Dr Gorica Đokić: Nismo mi protiv države, nego protiv iznošenja neistinitih podataka

Intervju sa dr Goricom Đokić, predsednicom Glavnog odbora Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, za podcast „Dan posle„.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Kako trenutno izgleda situacija na terenu? Kako izgleda radni dan jednog medicinskog radnika?

Gorica Đokić: Mi u Sindikatu lekara i farmaceuta Srbije svaki dan od kolega dobijamo podatke sa terena. Kao što i sami znate, trenutno je  najkritičnije u Novom Pazaru i u Raškoj, i situacija tamo je veoma ozbiljna. Pored toga, skoro svi kovid centri u državi su puni. Recimo, u Čačku, Kruševcu, i Užicu je situacija takva da je sve puno, ali stanje još uvek nije alarmantno. Na sve to, ponovo manjka zaštitna oprema — doduše, ne u tolikoj meri kao na početku epidemije. Danas sam dobila eksplicitnu potvrdu da na hirurškim odeljenjima, dakle, tamo gde se leče pacijenti koji nisu kovid pozitivni, nema hirurških rukavica. O tome nam već nekoliko dana stižu informacije, ali danas mi je to eksplicitno potvrđeno iz više izvora, od strane više hirurga. Do sada je već šesnaestoro kolega umrlo, i prosto ne znam šta bih vam rekla na tu temu… To je ogroman broj.

Pretpostavljam da ih takođe ima mnogo koji su zaraženi, ili u samoizolaciji. 

GĐ: Strašno mnogo zdravstvenih radnika je u samoizolaciji, ima ih jako puno koji su zaraženi, i veliki broj njih ima čak i težu kliničku sliku. U ovom trenutku se troje kolega — i to su oni za koje imamo striktne informacije, znači ne nagađanja, nego ih znamo po imenu i prezimenu — nalazi na respiratoru, u veoma teškom stanju, i nadamo se da će biti bolje. Iskoristiću termin, mada je glupo, pošto ja ne volim politiku i gledam da je izbegavam… Ali, podeliću ovu epidemiju na dva perioda — kao računanje vremena “pre i posle Hrista”, samo pre i posle izbora. U onom kritičnom periodu pre izbora, u Kliničko-bolničkom centru Dragiša Mišović je u jednom momentu bilo 52 kolega. 

Kakva je sada situacija sa ljudstvom, i kako se taj problem rešava?

GĐ: Možda već znate da je, i pre izbijanja pandemije, zdravstvenom sistemu države Srbije falilo oko 15% lekara. Znači, to je manjak od 15% u odnosu na sistematizaciju koju je dalo Ministarstvo zdravlja — a takve sistematizacije su uvek, u većini zemalja, mnogo manje od realnih potreba. To znači da je, gledano po toj sistematizaciji, koja je i sama za otprilike 20% manja od realnih potreba, naš zdravstveni sistem već imao 15% manje lekara nego što je neophodno. Dakle, naš sistem je i pre pandemije bio ranjen na sve moguće načine — recimo, nama fali strahovito puno lekara specijalista. Među ljudima koji napuštaju zemlju nisu samo mladi lekari, nego i iskusni lekari specijalisti. Kada na taj postojeći nedostatak lekara, dodate lekare koji su oboleli, one koji su u izolaciji, u samoizolaciji — kada nabrojim sve ove kategorije, vi možete da vidite da je u pitanju jedan ogroman broj lekara. 

