Veroljubu Zmijancu trčanje je promenilo život. Odredilo njegov profesionalni put i uticalo da žrtvuje perspektivnu karijeru programera da bi mu se potpuno posvetio. Pomoglo mu je da isceli astmu sa kojom se borio od detinjstva. Donelo mnogo putovanja, poznanstava, prijatelja… Inspirisalo ga je da pokrene sopstveni biznis i da osnuje udruženje Aktivan život, internet portal Trcanje.rs i pokrene Beogradski trkački klub. „Trčanje je dalo svrhu mom delovanju i angažmanu mnogo više nego razvoj računarskih programa. Dalo mi je mogućnost da privređujem i živim od nečega što volim. Kroz ovaj angažman destine hiljada ljudi je krenulo da trči u Srbiji. Dobar je to osećaj. Trčanje je na neki način ono po čemu ce moj život biti opisan i posle moje smrti“, priča Veroljub Zmijanac u razgovoru za Novu ekonomiju.
NOVA EKONOMIJA: Kako ste počeli da trčite? Šta Vas je motivisalo?
VEROLJUB ZMIJANAC: Tokom 2008. godine sam kao stipendista Fonda Dr. Zoran Ðindic boravio na praksi u Štutgartu i živeo kod čoveka koji je trčao maratone po svetu. Taj Nemac je sa 55 godina izgledao bolje, i imao više energije od mene koji sam tada imao 25. Imao sam odličan uzor. I tako sam počeo da trčim.
Od detinjstva ste imali astmu. Koliko Vam je trčanje pomoglo da živite zdravije? Kako izgleda trčati s astmom? Šta biste iz svog iskustva savetovali ljudima koji imaju astmu ili neku drugu bolest?
Iz ove perspektive, uz ograđivanje da je u pitanju samo moja refleksija na minule događaje, mogu zaključiti da je trčanje, a posebno završena maratonska trka imalo jednu vrstu isceljujućeg efekta za mene i moj predašnji život sa astmom. Naime, ubeđen sam da je maraton, trka na 42 kilometra, i proces priprema koji je prethodio, bio ključan da iz jednog mladalačkog, pređem u svet odraslih. Možda je maraton za mene odigrao ulogu inicijacije, kao što je nekada bio vojni rok kod mladića. I stvarno, taj veoma zahtevan fizički poduhvat, koji je uključivao i disciplinu, istrajnost i posvećenost, a onda i jedan vanserijski ispit izdržljivosti jesu neka vrsta ispita muškosti posle kojeg je nekako i astma prirodno nestala kao deo kojem više nema mesta. Neodgovorno bi bilo da išta savetujem ljudima koji imaju neku hroničnu bolest, ali ako vam doktor odobri i prati vas kroz proces, sigurno neće škoditi da probate da istrčite maraton.
U čemu je uživanje u trčanju i zašto trčite?
Trčanje je jedan od sportova izdržljivosti, i to nije trčanje od nečega, to je trčanje ka nečemu. Uživanje u treningu, shvatanje važnosti procesa, učenja o svojim granicama – sve je to trčanje…
Kada ste pokrenuli internet magazin Trcanje.rs, koji je poznat i kao javni servis trkačke Srbije maja 2009., trčanje nije bilo jedan od najpopularnijih sportova kod nas. Koliko je ljudi tada aktivno trčalo u Beogradu?
Između 50 i 100 ljudi, i manje-više svi smo se poznavali sa nedeljnih trčanja na Adi Ciganliji. Sledeće godine biće tačno decenija mog rada u trčanju i mislim da će to biti i valjana tačka za presek uticaja koji smo imali na kulturu trčanja u Srbiji.
Nakon portala Trcanje.rs, napravili ste i Beogradski trkački klub, kao i seriju poslovnih trka Serbia Business Run. Danas vaš program Škola trčanja postoji u 18 gradova Srbije.
Mi gradimo održive sisteme, kao što su magazin, klub i poslovna serija trka, koji doprinose da ljudi žive bezbrižnije. Biti bez brige preduslov je radosti, a ta emocija je nešto što mene pokreće u životu. Sistemi koje gradimo su tu da unesu nove mogućnosti za kvalitetniji život. Daću vam primer: pre 10 godina niste mogli da trčite i upoznate ljude koji trče, a niste mogli da nađete ni trenera da vas pripremi za maraton. A trčanje donosi samo dobre stvari čoveku u život. Danas je ovaj životni stil dostupan i prihvatljiv za sve ljude koji žive u Srbiji i kako se trend trčanja bude širio, tako ćemo i svi imati lepše okruženje. Evo gledam pre neki dan vesti i vidim da su u Atini maraton istrčali ministar odbrane Zoran Ðorđević i bivši gradonačelnik, a sadašnji ministar finansija Siniša Mali. Mnogo lepa vest u moru ubistava, silovanja, podmetnutih bombi….
Koju poruku želite da pošaljete ljudima ističući značaj trčanja?
