Prema sadašnjim propisima kada se imovina preduzeća u stečaju rasprodaje, prvo se namiruju troškovi prodaje i isplaćuje nagrada za stečajnog upravnika, a onda šta ostane ide poveriocima. Ovo posebno oštećuje razlučne poverioce koji imaju zalogu na prodatu imovinu. Pri tome stečajni upravnik sam, nezavisno i bez kontrole stečajnog sudije, odlučuje o nivou namirenja razlučnih i založnih poverilaca, a oni nemaju nikakvu mogućnost žalbe na ovu odluku.
Jedini pravni lek kojim bi se razlučni i založni poverioci mogli služiti je prigovor na rad stečajnog upravnika, o kom odlučuje stečajni sudija i protiv čije odluke ne postoji pravo na žalbu.
Stečajni postupci u Srbiji krajnje su neizvesna kategorija – kad će se pokrenuti, koliko će trajati, kakav im je ishod, koliko će poverioci moći da se namire, a najizvesnije je da preduzeće iz stečaja teško može da se izvuče i nastavi da radi.
Nataša Lalović Marić iz Američke privredne komore potvrđuje da je jedan od problema u zakonodavnom okviru, koji se značajno preliva i na praksu, činjenica da ne postoje efikasni mehanizmi za sankcionisanje učesnika u stečajnom postupku koji krše ili zloupotrebljavaju pravila.
Veliki broj formalno aktivnih, ali u suštini „zombi“ preduzeća sa blokiranim računima svakako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i privrednom rastu. Ipak, Ustavni sud je 2012. godine proglasio neustavnom odredbu po kojoj preduzeće koje je duže vremena nesolventno, odnosno čiji su računi u blokadi, automatski odlazi u stečaj. Savet stranih investitora preporučuje da se nađe način da se ova odredba ponovo unese, ali na ustavom dozvoljen način.
Nataša Lalović – Marić ističe da je jedan o osnovnih faktora koji imaju negativan uticaj na efikasnost stečajnih postupaka u Republici Srbiji, njihovo kasno pokretanje.
„Iako je u svim razvijenijim zakonodavstvima zakonskim zastupnicima privrednih društava omogućeno da po ispunjenju zakonom propisanih uslova pokrenu stečajni postupak, to nije slučaj u Srbiji. Kod nas se ovi postupci pokreću, uglavnom od strane poverilaca, u situaciji kada su suštinsko namirenje poverilaca ili reorganizacija stečajnog dužnika nemogući. Na ovaj način se i subjekti koji ne posluju na realnim ekonomskim osnovama ne uklanjaju iz privrednog života pravovremeno, te ugrožavaju stabilnost i rast drugih privrednih subjekata i ekonomije u globalu”, upozorava ona.
—————————————————————————————————————————-
PROČITAJTE JOŠ:
—————————————————————————————————————————–
U Srbiji možda jedna od sto firmi iz stečaja izađe na nogama i nastavi da radi. Poznat je recimo slučaj Future plus koja je 2014. godine izašla iz stečaja i nastavila normalno da radi i izmiruje obaveze. Tu su i primeri Brodogradilišta Sava, Mode iz Loznice koju je u stečaju kupila konditorska firma Neli, zatim ITI iz Ivanjice koju je kupila firma Darex, proizvođač nameštaja.
Ali sama činjenica da se ovakvi primeri mogu lako nabrojati, pokazuje da se radi pre o izuzecima nego o pravilu i čine po nekim procenama svega jedan odsto firmi u stečaju. Svi ostali nakon stečaja završavaju u bankrotstvu, da rasprodatom imovinom.
