Milena Vasić: Vladavina prava u Srbiji zavisi od entuzijastičnih pojedinaca

Milena Vasić, advokatica i programska direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), već duže od decenije nalazi se na prvoj liniji odbrane građanskih sloboda, marginalizovanih grupa, žrtava diskriminacije i nasilja u Srbiji. Njen rad ne ostaje unutar zidova sudnica; ona je glasna aktivistkinja, autorka pravnih analiza i edukatorka koja neumorno ukazuje na sistemske propuste pravosuđa. Dobitnica je BeFem priznanja za „feministički glas u sudnici“, a njena ekspertiza prepoznata je i kroz zvaničnu kandidaturu za funkciju poverenika za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije. Milena u intervjuu za našu ediciju govori o stanju ženskih prava u Srbiji, otkriva nam sa kakvim se preprekama suočavaju žrtve porodičnog i društvenog nasilja, kako izgleda baviti se tim poslom u atmosferi urušene vladavine prava i zašto je borba za pravdu ujedno i borba za ravnopravnije društvo.

Šta vas je privuklo radu u oblasti ljudskih prava?

Kada se rodite kao žena u Srbiji, malo šta je izvesno kao činjenica da ćete se pre ili kasnije susresti sa nepravdom. Dobar deo mog opredeljenja da se bavim ljudskim pravima dolazi iz lične potrebe hvatanja ukoštac sa tom nepravdom. Još na fakultetu sam zavolela ljudska prava. Imala sam tu sreću da se tokom studija sretnem sa pristupom nastavi i predavanjima koji mi je omogućio da steknem način razmišljanja u skladu sa ljudskim pravima. Upravo zbog te širine koju su imali profesori sa kojima sam imala sreće da radim, zainteresovala sam se za ljudska prava. Moj prvi posao zapravo je bio u privredi, a u slobodno vreme sam se bavila aktivizmom.

Na koji način?

Pisala sam tekstove u kojima bih informisala građane o tome koja su njihova prava u različitim situacijama. Tada je, recimo, bila aktuelna pretplata za RTS, pa izvršitelji zbog neplaćene pretplate za RTS. Ili kada vas zaustave kontrolori u gradskom autobusu – šta smeju, a šta ne smeju da rade. Fokusirala sam se na te svakodnevne stvari.

Kada sam dala otkaz u privredi, upravo sam se preko tih tekstova koje sam pisala i obrela u YUCOM-u. Tu sam počela, krajem 2012. godine, prvo da volontiram, a kasnije i da radim. I ostala sam tu, sada već 14 godina. Radila sam u različitim sferama prava. Prvo kao pružateljka besplatne pravne pomoći, što je moj primarni poziv, s obzirom na to da se bavim advokaturom. A onda i kao ekspertkinja na različitim projektima koji se tiču ljudskih prava. I zapravo, YUCOM je savršeno mesto za bavljenje ljudskim pravima jer obuhvata u širem smislu sve segmente.

Sa kakvim se slučajevima povreda ljudskih prava sve susreće vaša organizacija? Ima li nekih promena kad je u pitanju osvešćenost građana o njihovim pravima?

To možemo da ispratimo svake godine i mi to i radimo, pošto beležimo zbog čega nam se građani javljaju. I tu nekako sve vreme dominiraju radno i porodično pravo. To su oblasti gde ljudi najviše traže podršku. Ono gde zaista vidimo opipljiv rezultat u podizanju svesti građana, jesu ženska prava. I zaista mislim da je nivo svesti o tome da žene ne moraju da trpe nasilje značajno podignut.

To ne znači da smo sad završili posao. Ali znači da, jednostavno, ta poruka koju šaljemo stiže do velikog broja žena i da treba da nastavimo da je šaljemo, jer to daje rezultate.

Mi se često žalimo da je loše stanje u oblasti ženskih prava. I to jeste istina. Žene trpe nasilje. U Srbiji ima preko 25.000 prijava za nasilje u porodici godišnje.

Koliko postojeći zakon štiti žrtve nasilja u formalnom smislu, a koliko one u praksi zaista na kraju i budu zaštićene?

