Neko mora da bude majstor

Ta kompanija je u zemlji prisutna više od jednog veka. Danas „opslužuje“ lokalne samouprave i veće privatne firme kojima je potrebna podrška „energetičara“. Takođe, u Subotici ima fabriku vetrogeneratora, koja je jedan od najvećih srpskih izvoznika.

Rajlić Simens vodi godinama, pomalo i na specifičan način u odnosu na druge domaće menadžere. Državne politike ne komentariše često, subvencije države ne koristi, ne vidi mnogo svrhe od novih poslovnih udruženja, više se uzda u tradiconalne „komorske“ sisteme – vrlo je aktivan u nemačko-srpskoj privrednoj komori, pa čak mu ni birokratija ne predstavlja veliki problem. Ipak, za sebe ne misli da je „neuobičajen“.

„Nema mnogo stranih investitora koji stalno razgovaraju o Narodnoj banci, kursu, podršci privredi. To sami rešavamo. Simens je, na primer, u poslednje tri godine u Subotici povećao broj zaposlenih sa 495 na više od 1.000. Za to nismo imali subvencije države, to su naše potrebe koje su rasle iz potreba tržišta. Za naše proizvode nemamo danas tržište u Srbiji, ali ga imamo na drugom mestu i način na koji smo mi uključeni u globalno tržište nam omogućava da rastemo. Srbija nam pruža povoljan ambijent – jako je dobra industrijska kultura naših zaposlenih, imamo zadovoljavajuću infrastrukturu, mada se nalazimo 12 kilometara od granice, pa ni nema mnogo ’prostora’ da ne bude dobra“.

Nova ekonomija: Kakva su vaša iskustva sa obrazovanjem zaposlenih?

Tihomor Rajlić: Simens je okruženje koje motiviše svoje zaposlene na stalno usavršavanje i edukaciju. Postoje brojni interni i eksterni programi, kao i učenje stranih jezika, koje naši zaposleni pohađaju. Što se tiče kolega iz fabrike u Subotici, kada smo počinjali imali smo mnogo priučenih ljudi. Danas podižemo, u dogovoru sa subotičkim školama, njihov stepen obrazovanja.

NE: Na koji način mislite „priučeni“, da li su to mladi ljudi koji izlaze iz škola nedovoljno obučeni ili govorite o starijim radnicima koji nemaju savremene veštine?

TR: Mi imamo jako mladu ekipu u Subotici, a školski sistem nije pilagođen našim potrebama i samo kroz interno usavršavanje je moguće da steknu potrebne veštine koje su neophodne za rad u proizvodnji u Subotici.

NE: Da li postoji dovoljna potreba na tržištu za određenim znanjima da bi se menjali školski sistemi?

TR: Sećam se vremena Stipe Šuvara i školskih reformi iz tog perioda. Mislim da smo tada već „promašili“ određene stvari. Pre svega kad je reč o visokom vrednovanju pojedinih apstraktnih vešina – sociologa, komunikologa i sl, a zaboravili smo na bazične veštine. Neko mora da bude majstor, električar, mašinbravar…

NE: Pobegli smo u elitizam?

TR: Ne bih to nazvao elitizmom. Mislim da je preovladala poruka „idi sine u školu da ne moraš da radiš“.  To nam je ostalo od socijalizma. U Subotici smo pre tri meseca zapošljavali više radnika i nekoliko ljudi je pitalo da li mogu da rade neki kancelarijski posao. Ne znam na kakav su konkretno posao mislili. Današnja industrija je drugačija. Od naših hiljadu zaposlenih u Subotici, 26 je u centralnim službama. To je sasvim dovoljno administracije.

NE: Treba i neko da osmišljava, da se bavi inovacijama. Da li smo se pretvorili u destinaciju za šrafciger industriju?

TR: Nećemo biti to. Naše odeljenje konstrukcije, tehnologije zavarivanja, tehnologije materijala, kontrole kvaliteta, logistike, nije administracija. I to je proizvodnja. Grešimo i u shvatanju šta je proizvodnja. Nisu u pitanju samo „masne ruke“ i težak fizički posao.

NE: Imamo li u Srbiji preduslove za sofisticiranu industrijsku proizvodnju?

TR: Naša fabrika govori da ima. Posebno ako uzmete u obzir činjenice da se upravo u Subotici proizvode najsavremenije tehnologije u oblasti obnovljivih izvora energije iz vetra, kao i da svaka četvrta vetrenjača u Evropi ima instaliran generator proizveden u Srbiji.

Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja „Nova Ekonomija“