Na Klisi četiri obroka dnevno, u narodnoj kuhinji jedan: Više javnog novca ide na ishranu zatvorenika nego socijalno ugroženih

Poreski obveznici, osim javnih službi i infrastrukture, finansiraju i dva naizgled potpuno različita sistema: pomoć socijalno ugroženim građanima i boravak lica lišenih slobode. U oba slučaja deo novca odlazi na jednu od najosnovnijih potreba, hranu. Nova ekonomija pokušala je da utvrdi koliko se iz javnih sredstava izdvaja za ishranu korisnika narodnih kuhinja, a koliko za ishranu zatvorenika i pritvorenika.

Grad Novi Sad je za 2026. godinu izdvojio 39 miliona dinara za program „Kuhinje za socijalno ugrožena lica“.

Program obuhvata 600 korisnika koji svakog radnog dana dobijaju jedan kuvani obrok, dok još 800 socijalno ugroženih građana iz prigradskih naselja jednom mesečno dobija lanč-pakete.

Sa druge strane, Okružni zatvor u Novom Sadu, koji ima zvanični kapacitet za 304 zatvorenika ove godine je opredelio je 57 miliona dinara za nabavku prehrambenih proizvoda za potrebe ishrane lica lišenih slobode.

Iako ima manje zatvorenika, više novca se izdvaja na njihovu ishranu. U razgovoru sa korisnicima obe kuhinje uvideli smo razliku, korisnik narodne kuhinje dobija jedan kuvani obrok dnevno, dok zatvorenik dobija četiri obroka: doručak, užinu, ručak i večeru.

Izvor upoznat sa ishranom zatvorenika u novosadskom zatvoru kaže da se prvi obrok služi se već oko šest sati ujutru, drugi oko 10 časova, ručak oko 14.30, dok se večera deli oko 18 časova.

Za doručak se najčešće dobijaju jogurt, čaj, mleko ili kakao, uz paštetu ili džem. Ručak ponekad dođe sa mesom ili sojom, na meniju mogu da budu pasulj, pilav sa svinjskim mesom, batak sa pire-krompirom, đuveč sa sojom ili krompir-paprikaš.

Za večeru se često služi suva hrana: narezak i pašteta uz beli hleb ili sutlijas. Ponekad dođe i pasta sa bolonjeze sosom, ali kako kaže naš sagovornik, „tu ima više vode nego mesa“.

,,Ne znam koliko je kalorično, ali je uvek jestivo“, kaže on.

Korisnici Narodne kuhinje dobijaju jedan, ali vredan obrok.

Normativi, način organizovanja i sadržaj obroka u narodnim kuhinjama razlikuju se od sredine do sredine, kao i iznosi koje lokalne samouprave izdvajaju za njihovo funkcionisanje. Ipak, standard je da korisnik narodne kuhinje dobije oko 500 grama kuvanog jela i veknu hleba.

Kako taj jedan obrok izgleda u stvarnosti Nova ekonomija je ranije mogla da vidi prilikom posete podeli obroka Narodne kuhinje u Obrenovcu.

Korisnici jednog dana mogu da dobiju vojnički pasulj sa mesom, drugog đuveč sa pilećim mesom, a narednih dana kupus, grašak sa junetinom, boraniju ili rizi-bizi sa pilećim mesom. Na jelovniku se povremeno nađe i juneći gulaš sa makaronima.

Dodatna hrana, poput voća, slatkiša ili drugih proizvoda, zavisi od donacija i nije zagarantovani deo svakodnevnog obroka.

Zbog čega zatvorenici dobijaju obroke za ceo dan, a korisnici narodne kuhinje samo jedan?

Profesor ekonomije na Fakultetu političkih nauka Dušan Pavlović objašnjava da država ima obavezu da obezbedi sve obroke licima koja se nalaze u njenim institucijama, što u ovom slučaju podrazumeva lica lišena slobode.

„Slično je kao kada ste u vojsci, pa država mora da vam obezbedi tri obroka dnevno. Ako ste van institucije, to je varijabilno. Zatvorenici se nalaze u zatvoru 24 časa dnevno i država ima obavezu da brine o nekome ko se sve vreme nalazi u njenoj instituciji“, objašnjava Pavlović.

Programska direktorka Centra za socijalnu politiku Gordana Matković smatra da ključna razlika između ova dva sistema nije u tome ko „zaslužuje“ više hrane, već u tome po kom osnovu država preuzima odgovornost za njihove potrebe.

„Zatvorenici ne dobijaju tri obroka dnevno zato što su siromašni, nego zato što su zatvoreni i ne možete da ih izgladnjujete prema humanističkom vrednosnom sistemu. Drugo je pitanje da li je naš sistem socijalne zaštite odgovarajući, šta ljudi dobijaju kao socijalnu pomoć i da li je to adekvatno“, kaže Matković.

Socijalno ugroženi građani pored novčane socijalne pomoći (NSP) ukoliko ispunjavaju dodatne uslove mogu da ostvare pravo na dečiji dodatak, besplatne udžbenike za osnovce, subvencije za pojedine račune, kao i na besplatan obrok u narodnoj kuhinji. To su sve oblici socijalne zaštite koje država sprovodi, podseća Matković.

Međutim, pravo na narodnu kuhinju nije isto uređeno u celoj Srbiji. Svaka lokalna samouprava određuje ko može da koristi narodnu kuhinju i koliko će novca izdvojiti za taj program.

Tako u Novom Sadu svi korisnici NSP mogu da ostvare pravo na narodnu kuhinju. U Nišu obrok dobijaju radno nesposobni korisnici novčane socijalne pomoći i članovi njihovih porodica sa istim statusom.

U Beogradu, pa tako i u Obrenovcu, pravo na besplatan obrok imaju korisnici NSP, a od aprila 2026. godine ovo pravo prošireno je i na penzionere čija primanja ne prelaze 50 odsto minimalne zarade.

Upravo ta neujednačenost predstavlja dodatni problem sistema, smatra Matković, jer obim pomoći zavisi i od toga u kom gradu ili opštini socijalno ugrožena osoba živi. Za razliku od narodnih kuhinja, koje finansiraju lokalne samouprave, rad zatvora, uključujući ishranu lica lišenih slobode, finansira se iz republičkog budžeta preko Ministarstva pravde, važno je naglasiti.

„Ima mnogo sredina u kojima nema narodnih kuhinja, a gde su potrebne“, kaže ona.

Iako različiti oblici socijalne pomoći mogu da olakšaju svakodnevni život ljudima u teškoj materijalnoj situaciji, Matković smatra da to nije dovoljno.

„Odgovor je da nije dovoljno, naročito danas. Iznosi socijalne pomoći su neadekvatni, a sistem podrške je odavno zastareo i mora da se menja“, kaže Matković.

„Do večere se brzo ogladni“: Život uz Narodnu kuhinju u Obrenovcu