“Verujem ti”: Porođaj kod kuće kao odraz nepoverenja u zdravstvene institucije

Dunja Maksić Fereira pre tri godine rodila je svoje prvo dete kod kuće bez komplikacija. Njenom porođaju prisustvovao je njen muž, babica, dula i prijateljica fotografkinja. Dula je osoba koja pruža emotivnu i informativnu podršku porodilji na nemedicinski način.

“Babica mi je bila sigurnost, dula mi je bila mir, prijateljica koja je fotografkinja je bila pozitivna energija, suprug mi je bio ljubav. Svako je slao neku svoju energiju, koja je na kraju pomagala”, ističe Dunja Maksić Fereira, dodajući da joj je bilo izuzetno važno da kao pratnju na porođaju odabere osobe koje joj prijaju i ulivaju sigurnost.

U Srbiji, u odnosu na druge evropske zemlje, poput Holandije, Belgije, Velike Britanije ili Nemačke, porođaj kod kuće nije zakonski regulisan. To znači da ne postoji nijedna regulativa koja bi propisala pod kojim uslovima je žena spremna na porođaj van bolnice, ko sme da asistira njenom porođaju i koja je uloga medicinskih radnika u čitavom procesu.

O porođajima kod kuće često se govori kao medicinskom riziku po majku i bebu, ali se dovodi u pitanje i pravo žene na privatnost, ličnu autonomiju i izbor, što dovodi do stigmatizacije žena koje se odluče na kućni porođaj, u ranjivom periodu trudnoće i rađanja.

Prema podacima Zavoda za statistiku Srbije, procenat žena koje su se od 2017. do 2024. godine porodile u svom domu manji je od jedan odsto, ali ne i zanemarljiv, s obzirom na to da broj žena koje se odlučuju na kućni porođaj iz godine u godinu postepeno raste.

“Ovo pitanje nije regulisano zakonom, što ne znači da je porođaj kod kuće zabranjen. Ne bih rekla ni da je reč o sivoj zoni. Samim tim što nije zabranjen, porođaj kod kuće je dozvoljen. Ne bi, doduše, škodilo donošenje neke vrste regulative kako se on sprovodi, odnosno koji su uslovi pod kojima se porođaj kod kuće može smatrati bezbednim i šta je ono što je potrebno da bi se on bezbedno sproveo”, kaže dr Marta Sjeničić, viša naučna saradnica Instituta društvenih nauka i predsednica Udruženja pravnika za medicinsko i zdravstveno pravo Srbije (SUPRAM).

Zbog čega žene biraju kućni porođaj?

Razlozi usled kojih se trudnice odlučuju na kućni porođaj variraju. Prema rečima sagovornica naše redakcije, razlozi mogu biti materijalni, duhovni, sklonost ka prirodnosti, traumatična iskustva članova porodice, nepoverenje u institucije i strah od akušerskog nasilja.

Maksić Fereira posebno je istakla da nekada pretnja za ženu može biti i sama bolnica, beli mantili i hladan prostor, ali i da, iako porođaj u bolnici može nositi određeni skup rizika, oni se mogu javiti i pri kućnom porođaju, te ističe da je “kućni porođaj za mene i moje dete jednako sigurnost”.

Iako je Dunja bila apsolutno sigurna da će sve biti u redu, medicinski stručnjaci ne preporučuju porođaj kod kuće.

“To potvrđuje analiza porođaja van zdravstvene ustanove u Sjedinjenim Američkim Državama prema kojoj 80 odsto žena koje rađaju prvu bebu imaju potrebu za nekom medicinskom intervencijom. Ta intervencija može biti mala, kao što je davanje infuzije da bi se sprečila dehidracija ili šivenje manjih rascepa na međici, do pomoći koja zahteva medicinsku veštinu, opremu i uslove – vakuum ili forceps ekstrakcija, pomoć pri karličnom porođaju, oslobađanje zaostalog ramena, porođaj carskim rezom, zaustavljanje krvarenja posle porođaja – kojim se spasava život ili sprečava oštećenje”, ističe doktorka Aleksandra Vejnović sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Vojvodine (KCV).

Prvi sat roditeljstva

Sagovornica Dunja ističe da je netolerancija na nepredvidivost procesa rađanja naročito prisutna tokom samog porođaja i da muškarac kao pratnja žene kroz čitav proces takođe ima određenu dozu nepoverenja prema činu fiziološkog porođaja. Međutim, ističe da joj je prisustvo muža i njegova podrška i spremnost da bude prisutan tokom porođaja olakšala sve kroz šta je u tim trenucima prolazila: “Stao je i onda je rekao: “verujem ti”. Meni je to “verujem ti” bilo dovoljno da ja još više poverujem sebi”.

