Visoka cena progresa

Dok Srbija nastavlja sa ambicioznim planovima za EXPO 2027, rast duga i neopravdanih troškova nadvija se nad realnim ekonomskim benefitima. Bez strože kontrole i transparentnosti, današnji „napredak“ mogao bi, a neki već kažu da jeste, postati težak teret za buduće generacije poreskih obveznika

I ove godine u Srbiji se najavljuje da će rast bruto društvenog proizvoda (BDP-a) dolaziti od javne potrošnje, a „najviše projektima u okviru programa Skok u budućnost – Srbija Ekspo2027“. Čuvena rečenica koju slušamo već dve godine o ulaganju u građevinske radove u vezi s održavanjem izložbe posle koje bi Srbiji trebalo da ostane novi sajamski prostor. U teoriji, taj sajamski prostor treba da nastavi da prihoduje i u godinama posle EXPO-a. Ipak, postavlja se pitanje da li i koliko svi ti projekti zaista doprinose rastu BDP-a Srbije ili se novac poreskih obveznika tek uludo troši na projekte čije održavanje nećemo moći da platimo s obzirom na to da je većina njih već preplaćena nekoliko puta? Dakle, koliko država gubi time što nas projekti, po pravilu, koštaju ko Svetog Petra kajgana?

„Teško je dati jedan precizan procenat, jer ne postoji objedinjena baza svih javnih projekata, početnih procena, aneksa i konačnih troškova. Ali možemo dati ilustrativnu procenu. Ako su javne investicije oko 7 odsto BDP-a, i ako deo tih projekata ima značajna prekoračenja, potencijalni fiskalni efekat može biti veoma veliki. Na primer, ako bi 30 odsto javnih investicija imalo prosečno povećanje troškova od 50 odsto, dodatni trošak bi mogao biti reda veličine oko 1 odsto BDP-a. Na BDP Srbije od preko 80 milijardi evra, to je okvirno 800 miliona evra ili više. Naravno, to je ilustracija, ne tvrdnja da je svake godine upravo toliki gubitak. Ali pokazuje razmere problema: i relativno mali procenat neefikasnosti na velikom investicionom ciklusu brzo se pretvara u stotine miliona evra. Zato kontrola troškova nije tehničko pitanje. To je pitanje fiskalne odgovornosti“, kaže Nikola Avramović, viši direktor za finansijski konsalting za Austriju i jugoistočnu Evropu u Alvarez&Marsal.

U slučaju najavljenog EXPO-a kao najsvežijeg primera za ponovljeno i sve veće zahvatanje novca iz budžeta, sve što je najavljeno premašilo je prvobitne cene. A o funkcionisanju tog prostora posle zatvaranja te manifestacije mogli smo da čujemo samo da će biti novi sajamski prostor u Beogradu.

Prema izveštaju Fiskalnog saveta o predlogu budžeta za 2026. godinu, izdaci za EXPO i prateću infrastrukturu, uključujući Nacionalni stadion, planirani su u iznosu od oko 80 milijardi dinara. Iako je ovo jedan od tri ključna prioriteta državne investicione politike, ekonomska isplativost ovakvih ulaganja ostaje pod velikim znakom pitanja. Analize pokazuju da su projekti poput Nacionalnog stadiona i linijske infrastrukture već zabeležili drastične skokove u ceni – stadion je sa 67,5 „skočio“ na 75 milijardi dinara, dok je prateća infrastruktura poskupela za čak 22 milijarde.

Građevinarstvo kao „naduvani balon“

Stručnjaci poput Đorđa Vukotića, advokata i konsultanta u oblasti građevinskih dozvola i legalizacije, opisuju trenutno stanje u građevinarstvu kao „naduvani balon“.

„Intenzivna gradnja jeste uvećala bruto prihod (BDP), ali se to ne smatra ulaganjem u razvoj privrede već zarobljavanjem kapitala, posebno ako se ti objekti ne koriste. Na velikim gradilištima radi izuzetno mnogo stranih firmi i stranih radnika, pa takvi projekti ne doprinose značajnom povećanju broja radnih mesta za domaće stanovništvo.“

Prema rečima Vukotića, postoji opravdana sumnja da će se strategija zaduživanja na osnovu prividnog rasta vratiti kao bumerang u vidu dugova onog trenutka kada država više ne bude mogla da servisira kredite, a izgrađena infrastruktura ne bude generisala prihode.

I u novembru prošle godine Savet je upozoravao na činjenicu da niko neće, ne ume ili ne sme da javno obrazloži zašto u Srbiji toliko poskupljuju ovi radovi. U poslednjoj Fiskalnoj strategiji, u odnosu na onu pre, došlo je do efektivnog povećanja cene prikazanih projekata za skoro 850 miliona evra, u svega nekoliko meseci. Najveće povećanje od čak 470 miliona evra odnosi se na izgradnju Fruškogorskog koridora, zatim za EXPO 2027 sa povezanim projektima (270 miliona evra), za izgradnju saobraćajnice Ruma–Šabac–Loznica i drugo. Procenjena vrednost infrastrukturnih projekata u izgradnji kontinuirano raste, pa u pojedinim slučajevima ukupni troškovi već daleko premašuju prvobitno ugovorene iznose. Tako je npr. vrednost projekta Ruma–Šabac–Loznica (uključujući naknadno pridodatu deonicu Slepčević–Badovinci) narasla sa inicijalnih 65,2 na trenutnih 122,9 milijardi dinara, što je porast za skoro 90 odsto, računica je ekonomista.

