Pastirski posao nije nimalo lak, priča Rade, Beograđanin u šezedesetim godinama, koji je pre dve godine otišao na Radan planinu da bi na planini čuvao ovce i zaradio neki dinar. Radi od jutra do mraka, bori se sa vukovima, a plata mu je oko 35.000 dinara.
„Pastirski posao je katastrofa. Angažovani ste 24 sata. Tokom cele godine ste na planini, radite po kiši, gradu, snegu, mecavi… i opravdano je što ljudi traže više od hiljadu evra za ovaj posao, verujte mi. Dve godine radim ovo, a da sam znao da ce biti ovako ne bih pristao ni za 2.000 evra da mi plate,“kaže Rade u ispovesti za Blic.
On opisuje svoj uobicajeni radni dan sa oko 140 ovaca.
„Ustajem ujutro u cetiri sata, popijem kafu i prvo idem da obidem ovce da vidim da li ima neko novo jagnje. Zatim cistim korita gde im stavljam hranu, malo im dam soli i žita i cim se makne rosa, vodim ih u planinu. Tada pocinje jurnjava sa njima koja traje traje ceo dan. Znaci, nema ni dorucka. Ceo dan sam u pokretu. Može da se predahne sat-dva jedino oko podneva. Ako je leto i vrucina ovce odmaraju najviše tri sata i to je jedini odmor u toku dana. Posle toga idem sa ovcama i do pola osam uvece sam na nogama. Na kraju dana prvo sednem da dodem sebi,“ opisuje svoje dnevne obaveze.
Kaže da je ovaj posao posebno naporan na planini gde ima vukova na svakom koraku i tu mu najvecu i jedinu pomoc pružaju dva psa šarplaninca.
„Evo i jutros su mi na stado udarili vukovi. To je jezivo, bolje da vam ne pricam kako to izgleda. Vukovi udare u stado i onda se ovce raštrkaju na sve strane. Jutros su napali i ženku šarplaninca, to je bilo toliko strašno da je ona pobegla meni u noge. Ako uspeju da odvoje stado od tebe, onda možeš samo da brojiš zaklane ovce. Jer vuk ne zakolje jednu ovcu, on ide redom“, prica povišenim glasom ovaj pastir.
Njemu, kaže za dve godine vukovi nisu napravili nikakvu štetu, ali mnogi su tako ostali bez ovaca.
„Dobra su mi ova dva šarplaninca i ja pazim to stado kao da je moje, ali verujte mi da ponekad ne mogu ni da jedem od umora. Cesto cim zatvorim stoku uvece legnem da spavam“, istice Rade.
Slobodnog vikenda ni odmora nema, a o letovanju ne može ni da razmišlja.
„Ne razumem da neki cobanin može da ode na more i u banju, ko što pricaju da nude neke gazde, ja sam jedino bio na odmoru kad me stisla bolest. Morao je da dode sanitet po mene da mi daju infuziju, odvezli su me za Beograd, gde sam dobio još tri infuzije“, priseca se on i dodaje da je sasvim opravdano da pastiri traže vece plate za ovaj posao.
„Ljudima zvuci cudno što niko nece ovo da radi za male pare. Negde do prošle godine, do proleca je bilo da su cobani placeni oko 500, 600 evra i sada je opravdano skocila cena na 1.000 evra jer nece cobani za manje da se bave stokom. Nece ni mladi ljudi ovo da rade. Sad da im ponudite 1.500 evra nece izdržati ni mesec dana, siguran sam“, tvrdi on.
Njegova primanja, kaže nisu ni približna ovim ciframa jer on mesecno zaraduje oko 35.000 dinara i to što mu gazda kupuje cigare. Kaže da trenutno nema drugi nacin da zaradi, ali nada se da ce uskoro u penziju.
Inace, Rade nije oduvek pastir. Živeo je skromno sa porodicom u Beogradu i radio u državnoj firmi. Onda je njegov sin pre, kako kaže, pet, šest godina imao operaciju na srcu i od tad ne može da vrati dugove, a bio je prinuden da on i supruga podignu kredit. Ubrzo je i Rade dobio dijabetes i tada je odlucio da promeni sredinu i nacin života nadajuci se da ce njemu prijati priroda te da ce više zaraditi za porodicu.
„Od jedne skromne porodice koja je normalno živela u Beogradu dovedeni smo do propasti od kad sam poceo da cuvam ovce. Ja sam pred penzijom i razboleo sam se, bio sam pet meseci u bolnici pa sam mislio da ce mi prijati promena, da odem iz gradske gužve na cist vazduh, uz fizicku aktivnost… Naravno, mislio sam i da može da se zaradi cuvajuci ovce…ali sam se grdno prevario. Evo ne mogu više ni zdravstveno da izdržim, noge mi otkazuju, zimus sam se jedva izvukao“, prica zamišljeno Rade, ali nema više vremena za razgovor, mora da se posveti ovcama.