Ti nedostaci se nadomešćuju jednom naredbom, koja je eventualno imala smisla dok je trajalo vanredno stanje — a to je naredba da se lekari iz cele Srbije preraspoređuju na radna mesta u drugim gradovima. Upravo, bukvalno pet minuta pre nego što ste mi se javili, mi je koleginica iz Subotice rekla da su tri lekara odatle poslata za Novi Pazar. Da ne pričam o broju kolega iz Čačka, iz Kragujevca, iz Kraljeva koji su poslati tamo… To ne bi bio nikakav problem, kad bi se došlo i reklo: „Kolege, treba da pomognemo kolegama u Novom Pazaru, koji su na ivici snaga. Ko će da ide?“ Ja pouzdano znam da se doktor Panić (dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, prim. nov. ) u nekoliko navrata dobrovoljno javljao da ide, i da niko nije hteo da ga pošalje — jer je nepodoban. Znam veliki broj kolega koji su se dobrovoljno javljali, i neki od njih su poslati, a neki nisu. Znači, čak i u ovakvoj situaciji se vrši selekcija — ko će da radi, koga će da povuku sa biroa, a koga neće. A predsednik i ministar zdravlja kažu da je zaposleno 2.000 lekara… Proverite na birou, i proverite redom sve ustanove — ukupno ih je primljeno 200 ili 300. 

Znači osim tih 200 ili 300, niko više ovih meseci nije primljen?

GĐ: Niko više nije primljen, ne. I većina tih koji su, kao, primljeni nisu primljeni u stalni radni odnos, kao što se tvrdi. Tim ljudima je rečeno: „Ne postoji više vanredno stanje, nema potrebe za vama.“ i tako dalje, i tako dalje. Postoje pozitivni primeri gde su primljene kolege koje su volontirale — ali kažem, to je na nivou od par stotina, a ne par hiljada. Onda imamo taj zaključak Kriznog štaba od 23. juna, koji je potpisala kopredsedavajuća Ana Brnabić, predsednica Vlade… Njime se dozvoljava, i tim povodom su nam se javile kolege iz mnogo mesta u Srbiji, da se zdravstveni radnici iz javnih zdravstvenih ustanova premeste i pošalju na rad bilo gde drugde u državi, gde po proceni Kriznog štaba postoji povećan obim posla. Moram da ponovim da je vanredno stanje ukinuto, što znači da raspoređivanje zaposlenih na druga radna mesta, koja su preko 50 kilometara udaljena od lokacije gde inače rade, ne može da bude zakonito. I na sve to, u zaključku piše da te odluke mogu da se saopštavaju usmeno. Dakle, dobijamo informacije da se kolege uglavnom usmeno raspoređuju, bez pisanog rešenja, i da im se preti otkazom ako ne odu na svoj novi raspored — što taj zaključak isto dozvoljava. Znači, eksplicitno im je rečeno: „Ukoliko ne odete, dobićete otkaz.“ Naša pravna služba je analizirala taj dokument koji je doneo Krizni štab — koji, uzgred budi rečeno, kao pojam nije definisan nijednim propisom Republike Srbije, a nije definisano ni ko ga čini. To je takozvani “skup stručnjaka”… Šta znači “stručnjak”? 

Malo je kompromitovan taj termin „struka“… 

GĐ: Tako je. Dakle — van vanrednog stanja, čovek nikako ne može da dobije otkaz zato što je odbio ovakav premeštaj. Zbog toga je Sindikat lekara i farmaceuta savetovao sve lekare — mi se ne bavimo isključivo svojim članovima, jer je ovo situacija gde se svi redom borimo za goli život, i mi kolege ne delimo na one koji su nam članovi i one koji to nisu. To se i primetilo, s obzirom da nam stižu mnoga pisana dokumenta i informacije iz svih delova Srbije, čak i od lekara koji nisu kod nas u sindikatu — javlja nam se čak i ogroman broj medicinskih tehničara, koji, nažalost, po našem statutu ne mogu da nam budu članovi. 

Mi smo kolege savetovali da traže da im se rešenje o premeštaju da napismeno, da se eksplicitno kaže da li je to radna obaveza ili nije, i da im se da plan popune zdravstvenih ustanova u koje se šalju. Tek tako možemo da vidimo da li takva rešenja imaju pravnu snagu, i da li mogu proizvoditi pravno dejstvo. A lekari moraju da se informišu, i da budu svesni da takve stvari mogu i moraju da traže — ništa nema “na reč”. Dok je trajalo vanredno stanje, po onome što je Vlada donela u tom trenutku, usmeno je imalo istu težinu kao pismeno. Van vanrednog stanja, to ne može da bude tako. 

