Prava cena radne uniforme ne vidi se na fakturi

Radna odeća deluje kao sitnica, sve dok ne postane problem

U mnogim preduzećima se radna odeća i dalje tretira kao sporedna nabavka. Priča obično počinje tako što se naruči određeni broj kompleta koji se podeli zaposlenima i pretpostavlja se da će sistem dalje funkcionisati sam od sebe.

U praksi često ne bude tako. Nema odgovarajuće veličine za novog zaposlenog. U jednom pogonu nedostaju pojedini komadi odeće, u drugom postoji višak. Oštećena odeća čeka na popravku ili zamenu. Administracija proverava evidenciju, nabavka zove dobavljača, a operativa pokušava da ne uspori sa radom i improvizuje.

Na prvi pogled, ovo deluje kao niz sitnih organizacionih smetnji kakvih ima svakodnevno. Ali baš tu nastaje problem. Radna uniforma brzo prestaje da bude samo komad tekstila. Ona postaje pitanje raspoloživosti, higijene, bezbednosti, organizacije i vremena koje zaposleni troše na stvari koje im nisu u opisu poslova i koje ih odvajaju od važnih predmeta.

Zato model iznajmljivanja radnih uniformi poslednjih godina sve više dobija na značaju. Sve više kompanija ne traži samo odeću, već uređen sistem upravljanja njome. Umesto da sami kupuju, skladište, menjaju, prate, peru, popravljaju i prepravljaju uniforme, taj deo posla prepuštaju partneru koji je za to specijalizovan, poput Lindström-a.

Za poslodavca to znači manje operativnog opterećenja, a za sam proces rada – manje improvizacije.

Pravi trošak uniforme se ne vidi na fakturi

Jedna od većih zabluda u vezi sa radnom odećom jeste da njen trošak staje u cenu pantalona, mantila i jakne. Ne staje. Kupovina je samo prvi, a često i najmanje vidljiv deo ukupnog troška.

Ostatak se rasipa kroz svakodnevni rad: kroz radne sate ljudi koji vode evidenciju, poručuju novu odeću, rešavaju zamene i prate zalihe. Kroz pogrešne procene količina. On je i u višku odeće koja stoji neiskorišćena i manjku koji se pojavi baš kada ne bi smeo. Trošak se krije i u hitnim nabavkama i vanrednim situacijama. I u tome što neko iz HR-a, nabavke ili proizvodnje deo dana potroši na uniformu, umesto na posao za koji je zadužen.

Zato pitanje radne odeće odavno nije samo pitanje nabavke. To je jedno složeno pitanje upravljanja. U malom sistemu improvizacija neko vreme verovatno može da prođe. Ali, u većem, sa više smena, više lokacija i većom fluktuacijom zaposlenih, ona brzo postaje jako skup način rada.

I tu je jedna od logičnijih odluka razmatranje modela iznajmljivanja. Preduzeće koje koristi takvu uslugu ne dobija samo tekstil, već organizovan proces: izbor odgovarajućih modela sa specifikacijama koje potpuno odgovaraju svakom radnom mestu, održavanje, pranje, popravke, zamene, logistiku i jasan pregled troškova koji praktično, iz kapitalnih, prelaze u operativne. Prednost tog modela nije nužno samo u tome da je svaki komad pojedinačno jeftiniji. Važnije je to što trošak postaje predvidljiviji, a organizacija manje zavisi od internog snalaženja i oslobađa sebi dragoceno vreme za bavljenje suštinski važnim poslom.

U prehrambenoj industriji uniforma je deo sistema bezbednosti hrane

Ako je u većini delatnosti radna odeća važna zbog zaštite zaposlenih i organizacije rada, u prehrambenoj industriji ona zadire mnogo dublje u sam proces. Tu uniforma nije samo zaštita za radnika, već i deo zaštite proizvodnih procesa, ali i samih proizvoda. Isto važi i za još neke industrije sa osetljivim proizvodima i procesima i odgovornošću na visokom nivou, poput ugostiteljske i farmaceutske.