Profesionalno, poruka mojim partnerima i zaposlenima jeste da u sistemu zvanom Država uvek možemo pronaći način da izvlačimo vrednost i ličnu korist, a da u njega ništa ne vraćamo. Takvo delovanje slabi sve nas. Naš rad je praćen svesnošću da u sistem ubacimo vrednost i poverenjem da će sistem kad-tad vratiti vrednost i nama koji je sada kreiramo.
Da li promena fizičkih navika nosi i promenu onih unutrašnjih?
Ja verujem da mi nismo odvojena bića, u smislu da imamo duhovno i telesno biće. Tu podelu smo nekako morali da izmislimo, kako bismo lakše shvatili nas same. Promena na fizičkom planu je često osnov za sve druge promene. Ova promena može doći pre ili posle promena u mislima, uverenjima i životnoj filozofiji. U našem sedmogodišnjem radu sa ljudima videli smo na destine primera, da ljudi koji krenu da treniraju sa nama, vremenom menjaju ishranu, pa onda skrupe i hrabrost da promene i izađu iz odnosa i poslova koji nisu korisni za njih.
Naravno, ima i onih koji u trčanju i sportu pronađu način da pobegnu od onih pravih pitanja koja ih muče. Zadatak svakog od nas jeste da iskoristimo trčanje i sport da nam doprinesu kvalitetu života, te da budu stepenica ka uspesima na svim životnim poljima, a ne zamene za neuspehe u drugim.
Ko su ljudi koji trče u vašem klubu? Koliko ih ima? Čime se bave, kojih su godina…..?
Beogradski trkački klub čine ljudi od 16 do 66 godina, koji su nekako uspeli da pronađu snagu da svoj život žive aktivnije i pored toga što živimo u vremenu punog stresa u kojem nemamo vremena za sebe. Sa nama treniraju srednjoškolci, studenti, preduzetnici, dizajneri, IT stručnjaci, majke sa ćerkama, bračni partneri, oni koji upoznaju srodnu dušu u klubu, oni koji traže izlaz iz ličnih problema, oni koji žele da trče bolje i brže, zaljubljenici u slobodu i prirodu…U našem klubu trenira državni šampion u maratonu i samohrana majka sa troje dece i još 300 ljudi sa isto toliko priča. Svima njima trčanje daje snagu da budu bolji, ma šta to za njih značilo.
Zašto je važno naučiti trčanje na pravi način? Ljudi najčešće misle da svako zna da trči i čude se kada im neko kaže da se i to uči.
Manje-više, 99% ljudi napravi jednu od dve klasične greške kada uđu u trčanje. Prva je da trče previše dugo i brzo, a druga je da trče bez ikakvog plana. I jedna i druga greška često vode u to da se odustane od trčanja posle različitih bolova koji nastaju kada se na nestručan način uđe u trčanje. Klub postoji tu kako za psihološku podršku kada je teško, tako i zbog stručnog doziranja treninga za početnike koji podrazumeva kako trčanje, tako i vežbe snage koje nas pripremaju za trčanje.
Koliko kilometara ste pretrčali dosad i gde ste sve trčali? Koja Vam je bila najlakša, a koja najteža trka?
Do sada sam trčao na tri kontinenta i bezbroj trka. Gde god da putujem, nosim patike za trčanje. Upoznati grad iz trkačke perspektive je sasvim novo iskustvo, slično onom gastronomskom ili klupskom životu. Svaki grad ima i svoj trkački život, baš kao što ima i noćni. Uvek kontaktiram lokalne ekipe za trčanje, te se pojavim na njihovim treninzima. Pored druženja i upoznavanja novih ljudi, svako iskustvo je i prilika da u Beograd i Srbiju uvedemo male pomake koje prijaju našim ljudima.
Uz trčanje, počeli ste da se bavite triatlonom? Da li je trčanje prestalo da bude izazov ili ste se umorili od njega?
U nekom trenutku, ideja da se na istoj trci, pliva, vozi bicikl i trči mi se učinila interesantnom. Nakon četiri godine u trčanju, hteo sam novi izazov pa je triatlon bio normalan sled događaja.
O čemu razmišljate dok trčite ili učestvujete na triatlonu? Da li ste nekada odustali i šta je bio razlog? Šta biste rekli nekome ko se plaši da neće izdržati celu trku i zbog toga odustane od toga da uopšte proba?
Nekada razmišljam o poslu, nekada o deci, o životu… A nekada ništa ne razmišljam, uđem u neko posebno meditativno stanje kada me pokret nosi i osećam puls svega oko mene i u meni. Jako zanimljivo i prelepo stanje. Odustao sam nekoliko puta, a jedan od ozbiljno neprijatnih osećaja bio je Beli kros, pre devet godina, na kojem se trčalo 7 krugova po 1 km. Elitni takmičari su me obišli 2 puta, a kako sam bio poslednji, trku su, pre nego što ću završiti, zatvorili, odnosno spustili su rampu i nisu mi dali da prođem kroz cilj. Mnogo je drugačije vreme danas, kada na trkama imamo puno više rekreativaca, te su svi mnogo više senzitivniji prema potrebi svakog trkača da prevaziđe sebe, dode do finiša i proslavi svoj uspeh završavanja trke.
Moj savet za one koji se plaše da neće izdržati je: Ne trčite zbog drugih. Nije strašno. Valja probati.