Da li ljudi traže ta rešenja, i da li ih dobijaju? Šta mogu da urade, jednom kad ih dobiju ili ne dobiju? 

GĐ: Sve ovo je počelo u poslednja tri dana… Mi smo posavetovali sve kolege koje su nam se obratile, i tek ćemo sad da vidimo ko je od njih šta dobio kao odgovor. Niko tako brzo ne odgovara, verujte mi. 

Znači, ako sam dobro shvatio, postoji veliki problem sa ljudstvom, a situacija sa opremljenošću se poboljšava…

GĐ: Ne, ne. Situacija sa opremom je na početku, kada je epidemija kovida u Srbiji zvanično počela, bila katastrofalna. Onda se, posle jedno mesec dana, počela popravljati, i tu je bio onaj prvi talas smrtnih slučajeva i među lekarima… Neću sad da se obazirem na one neprimerene komentare predstavnika vlasti — da li se neko zarazio dok se šetao, dok je skijao ili tokom seksualnih kontakata… Dakle, kolege su se većinski zarazile na svom radnom mestu, i nećemo dodatno da ih vređamo. Od opreme značajno nedostaju maske. Zahvaljujući inicijativi “Vizionari Srbije”, ali delimično i zahvaljujući državi, sada su svi opskrbljeni vizirima — koji su zaista jako važni, jer u isto vreme štite i oči, i nos i usnu duplju. Još kad se ispod vizira nosi maska, a pogotovo kada se nosi KN-95 maska, i kad se u kovid centrima nose zaštitna odela — toga, koliko čujem, na svu sreću ima, ali ne u dovoljnoj meri… Imamo slučajeve gde se jednokratna zaštitna oprema pere i suši u dvorištu bolnice, što je skandalozno. Tako da, evidentno, svega nema dovoljno. 

Pozitivan primer je Studentska poliklinika, i pozitivan primer su kovid ambulante. Znam da su na Kliniku za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Nišu, koja je pretvorena u kovid centar, prebačene kolege sa psihijatrije tamošnjeg Kliničkog centra. Znači, kad su došli do psihijatrije, verujem da je situacija dosta kritična. Negde još uvek nisu razdvojeni ulazi za kovid pozitivne pacijente i one koji to nisu… Rezultati testova se čekaju 100 godina — najkraće vreme za koje se rezultat dobija je pet dana, to su informacije sa terena. Kolege se i dalje veoma retko testiraju. Doktoru Paniću je sestra pozitivna, on takođe nije testiran, rečeno mu je da nije u riziku… Tako da svugde ima nekih manjkavosti, i to je jedan niz namernih i nenamernih grešaka. Svakako i sami znate da su brojevi mnogo veći nego što se realno objavljuju. U trenutku kada smo mi na našem spisku imali 12 preminulih lekara — sada imamo 16 pokojnih kolega, po imenu i prezimenu, specijalnosti, mestu gde su živeli — Krizni štab je objavio da je preminulo ukupno pet zdravstvenih radnika. 

To je ono što kažu, taman oko 2,5 puta manji broj — to se uklapa sa onim procenama o potcenjivanju brojeva zaraženih i preminulih…

GĐ: To je, nažalost, otprilike u skladu sa podacima koje mi imamo sa terena, do kojih smo došli zbrajanjem broja obolelih, i obolelih kolega i svega… Ali ne bih mogla sa sigurnošću od 1000% da vam tvrdim da je tačan baš taj broj koji su oni objavili. Međutim, ovaj broj koji se zvanično objavljuje to svakako nije…

Kažite mi, kakva je sada politika testiranja? Koliko ima testova, i da li se upotrebljavaju? Kad smo od Kineza dobili onu, navodno najsavremeniju laboratoriju „Vatreno oko“, njeni kapaciteti su bili razglašeni na sva zvona, međutim, posle se nešto baš i nije čulo da se ta oprema zaista koristi… 