Ovde nije dovoljno da odeća samo izgleda uredno. Ona mora da bude pravilno odabrana, čista, ispravna, dostupna i pod kontrolom tokom celog svog radnog veka. Važni su i dizajn odeće i materijali, način održavanja i brzina zamene oštećenih komada. Pocepan rukav, pohabana tkanina ili dugme koje visi sa uniforme nisu samo estetski problemi. U određenim okolnostima oni mogu postati i tačke rizika.

U takvom okruženju, radna odeća prestaje da bude samo pitanje komfora i vizuelnog identiteta i postaje deo higijenskog režima. Zato prehrambena industrija, uključujući i ambalažnu i jeste jedan od sektora u kojima usluga iznajmljivanja radnih uniformi ima posebno jasnu logiku. Kada se odeća pere industrijski i postoji mogućnost praćenja njenog korišćenja i održavanja, kada se oštećeni komadi brzo povlače i menjaju, a količine prilagođavaju stvarnim potrebama, kompanija dobija mnogo više od urednijeg sistema. Kroz primenu ovakvog modela ostaje i mnogo manji prostor za propuste.

Koliko je taj rizik stvaran pokazuje i istraživanje koje je Norstat sproveo u saradnji sa Lindström-om u februaru 2025. na uzorku od približno 1000 zaposlenih u prehrambenoj industriji. Rezultati pokazuju da čak 73 odsto ispitanika iz prehrambene industrije nosi radnu odeću kući na pranje, da 64 odsto onih koji je peru kod kuće to radi na nedovoljno visokim temperaturama (nižim od 70 stepeni), dok je trećina ispitanika rekla da nije ni svesna higijenskih standarda koje njihov objekat mora da poštuje. Dodatno, 24 odsto njih priznalo je da radnu odeću nosi i van radnog mesta, što pokazuje da jaz između propisanih procedura i svakodnevne prakse i dalje postoji. Više o istraživanju možete pročitati u tekstu Nove Ekonomije.

Nažalost, u mnogim kompanijama u Srbiji postoji praksa „delimičnog pranja“ u kojoj se neki komadi odeće peru u sopstvenoj ili uslužnoj eksternoj perionici, a briga o drugim (najčešće majicama) se prepušta zaposlenima. Ovo je ozbiljan propust, jer kao što jedna trula jabuka može da pokvari celu korpu, tako i jedna loše oprana majica može da kontaminira celu proizvodnju.

Prehrambeni proizvođači sebi ne smeju da dozvole „sive zone“ u procesu. A radna odeća, kada se njome ne upravlja dobro, lako postaje jedna od njih.

Zašto kompanije sve češće biraju uslugu, a ne samo kupovinu

U tom kontekstu, iznajmljivanje radnih uniformi postaje mnogo više od pukog logističkog olakšanja. To je način da kompanija uvede red tamo gde joj je red neophodan, ali ga je interno teško održavati bez dodatnih resursa i stalnog angažovanja.

Kada sistem funkcioniše kako treba, zaposleni imaju dovoljno čistih kompleta, odeća se pere u kontrolisanim uslovima, oštećeni komadi se brzo popravljaju, pohabani se povlače iz upotrebe, a kompanija u svakom trenutku tačno zna čime raspolaže i kako proces funkcioniše. U industrijama sa visokim higijenskim zahtevima to znači manje improvizacije, manje neusklađenih praksi i samim tim i manji rizik da se pojavi problem tamo gde je to najskuplje.

Zato se ni finansijska računica ne svodi samo na pitanje šta je jeftinije po komadu. Pravo pitanje je mnogo jednostavnije, ali i mnogo ozbiljnije: koliko košta kada sistem nije uređen, ili kada uopšte ne postoji?

Kada se saberu administracija, sopstvene zalihe, vanredne zamene, pogrešne procene, zastoji u radu, vreme zaposlenih i rizik od higijenskih propusta, radna odeća prestaje da bude sitan trošak. Ona tada postaje organizaciono i poslovno pitanje.

Zbog toga, mnoge kompanije sve češće ne pitaju samo koliko košta radna odeća, već koliko košta odsustvo modela upravljanja i sistema. U nekim industrijama odgovor na to pitanje može biti posebno skup.

Lindström vam, sa skoro 180 godina iskustva u oblasti tekstila i usluga, stoji na raspolaganju za besplatne konsultacije o upravljanju radnom odećom. Slobodno pišite ili se javite ako imate bilo kakvih pitanja o usluzi.