Otprilike polovina prijava dočeka optužni akt, a mnogo manji broj osuđujuću presudu. I jeste zaista izazov inkorporirati taj zakon u sistem. Zakon je dobar, zadovoljavajući, ali mi se i dalje borimo sa predrasudama koje postoje u društvu, od kojih nisu imuni ni predstavnici pravosuđa, jer su deo društva kao i svi ostali.

Mada, i tu se značajno promenila situacija, u smislu da mnogo manje imamo sporazuma o priznanju krivice, nema oportuniteta, nema tako nekih stvari koje su ranije stvarno bile česte i vređale prava žrtava. Sada se malo dostojanstvenije vodi taj postupak u korist žrtve. Ali i dalje postoji problem sa dokazivanjem nekih drugih oblika nasilja koji nisu fizičko nasilje, na primer ekonomskog i psihološkog.

Zašto se patrijarhalni obrasci tako teško menjaju? Čini se da se napravi korak napred, pa se opet vratimo na staro. Šta je, po vama, glavni razlog za to?

To je zbir mnogo različitih faktora. Prvo, imamo vekovnu opresiju prema ženama koja je utkala jedan kod u svest građana o tome da je žena kriva šta god da joj se desi. Znači, ako je žrtva, sigurno je ona izazvala na neki način to što joj se dogodilo. I to ide zaista do nekih neslućenih granica. To zahvata i tužioce, i sudije, i čak advokate, ponekad, koji zastupaju žrtvu.

Zaista posebna priča je vezana za seksualno nasilje, osvetničku pornografiju, odnosno deljenje seksualno eksplicitnog materijala koji je nastao zloupotrebom intimnih snimaka. Izbegavamo termin „osvetnička pornografija“, iako je mnogo kraći.

Zašto?

Pa nije baš prihvaćen, jer podrazumeva opet da je žena nešto uradila, pa je time to nekako isprovocirala. Zato ga izbegavamo. I tu vidimo, na primer, obavezno pitanje: „Zašto je slala snimke?“

A zaboravljamo koliko se društvo izmenilo razvojem digitalnih tehnologija, pa se izmenio i način na koji ljudi vode ljubav i način na koji ljudi komuniciraju povodom toga. Kad muškarac pošalje svoju sliku ženi, to nije problem. Kad žena pošalje svoju sliku muškarcu, to je skandal.

I tu vidimo, zapravo, veliki broj stereotipa upravo u odbijanju da se zaštite žene koje su žrtve takvog oblika zloupotrebe intimnih snimaka. Mi jako dugo vodimo i kampanju da se ovo sankcioniše kao krivično delo. Imamo čak i usmena obećanja iz Ministarstva pravde, međutim, još uvek se ništa nije desilo sa izmenama Krivičnog zakonika.

To se često dešava mladim devojkama, spušta se do nivoa osnovne škole. Na koji način treba o tome da se razgovara u javnosti, kako zaštititi devojke, osnažiti ih da se sa takvim situacijama nose? Gde vidite rešenje?

Nažalost, jako je veliki otpor u našem društvu seksualnom obrazovanju. Veliki broj problema koji se odnose upravo na mlade, ne samo na seksualno, već i na svako rodno zasnovano nasilje, može da se prevenira kroz taj program, jer vi morate da razgovarate sa mladima o tome. Mora se skinuti tabu sa teme seksa na relaciji odrasli – mladi. To se mora uraditi u obrazovnim ustanovama. A mi imamo, nažalost, užasan otpor, jer neko misli da će seksualno obrazovanje da uvede homoseksualizam u škole, a zapravo mislim da ne postoji dovoljna svest o tome koliko bi seksualno obrazovanje moglo da prevenira i deljenje intimnih snimaka bez pristanka, i širenje polno prenosivih bolesti, i neželjene trudnoće, i partnersko nasilje među mladima. To su sve teme kojima se bavi seksualno obrazovanje.

Ali imam utisak kao da našem obrazovnom sistemu nije u interesu da ima osnažene mlade ljude koji znaju svoje granice i koji slobodno raspolažu svojom privatnošću i svojim telesnim integritetom.

Odakle dolazi otpor?

Bilo je izvesnih pokušaja, ali smo imali veliki otpor Srpske pravoslavne crkve. Nažalost. Ostalo je na tome da niko ne želi da se zameri i da pokrene tu temu.