“Kontakt majke i novorođenčeta tokom prvog sata posle porođaja takođe ima brojne prednosti i zbog toga se sprovodi u vidu ,,zlatnog sata’’ u našim porodilištima”, istakla je doktorka Vejnović na pitanje o značaju povezanosti majke i deteta pupčanom vrpcom.

Ističući važnost prisutnosti oca prilikom i nakon porođaja Dunja naglašava da je veza između oba roditelja i deteta od početka drugačija: “Ti si sad odjednom roditelj. Ne samo majka nego i otac. On odmah preuzima ulogu oca. Ne da čeka tri dana, pritom slavi, pa ne zna gde se nalazi”.

“U većini porodilišta u našoj zemlji, potrebne su organizacione i infrastrukturne adaptacije koje bi omogućile prisustvo pratioca, a da se pritom ne pravi diskriminacija među pacijentkinjama”, dodaje doktorka Vejnović.

Procedure nakon kućnog porođaja

Foto: Anabela Otoš

Kada se porodi kod kuće, žena bi trebalo da obavi pregled kod ginekologa, beba kod pedijatra, a potom bi, uz izveštaje od lekara i dva svedoka trebalo da se prijavi rođenje deteta kod matičara, kako bi dete dobilo svoj matični broj. Ova procedura standardni je deo protokola kada se porođaj dogodi u zdravstvenoj ustanovi.

Iako sve žene koje se porode kod kuće uglavnom prolaze ovu proceduru bez problema, ni ona nije bez poteškoća.

“On nije želeo da me pregleda. On je rekao: “pa ne znam da li ste se Vi porodili”… Čak je zvao preda mnom svoju advokaticu i ona je rekla – ne, ne smete da je pregledate”, govori Dunja o iskustvu procesa prijave rođenja svog deteta kod matičara, kada je otišla na obavezan ginekološki pregled u Dom zdravlja u Novom Sadu.

Nepoverenje i strah od akušerskog nasilja

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), akušersko nasilje čine fizičko zlostavljanje, ponižavanje i verbalno zlostavljanje, medicinski postupci sprovedeni bez pristanka, uključujući sterilizaciju, nedostatak poverljivosti, neobezbeđivanje potpunog informisanog pristanka, odbijanje davanja lekova protiv bolova, gruba kršenja privatnosti, odbijanje prijema u zdravstvene ustanove, zanemarivanje žena tokom porođaja, koje dovodi do životno ugrožavajućih, a sprečivih komplikacija.

Prema pisanju Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), od više od hiljadu ispitanica, 97 odsto žena koje su učestvovale u istraživanju nikada nisu prijavile akušersko nasilje. Upravo akušersko nasilje, ali i traumatična iskustva iz porodilišta kojima su žene okružene jedni su od razloga da se odluče za porođaj kod kuće.

“Ja sam prva dva porođaja imala u bolnici u Beogradu. Iako sam birala u to vreme bolnicu koja je, onako, najviše “na papiru” podržavala odnos između mame i bebe, da, definitivno je da jesam doživela akušersko nasilje i prvi i drugi put”, rekla je Mina Milosavljević, mentorka za neometani kućni porođaj i majka četvoro dece, govoreći o verbalnom i fizičkom nasilju koje je doživela tokom porođaja.

Mina Milosavljević ističe da ju je iskustvo akušerskog nasilja tokom prve dve trudnoće navelo da preispita norme i kasnije se još dva puta porodi kod kuće.

“Strah od akušerskog nasilja u tom kontekstu ima značajnu ulogu, jer može dovesti do gubitka poverenja u zdravstveni sistem, a to može biti još jedan povod za ideju porođaja u kućnim uslovima”, naglašava doktorka Insituta za mentalno zdravlje u Beogradu, Maja Milosavljević Marković, dodajući da se kampanje o destigmatizaciji, normalizaciji i peripartalnoj depresiji odvijaju svakodnevno, kao i to da se Kabinet za perinatalnu i reproduktivnu psihijatriju u okviru Instituta bavi pružanjem pomoći ženama koje imaju psihičke poteškoće vezane za trudnoću, porođaj, menopauzu, sterilitet.

Konflikt medicine i alternativnih pristupa

“Četvrti put sam se porodila u 44. nedelji sa karlično-orijentisanom bebom koja je imala dva puta pupčanik obmotan oko vrata. Većina stručnjaka bi to smatrala razlogom za carski rez. Ja sam imala osećaj da je sve u redu i porodila sam se kod kuće samostalno” ističe Mina Milosavljević.

Porođaj kod kuće, s obzirom na to da nije zakonski regulisan, u Srbiji predstavlja svojevrsnu zonu konflikta medicine i alternativnih pristupa. Dok se jedni zalažu za apsolutnu slobodu volje žene da o svom telu i porođaju samostalno donosi odluke, struka, ipak, naglašava da je zdravstvena bezbednost prioritet.

“Mnogo češće od nepoverenja, nailazila sam na reči ,,porođaj i Betanija uopšte nisu onako strašni kako su mi pričali”, istakla je doktorka Vejnović sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo KCV-a.