GĐ: Verujem da je tu slična situacija kao sa respiratorima koji su odneti u Novi Pazar. Kolege kažu da je doneto mnogo manje opreme nego što je slikano, a da i to što je doneto nije u ispravnom stanju… Na početku praktično niko nije testiran. U one prve dve-tri nedelje, čujem da su testirani fudbaleri, da su testirane neke javne ličnosti — dok su lekari, da bi uopšte došli na red za testiranje, morali da imaju ekstremno tešku kliničku sliku, koja se nažalost u jednom delu slučajeva završila smrtnim ishodom. Tako je bilo u početku. Zatim su, u jednom periodu, kolege testirane — ali ne nasumično, nisu onako svi redom testirani… Lekari su imali obavezu da rade sve dok ne razviju ekstremno visoku febrilnost i brojne simptome teškog stepena kovida. To je bilo naređenje, i bilo je napismeno. E, onda su testirane te kolege koje su imale tešku kliničku sliku, a kolege koje su bile u kontaktu sa zaraženima su testirane veoma retko. Posle toga jedno vreme nije testiran niko, da se ne lažemo… Odnosno, testiran je jako mali broj opšte populacije, i veoma, veoma, veoma mali broj lekara. Zatim je preovladao razum, i počelo je masovno testiranje, ali se nažalost ispostavilo da su oni brzi testovi nepouzdani, i da su svima pokazivali negativne rezultate — tako da je, za sada, jedini validni test PCR. Što se PCR testa tiče, tu svi rezultati idu preko Batuta… Ja ne znam da li se on radi na 1000 mesta kao što je rečeno, ali znam da svi moraju da idu u Batut po rezultate.

Zašto se lekari tako malo testiraju? Je li razlog za to neki strah od istine, ili neki otpor samih lekara — o čemu se tu radi? 

Ne testiraju se lekari retko, nego im se ne dozvoljava da budu testirani.

A zašto?

GĐ: Ne znam, to je neka logika kojom se rukovodi Krizni štab, šta da vam kažem… Znači, kao što sam navela, postoji pismeno rešenje da lekari moraju da rade sve dok ne razviju ekstremno teško kliničku sliku i visoku febrilnost. U nekim ustanovama se lekarima koji su dolazili na posao ili dežurstvo samo merila temperatura, pa su ih onda vraćali kući ako im je povišena. Tako neke, onako, dosta neozbiljne metode — ali opet, bolje išta nego ništa, znate. Ja sam za to da zdravstvene radnike treba masovno testirati, jer su u direktnom kontaktu sa zaraženima, i na taj način mogu da prenesu infekciju. Takođe mi je potpuno nerazumno ono što je bilo u početku, te zabrane nošenja zaštitne opreme… To je meni bilo potpuno sumanuto. Ja shvatam nužnost racionalne raspodele opreme u zdravstvu, shvatam i takva objašnjenja, ali meni je to sumanuto… Ako direktor neće da zaštiti svoje lekare, odnosno svoje zdravstveno osoblje, ja ne znam koga treba da zaštiti. 

Ko sada najčešće oboleva? Da li se razlikuje demografska struktura obolelih sada u odnosu na početak epidemije? Da li se razlikuju simptomi i tok bolesti? 

GĐ: Nešto što je kod ovog virusa vrlo interesantno je to da, osim ovih respiratornih simptoma, postoji klinička slika gde ljudi imaju samo temperaturu, povraćanje i dijareju. Takođe, postoji nešto što je strašno važno, a na šta se kod nas jako malo obraća pažnja: ovaj virus naseljava ćelije zida krvnog suda, dovodeći do stvaranja trombova, odnosno krvnih ugrušaka, u različitim delovima tela, i automatski praveći mogućnost za tromboemboliju — dakle, otkačinjanje tih trombova, i njihovo putovanje u pluća, srce ili mozak. Praktično sve osobe mlađe životne dobi, kod kojih se zabeleži naglo nastala tromboembolija pluća, infarkt srca ili infarkt mozga, moraju biti testirane na kovid, jer to može biti kasna komplikacija kovida. Jedna naša draga koleginica je pre desetak dana preminula u trideset i osmoj godini života, baš od takvih tromboembolijskih komplikacija. Bila je specijalista za radiologiju Kliničko-bolničkog centra Zemun, i sve vreme je snimala pacijente koji su kovid pozitivni.