Mi ovde imamo problem i sa definicijom silovanja, koja podrazumeva prinudu silom ili pretnjom jer se na sudu traže materijalni dokazi.

Sada baš imamo slučaj koji je jako problematičan iz perspektive toga da je žrtva bila nesrazmerno sitnija u odnosu na učinioca, tako da bi njena fizička odbrana mogla da rezultira teškim telesnim povredama. I ona se prosto nije fizički branila. Tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu i u obrazloženju je napisalo: „Negodovala je, ali je ipak pristala na seks.“

I to je elementarno nerazumevanje problema sa kojim se žena u toj situaciji suočava. Jer ona, da bi se to tretiralo kao silovanje, treba sebe da izloži riziku da teško nastrada.

Šta je rešenje?

Zakon treba da se menja. Potrebno je regulisati silovanje kao svaki seksualni odnos bez pristanka. Nedavno smo, u poslednjoj javnoj raspravi o Krivičnom zakoniku, imali kampanju kada smo, zajedno sa drugim organizacijama, pozvali građane da pošalju svoj predlog da se kao silovanje obuhvati svaki seksualni odnos bez pristanka. I za to smo dobili usmeno obećanje da će biti regulisano. Međutim, i dalje se ništa ne dešava.

U međuvremenu, dok čekamo zakon, dešavaju se ovakvi slučajevi koji se, iz ugla našeg pravnog sistema, ne tretiraju kao silovanje.

Kako se vi lično nosite sa tako teškim slučajevima, kada vam se neko obraća sa takvim problemima, a ne možete da im pomognete?

To jeste jako stresno. Radeći na takvim slučajevima, srećete se sa užasnim osećanjem nemoći. Pogotovo kada neko dođe sa velikim očekivanjima, a vi shvatite da ne možete da ih ispunite. Kroz sve ove godine i različite vrste slučajeva, i ja samo odrastala kao ličnost, u smislu razvijanja izvesne otpornosti na te situacije nemoći i sudara sa sistemom koji ne želi da pomogne onima koji su slabi.

Posle određenog broja godina i broja slučajeva, morate da razvijete adekvatan odgovor na taj stres. Inače ulazite u nešto što se zove „burnout“ i što je vrlo karakteristično za aktiviste u nevladinom sektoru. Postoje čak i istraživanja na tu temu koja pokazuju da je ogroman deo civilnog sektora potpuno burnoutovan, a tome se uopšte ne pridaje pažnja kod nas.

Moj odbrambeni mehanizam zapravo je to da vrlo jasno razdvajam svoj poslovni i privatni život i da se u privatnom životu posvetim nekim stvarima koje me pune kada se ispraznim na radnom mestu.

Živimo u društvu gde se nasilje normalizuje, kao organizacija reagovali ste i na postupanje vlasti tokom studentskih i građanskih protesta. Kako gledate na nasilje kome država pribegava u obračunu sa studentima?

Nasilje je jedan odraz nemoći. Onaj ko mu pribegava, to radi iz nemoći da na bilo koji drugi način reši problem. U ovom konkretnom slučaju, nasilje je pokušaj da se zastraše aktivisti i da odustanu od svog cilja.

S jedne strane, to jeste strašno u smislu masovnog kršenja ustavnih prava građana, pre svega prava na slobodu okupljanja i slobodu izražavanja. A s druge strane, to je poruka da ovaj režim nema više drugih poluga i mora da pribegava nasilju da bi se zaštitio, što znači da je u jednoj vrsti silazne putanje svog postojanja.

Drago mi je što postoji jako veliki broj hrabrih aktivista koji nisu zastrašeni ovakvim postupanjem države. I nekako se upravo u odgovoru na to nasilje i na opresiju najviše vide solidarnost i hrabrost građana. I volela bih da to tako ostane, da se građani održe, jer imali smo takve situacije i ranije i ljudi su se povlačili, bojali su se. Čini mi se da se sada sve manje boje i stvarno mi je drago da to vidim.

