivnosti, što podriva komparativnu prednost Srbije u prerađivačkoj industriji. Bez široko zasnovanog rasta realne produktivnosti, ekonomski rast će ostati ograničen, a rizik od stagnacije i slabljenja makroekonomskog okvira sve veći. Nejednakosti će se produbljivati, a prostorne razlike (posebno koncentracija u Beogradu) već spadaju među najizraženije u Evropi.

Analiza ukazuje na dva različita problema u osnovi ovih ishoda. Prvi se odnosi na namerne političke izbore koje vlada može da promeni, kao što su politički motivisane velike javne i privatne investicije, posebne zakone koji neke od najvećih projekata izuzimaju od pravila javnih nabavki, neusaglašenost državne pomoći sa EU okvirom i nereformisano upravljanje javnim preduzećima. Ovi problemi su obuhvaćeni Reformskom agendom i ne zahtevaju institucionalnu transformaciju već političke odluke, uglavnom u pravcu odricanja od instrumenata diskrecione raspodele.

Drugi problem koje je teže rešiv i odnosi se na strukturne slabosti javne uprave. Nedostaci poput fragmentirane nadležnosti, odsustvo strateškog planiranja, nepostojanje funkcionalne odgovornosti i ekstremna centralizacija odlučivanja na vrhu, postoje decenijama, ali je aktuelni model političke intervencije doveo do njihovog dodatnog jačanja. Ekstremna centralizacija, koja je na početku perioda pomogla ubrzanju investicija, sada postaje kontraproduktivna jer guši institucionalni kapacitet potreban za održiv rast.

Budžetska analiza pokazuje da je ekonomska potrošnja koncentrisana u velikim centralno vođenim projektima, dok podrška privatnom sektoru ide velikim investitorima u odnosu čak 9:1 u odnosu na mala i srednja preduzeća.

CEVES navodi da sama usklađenost sa Reformskom agendom EU, čak i ako bude iskrena, neće biti dovoljna za aktiviranje širokog rasta produktivnosti već da su potrebne i duboke reforme javne uprave kao što su niskobudžetske mere jer se mogu sprovesti odmah, zatim uslovljavanje tekućih reformi od strane Evropske komisije i nezavisne inicijative koje su osmišljene da ojačaju konkurentnost i nezavisne aktere za bolje upravljanje malih i srednjih preduzeća.

Temeljne reforme javne uprave, uključujući promenu institucionalne kulture i vraćanje upravljanja u institucionalne okvire, zahtevaju mnogo širi i dublji proces koji prevazilazi okvire ovog izveštaja.