Za razliku od Italije, mi nismo imali toliki broj obolelih starije životne dobi. To s jedne strane jeste rezultat mera, ali je takođe rezultat i jedne druge stvari, a to su kulturološke razlike. Jako malo naših starijih živi u staračkim domovima, na našu sreću — iako ih ima dosta, na ukupnu populaciju to ipak jeste manji broj. Mnogo više njih živi u porodicama, pa su stoga imali mogućnost izolacije, i, hvala Bogu, ostali su sačuvani. Šta nije ostalo sačuvano? Ljudi srednje životne dobi, a sada se ide i ka mlađoj populaciji. Kao najrizičnije su se pokazale osobe sa hipertenzijom, ili sa kardiovaskularnim oboljenjima, i ljudi sa šećerom. 

Šta se dešava sa obolelima koji nisu smešteni u bolnicama, i koji su pušteni da se leče od kuće? Ko vodi brigu o njihovom zdravlju i terapiji?

GĐ: Pa, niko se baš nešto ne pretrže — koliko ja vidim, i koliko nam objašnjavaju kolege. Svi oni koji nemaju ekstremno tešku kliničku sliku su sami kući.

Je l’ se desilo nešto sa onim obećanjima o novčanim naknadama i stimulacijama za medicinsko osoblje?

GĐ: Podaci su šaroliki. Tu se desila jedna diskrepanca između onoga što je predsednik — verujem, sa veoma dobrom namerom — obećao zdravstvenim radnicima, i onoga šta je Republički fond za zdravstveno osiguranje rekao da može. Znači, neko je dobio, neko nije dobio… Mi smo insistirali da to bude trajno rešenje, i insistirali smo da sve kolege koji su bili oboleli od kovida, ili su morali da budu u izolaciji, prime normalnu platu. Nisu se oni zarazili ne znam gde — zarazili su se na svom radnom mestu. A čak i da su se zarazili na putu do svog radnog mesta, to se takođe računa kao da se dogodilo na radnom mestu, tako da zbog toga ne može da im se smanji plata, a bilo je i takvih slučajeva. Mi smo uticali na to, i ta situacija se nekako donekle ujednačila, ali što se tiče stimulacija baš i nije…

Kako građani u ovoj situaciji mogu da pomognu medicinskom osoblju? Vidimo da se skuplja pomoć za Novi Pazar… 

GĐ: To je divno, to sam videla na Tviteru… To je divno, i ja sam oduševljena. Međutim, ja ne znam koliko je pametno, i koliko je transparentno, donirati zdravstvenim ustanovama bilo šta u novčanim sredstvima, i u kojoj meri će im država uopšte dozvoliti da prime takav tip donacija. Ja bih za početak zamolila građane da ovu strašnu situaciju u kojoj se nalaze pokušaju da kanališu na neku drugu stranu, a ne na zdravstvene radnike. Verujte mi, ona sestra na šalteru Infektivne klinike nije kriva, a nije kriv ni lekar koji tamo radi — kriv je onaj ko mu je zabranio da kaže bilo kakvu informaciju. Morate da znate koliko se lekarima preti… U dobrom delu zdravstvenih ustanova se ljudi teraju da se iščlane iz Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, jer smo prepoznati kao antidržavni element, da se tako šaljivo izrazim. Međutim, mi nismo protiv države, mi smo protiv iznošenja neistinitih podataka.

Znači, treba da budemo strpljiviji prema medicinarima.

GĐ: Molim vas, budimo strpljiviji. Postoji hiljadu stvari koje ne zavise od nas, a mi gledamo da pomognemo svakom… Upravo su toliki zaraženi i preminuli lekari dokaz da mi volimo svoj narod, i da se žrtvujemo.