Drugi veliki problem je pravna opresija. Ljudi budu uhapšeni i pod pritiskom priznaju krivična dela koja nisu izvršili. Bilo da su ostali u policijskom zadržavanju 48 sati ili da im je određen pritvor. To je, s jedne strane, razumljivo. Ljudi su uplašeni od lišavanja slobode, to je jako neprijatno iskustvo. Nekako bih htela da im prenesem poruku da izdrže i da daju sve od sebe da ne priznaju krivično delo koje nisu izvršili. Ne treba da podležu tim pritiscima, jer to je upravo ono što ovakvi represivni režimi žele.

Jesu li vam se obraćali ljudi po tom pitanju konkretno, vašoj organizaciji?

Jesu, u svakom trenutku imamo neki živ predmet.

I u tim situacijama vi savetujete klijenta da ne prizna krivično delo?

Da, tu ne možete ništa drugo da posavetujete. Imamo opsežno istraživanje na tu temu. Interesantan je recimo, institucionalni odgovor na slobodu okupljanja i slobodu izražavanja. A za krivično delo pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja, koje se sada često pominje po medijima, mi nemamo nijednu osuđujuću presudu koja je obrazložena. Sve presude su po sporazumu o priznanju krivičnog dela. Nema ih mnogo, ali su sve po sporazumu. U četiri presude iz 2023. godine, nemate ni opisano delo, što je pravni skandal i ovakvi sporazumi nisu smeli da budu potvrđeni.

Kako biste opisali trenutno stanje vladavine prava u Srbiji?

Sa ovom sada politikom zaista nisam sigurna da bismo mogli uopšte da govorimo o vladavini prava. Trenutno je situacija takva da u koju god oblast da pogledate, svuda škripi i svuda postoje problemi. Trenutno, vladavina prava zavisi od entuzijastičnih pojedinaca koji savesno obavljaju svoj posao na određenim funkcijama, a nije institucionalizovana kao što bi trebalo da bude. I to je ono što je problem.

Mi te pojedince tretiramo kao branitelje i braniteljke ljudskih prava, jer oni rade najodgovorniji posao, braneći prava bez obzira na to da li su sudije, tužioci, policijski službenici, lekari ili profesori na fakultetima. To su ljudi koji na svojim pozicijama savesno rade svoj posao. I vrlo često trpe užasne posledice zbog toga. Tragično je da su savesni pojedinci od integriteta izuzetak, a ne pravilo.

Kakvim pritiscima su izloženi i da li su intenzivirani u prethodnoj godini?

Mi prikupljamo podatke o napadima na branioce i braniteljke ljudskih prava od 2020. godine. I sada smo, tokom 2025. zabeležili 371 slučaj, što je osam puta više napada nego 2022. A to što smo zabeležili, samo su javno dostupni slučajevi koji su došli do medija. Zamislite koliko ih stvarno ima, a uopšte nisu prijavljeni. Tu su fizički napadi, disciplinski postupci, pravni napadi, medijski napadi. Posebno je jezivo šta se sve provlači kroz medije. Ja sam članica žalbene komisije Saveta za štampu, pa imam priliku i tu da vidim šta dolazi, u smislu žalbi i onoga što mediji objavljuju o pojedinim aktivistima. I to je zapravo jedan od najgorih oblika napada, koji ide na to da se uruši nečiji status u društvu i da se ta osoba izoluje od svoje zajednice, najčešće tako što se označi kao nekakav izdajnik.

Kada biste imali priliku da menjate stvari, šta biste prvo promenili u pravosudnom sistemu?

Pravosuđe je ogroman sistem u kojem treba razvijati institucije, ali i svest kod pojedinaca da su oni grana vlasti. Kod nas se vrlo često i sudije i tužioci ponašaju kao administratori prava, nesvesni da su zapravo nosioci jedne grane vlasti. Treba ih osnažiti da se ponašaju u skladu sa tim statusom koji im daje Ustav.

Kada pogledate zemlje koje smatramo primerima nezavisnog pravosuđa, videćete koliko je tema pravosuđa prisutna u popularnoj kulturi, filmovima i serijama. Tu postoji veoma razvijena društvena svest o značaju nezavisnih institucija. Čak i ljudi koji nisu pravnici dobro poznaju svoja prava. To je nešto čemu treba težiti. Pravosuđe ne treba da bude rezervisano samo za pravnike ili za ljude kojima je u tom trenutku potreban sud. Ono treba da bude sastavni deo života građana, a pravo dostupno i razumljivo svima.