Predsednica SUPRAM-a, Marta Sjeničić, ističe da bi za zaštitu pacijentkinja pri kućnom porođaju najbolje bilo da u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ili zasebnom zakonu bude propisano da je porođaj kod kuće dozvoljen i moguć, te da se, na nivou medicinske profesije propišu jasni standardi postupanja u takvim slučajevima.

“Nijedna među njima nije dobila takav savet od lekara. One koje su imale dobro iskustvo, zadovoljne su svojim izborom. One kod kojih se porođaj zakomplikovao, bile su transportovane i potom lečene na našoj klinici”, istakla je doktorka Vejnović odgovarajući na pitanje da li se susretala sa slučajevima žena koje su se porodile kod kuće.

Proveravanje zdravstvenog stanja trudnice i novorođenčeta, pre i nakon porođaja dužnost je i volja žene i često zavisi od njenih ličnih uverenja i poverenja u zdravstveni sistem. S obzirom na to da porođaj u bolnici nije pravno ustanovljena obaveza, javljaju se pitanja odnosa žene prema svom, ali i zdravlju deteta.

Žene kojima se dogode komplikacije tokom neasistiranog kućnog porođaja uglavnom ne govore javno o svom traumatičnom iskustvu, a osobe koje ovaj vid porođaja podržavaju nemaju, zakonski, nikakvu odgovornost.

“Porođaj kod kuće nije sam po sebi zanemarivanje ni svog zdravlja ni zdravlja deteta. Niti se njime krši neka obaveza, jer obaveze porođaja u zdravstvenoj ustanovi nema” naglašava predsednica SUPRAM-a, Marta Sjeničić.

Sagovornica Mina Milosavljević, mentorka za neometani kućni porođaj, ističe da i dalje pohađa razne edukacije holističkog pristupa ženi tokom trudnoće, porođaja i post-porođajnog perioda. Ona se, kako ističe, bavi edukacijom žena, ne zalazeći u medicinski okvir i ne prisustvuje porođajima.

“Ja ne nagovaram žene da se porađaju na neki način isključivo, nego da nađu način koji je za njih ispravan. Bilo da je to sa babicom, bilo da je to samo u prisustvu muža, možda neke prijateljice, nekada u prisustvu majke”, naglašava Mina.

Pored toga što kućnom porođaju može prisustvovati i na svojstven način asistirati babica, dula, personalni porođajni asistent, kao i članovi porodice ili prijatelji, žena može odlučiti i da se porodi sama, neasistirano.

“Kad se praktikuje na način na koji je predviđeno, dula ima svoje mesto u porodiljstvu, a to je upravo davanje emotivne i informativne podrške trudnici. Uloga dule ne uključuje medicinske postupke i ne može da zameni ulogu babice i akušera. Zbog nekoliko slučajeva zapuštenih porođaja i neprepoznatih rizika za majku i dete koji su se desili u skorije vreme, dula ima negativan prizvuk u našoj sredini i mora se jasno istaći da je porođaj kod kuće u prisustvu dule jednako porođaju bez stručnog lica”, ističe doktorka Vejnović sa Klinike za ginekologiju i akušerstvo KCV-a.

Bez inicijative koja bi pomogla porodiljama

Foto: Anabela Otoš

O pravnom regulisanju kućnih porođaja u Srbiji, po ugledu na druge evropske zemlje, kako kaže Sjeničić, govori se, ali do sada nije zaživela nikakva inicijativa.

“Inicijativa postoji da se smanji medikalizacija porođaja i poboljša iskustvo pacijentkinja u zdravstvenim ustanovama. Jedan od koraka do tog cilja je publikacija Nacionalnog vodiča za fiziološki porođaj čiji je cilj da se smanji broj prekomernih procedura tokom porođaja koji ima normalan tok”, rekla je doktorka Vejnović i dodala: “Mislim da je najrazumnije i u našim uslovima najlakše izvodljivo sledeće – da se pri porodilištu oforme odeljenja, fizički povezana sa porodilištem, u kojima će se odvijati porođaji sa niskim rizikom od komplikacija u uslovima koji će imitirati komfor kućnog porođaja – prisustvo pratioca, odvojenost od drugih pacijenata – a da je pritom prisutna stručna osoba koja će vršiti nadzor i adekvatno reagovati u slučaju potrebe”, zaključuje doktorka.

Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo na naša pitanja o tome da li postoji inicijativa da se kućni porođaj reguliše, plan da se uvede novi zakon, ali ni to šta Ministarstvo preduzima da uslove u bolnicama učini što povoljnijim za porodilje i smanji akušersko nasilje.

* Tekst nastao u okviru Press akademije, škole novinarstva Nove ekonomije, Media i reform centra Niš i Foruma žena Prijepolje

Kad sreća boli