„Ne bih rekao da je cifra ’veštačka’, jer su ti radovi zaista izvedeni ili se izvode. Ali bih rekao da deo rasta treba posmatrati sa oprezom, jer veća potrošnja ne znači automatski veću ekonomsku vrednost. Ako projekat inicijalno košta 600 miliona evra, a kasnije dođe do 1,5 ili 1,7 milijardi evra, to se u statistici vidi kao veća aktivnost. Ali za građane i budžet ključno pitanje je da li je dobijena proporcionalno veća vrednost… Nije problem što država investira u infrastrukturu, problem nastaje kada se projekti ne kontrolišu dovoljno dobro od početne procene do završetka“, kaže Avramović.

Kako naš sagovornik objašnjava, po Srbiji grade i privatni investitori, i država, i velike strane građevinske kompanije, često uz značajno učešće domaćih podizvođača. Po njegovima rečima, razlika je u mehanizmu kontrole. Kod privatnog projekta investitor direktno snosi posledice loše procene… Kod javnih projekata je taj pritisak slabiji, jer se rizik na kraju prenosi na budžet, odnosno na građane. Zato je i bitno da kod javnih projekata postoje jasne procedure, konkurencija, transparentnost i nezavisna kontrola troškova. A to je ono što smo videli da u Srbiji redovno nedostaje, odnosno da srpske vlasti nisu spremne da svoje poslovanje i utrošen novac pravdaju pred onima koji su taj novac i obezbedili, pa čak ni posle ponovljenih manjih i većih nesreća koje su naše sugrađane i koštale života u slučaju Nadstrešnica. Građevinarstvo može biti snažan razvojni motor. Ali da bi to bilo, mora se više meriti efekat, a ne samo potrošnja, stava je Avramović.

Tenderi za podobne

A da je kod javnih projekata taj pritisak „slabiji“ jasno je kada se pogledaju mnogi novinski naslovi koji su ovu temu detaljno istraživali. Ne samo da je pritisak slabiji, već se privatnim kompanijama, ali onim podobnim, omogućava da preko nameštanja na tenderu dobiju državni novac, a da u toku gradnje ne poštuju tražene procedure i dozvole. Ovim se potpuno briše eventualna konkurencija i poništavaju zakonski okviri države. Sumnja se pojačala kako je istraga upravo u vezi s nadstrešnicom  napredovala.

Neki od dosadašnjih slučajeva nezakonitih građevinskih radova, upitnih dozvola i nesavesne, loše gradnje su i rekonstrukcija stubova na Prokopu (radovi su otpočeti bez odgovarajućih dozvola, ali je i bezbednost upitna), ojačavanje stubova na železničkoj stanici Novi Beograd, Munjino brdo, Grdelička klisura, ali i ono što još uvek ne znamo do kraja, a to je da li je i stanica u Novom Sadu radila bez potrebnih dozvola. Nećemo znati najverovatnije dok se istraga ne završi.

I dalje stoje pitanja: Zašto republički tužilac ne podiže prijave za sve slučajeve bespravne gradnje? Zašto se ne popišu sva bespravna gradilišta kako bi se postupalo po zakonu i u skladu sa ovlašćenjima i obavezama koje ima tužilaštvo?

U krivičnom zakoniku u vezi s građenjem bez građevinske dozvole, u Članu 219a propisano je da će izvođač radova bez dozvole biti kažnjen zatvorom od tri meseca do tri godine, dok će investitor biti kažnjen sa šest meseci do pet godina. Ako je izdato rešenje o obustavi radova, a radovi su i pored toga nastavljeni, predviđena kazna je od jedne do osam godina zatvora. Za projektante i nadzorne organe koji prekrše propise kazna je od tri meseca do tri godine.

U svim ovim slučajevima su predviđene dodatno i novčane kazne, a sve ovo se odnosi i na odgovorna lica u svima navedenim organima.

U svim navedenim slučajevima javnih radova sprovedenih bez adekvatne dokumentacije, tužilaštvo, policija i građevinska inspekcija su mogli, i trebalo je, da postupaju protiv investitora, izvođača i podizvođača.

Rizik održavanja kao budući teret

Konačno, problem se ne završava završetkom radova. Neefikasnost u izgradnji često se projektuje i na buduće troškove.

„Postoji takav rizik, naročito ako se isti problemi iz faze izgradnje prenesu i na fazu održavanja. Kod velikih infrastrukturnih projekata trošak se ne završava danom otvaranja. Naprotiv, održavanje tokom narednih 20 ili 30 godina može biti veoma značajno… Najskuplji projekat nije uvek onaj koji najviše košta na početku. Često je najskuplji onaj koji se decenijama održava skuplje nego što je moralo“, kaže Avramović.

Jer kako objašnjava naš sagovornik, ako su ugovori loše postavljeni, ako nema konkurencije ili ako tehnički standardi nisu dovoljno jasno definisani, održavanje može postati dugoročan fiskalni teret.

„To ne znači da će svaki projekat biti skuplji od međunarodnog proseka. Ali tamo gde je izgradnja već bila skupa ili praćena velikim izmenama ugovora, logično je očekivati i povećan rizik u fazi održavanja“, kaže Avramović.

Zato bi država već kod ugovaranja morala da gleda ne samo cenu izgradnje, nego ukupan životni trošak projekta – izgradnja, održavanje, popravke, energetska potrošnja i operativni troškovi, za šta su građani ove zemlje redovno uskraćeni.

Dok Srbija nastavlja sa ambicioznim planovima za EXPO 2027, rast duga i neopravdanih troškova nadvija se nad realnim ekonomskim benefitima. Bez strože kontrole i transparentnosti, današnji „napredak“ mogao bi, a neki već kažu da jeste, postati težak teret za buduće generacije poreskih obveznika.