Ekonomija požara: Šteta u Deliblatskoj peščari još nije utvrđena, ali oporavak će trajati decenijama

Požar u Deliblatskoj pešćari uništio je hiljade hektara šume, ali zvaničnih podataka o šteti još uvek nema. Izrada plana sanacije i obnove ovog specijalnog rezervata prirode se očekuje, ali ne za „nedelju dana“ kako je najavljivala resorna ministarka Sara Pavkov, pre nego što je naišla na oštre kritike struke da se sa ovim proceson ne treba žuriti. 

Nakon gašenja požara posao nije gotovo, zemljištu prete nove nepogode, a državi skupa sanacija i dugotrajna obnova terena.

Profesor Šumarskog fakulteta Slobodan Milanović kaže za Novu ekonomiju da požari ovakvih razmera uništavaju čitav ekosistem, a ukoliko je nešto preživelo od stabala biće vrlo osetljivo i podležno štetočinama.

„To je kao jedna lavina, gde jedan negativni faktor izaziva drugi. U ovom slučaju požari dovode do potpune destabilizacije zapravo unište ekosistem. Međutim, ovo malo što je preživelo unutra će biti vrlo osetljivo.“

Poseban problem predstavljaju stabla koja nisu potpuno izgorela, ali su požarom oslabljena.

„Vrlo je bitno da se vodi računa i, pre svega, uklone sva ta stabla koja su čak i delimično nagorela. Ona će postati plen tih insekata, oni će se u njima razmnožiti. Pre svega, ovde govorimo o borovima u Deliblatskoj peščari“, dodaje on.

Naime, zbog uništenog drveća ukoliko nas zadese velike količine kiše može doći do poplava i erozije zemljišta.

„Imate šumu koja jako puno pomaže da se voda, odnosno neke ekstremne padavine, odnosno njihovi negativni efekti, ublaže. I drveće usporava oticanje vode. U šumskoj stelji, to je onaj pokrivač po kojem gazite kad hodate šumom, zadržava se jako velika količina vode. To funkcioniše kao sunđer.“

Zbog gubitka te zaštitne funkcije, šumski požar može da poveća i rizik od erozije i poplava.

„Tako da su negde požari i poplave jako povezani. Odnosno, požari mogu da utiču i na viši rizik od poplava, pre svega bujičnih tokova u brdsko-planinskim područjima.  Na strmim terenima mora strogo da se vodi računa i to mora da bude prva mera, da se spreči erozija i bujične poplave,a nas čeka jesen“, kaže Milanović.

Tačan iznos finansijskih troškova za saniranje štete posle katastrofalnog požara u Deliblatskoj peščari još uvek nije zvanično utvrđen. Budući da je vatra ugašena tek početkom septembra 2026. godine, nakon što je progutala preko 15.000 hektara, stručnjaci tek treba da izrade zvanični sanacioni plan koji će definisati tačne direktne i indirektne troškove.

Cena sanacije šume

U poslednjih 20 godina u Srbiji je izgorelo ukupno više od 51.600 hektara šuma. Gotovo podjedanko su gorele privatne i državne šume, a taj odnos zapravo odražava strukturu vlasništva nad šumama u Srbiji, objašnjava šumarski inženjer iz „Srbijašume“ Đorđe Marić.

Međutim, bez obzira na to ko je vlasnik, opožarena šuma mora da se sanira brzo.

„Po zakonu postoji obaveza sanacije, bez obzira na vlasništvo, jer šuma je potencijalni izvor zaraze, kako biljnih bolesti, štetnih gljiva, tako i mesto namnoženja štetnih insekata“, objašnjava on.

Kada je reč o privatnim šumama, trošak prve faze sanacije uglavnom snosi sam vlasnik.

„Privatna lica sanaciju sprovode bez nekih značajnih subvencija države, jer sama sanacija podrazumeva veliku seču na tom prostoru i činjenicu da će se od te seče ostvariti ipak neki prihod“, kaže Marić.

Prvu fazu obnove šume, sanaciju, privatne šume plaćaju sami, jer od sagorelog drveta nešto ipak može da se zaradi.

„Ako je totalna šteta, to je onda jako teško. Jako, jako teško. To eventualno oni koji prave iverice ili drvnu sečku za toplane, oni mogu da iskoriste to, da kažem, dosta izgorelo drvo. A ako je drvo delimično izgorelo, ono još uvek može da ima neku upotrebnu vrednost, bilo kao tehničko drvo, bilo kao ogrevno drvo. I, u svakom slučaju, neki prihod će se od prodaje tog drveta ostvariti“, kaže Marić.

Državna pomoć, prema njegovim rečima, dolazi u narednoj fazi, kada treba podići novu šumu.

„Sa druge strane, za pošumljavanje, nakon fizičke sanacije i same seče, država izdvaja sredstva i tu plaća, čini mi se, 300.000 dinara po hektaru za pošumljavanje.“

Pet godina da se vidi da li je nova šuma uspela, ali to ne znači da je opasnost prošla

Nakon sadnje potrebno je nekoliko godina rada i praćenja da bi moglo da se kaže da je pošumljavanje bilo uspešno.

„Nije bitno koja je površina, otprilike mi kažemo pet godina radova je potrebno da vidimo da li smo uspeli. Prve godine se vrši sadnja, druge godine se vrši okopavanje onoga što je preživelo nakon prve godine i popunjavanje onih mesta na kojima se nisu primile sadnice“, dodaje Marić

„Treće godine se ponovo sve okopava i imamo četvrtu i petu godinu koje su kontrolne, gde prepuštamo prirodi da vidimo kako će se taj zasad izboriti. I ako nakon pet godina imamo, da kažemo, preko 85 odsto preživelih sadnica, možemo reći da smo na tom prostoru osnovali šumu.“

To, međutim, ne znači da je opasnost za novu šumu prošla.

„Mlada šuma je, kao i svaki drugi mladi organizam, nije sigurna, naročito u ovim uslovima klimatskih promena. Narednih deset do 15 godina je neki rizičan period kada, iako se primilo samo pošumljavanje, može da dođe do masovnog sušenja, jer su, kao i kod svih drugih živih organizama, mladi organizmi mnogo osetljiviji od starih.“

Ipak, statistika za štetu u šumama izazvane ovogodišnjim požarima ne postoji još uvek kaže Marić.