Manastir Hora doživeo sudbinu Aja Sofije – Brisanje umetnosti iz 14. veka

Za manje od mesec dana, turske vlasti donele su novu odluku u vezi sa izmenom statusa još jednog muzeja. U pitanju je muzej, nekada manastir Hora (manastir ,,u polju“ odnosno van gradskih zidina). Podsećajući Vaše čitaoce  sam u prethodnom reagovanju povodom izmene statusa Agia Sofije, pomenula da je manastir Hora u ozbiljnoj opasnosti, ostvarile su se nažalost najlošije prognoze. Tačnije pomenula sam da bi turskim vlastima moglo pasti na pamet da promene status Muzeja Hora. Uistinu to se i dogodilo 21. avgusta, kaže za Novu ekonomiju Dr Jasmina S. Ćirić, docent Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu i spoljni saradnik Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

U međuvremenu smo imali prilike da vidimo prekrivanje nekoliko mozaika u hramu Agia Sofija, videli smo 24. jula kako su razapeta platna u apsidi. Vlasti su u potpunosti previdele okolnost da se neposredno pod kupolom nalaze, doduše jedva vidljivi, likovi Bogorodice, Jovana Krstitelja i Jovana V Paleologa. Takvi detalji se ne mogu pokriti.

Sličan problem dogodiće se i u manastiru Hora jer tamo je sačuvan srazmerno veći broj mozaika i fresaka. U spoljnoj priprati ciklus Bogorodice, potom i ciklus posvećen Hristovoj javnoj delatnosti.

U paraklisu su freske među kojima bih izdvojila dve, možda i najlepše,  kompozicije romejske umetnosti u 14.veku. Reč je o Silasku u Ad, kao i o kompoziciji Strašni sud koje prekrivaju velike površine ovog paraklisa.

Decenijama unatrag upravo ovi mozaici i freske bili su svojevrsni nastavni materijal, lučonoša za sve ljubitelje i poznavaoce srednjovekovne istorije i umetnosti. Takoreći sve ono što je sačuvano u ovom hramu in situ, od mozaika, fresaka, skulptovanih detalja, arkosolija, predstavlja važne segmente u razumevanju umetničkog diskursa romejskog Carstva tokom 14.veka.  Pokrivanje ovih mozaika, kao i činjenica da neće više biti dostupni oku posmatrača, unose dodatnu dozu straha i osećanje gubitka kulturnog nasleđa.

Iz vaše perspektive, šta je tačno ugroženo i dovedeno u pitanje ovakvom odlukom turskog predsednika vezanom za manastir Horu?

U više studija u vezi za manastirom Hora / Karije džamijom u davnoj prošlosti, navode se narativi koji postoje između Agia Sofije tj.Velike crkve i manastira Hora.

Reč je o jedinstvenoj građevini čiji ktitor je zapravo želeo da pokaže prožimanje kulta Bogorodice i Hrista, samom činjenicom da hram ima dvojnu posvetu Hristu (Zemlji Živih) i Bogorodici odnosno Onoj koja sadrži Nesadrživog.

Ovakvo otelotvorenje Inkarnacije Logosa, pokazano arhitektonskim konceptom, angažovanjem mramora kao materijala, programom slikarstva zaista predstavlja egzegetska znanja ktitora ove građevine, Teodora Metohita, velikog logoteta.

Njegova zadužbina je od najneposrednijeg značaja za srpsku srednjovekovnu umetnost iz vremena kralja Milutina (1282 – 1321).

Metohit, kao ktitor izuzetno je važan za našu sredinu samom činjenicom da je ostavio ,,Poslaničko slovo“ u kojem je sačuvao detaljan opis njegovih poseta kralju Milutinu povodom ugovaranja braka sa mladom Simonidom. Ostavio je opise Milutinovog dvora, čak i sadržaja gozbe, izvesnih lokacija crkava za koje se izvesno može tvrditi da su se nalazile u Skoplju u kojem je kralj Milutin praktično stolovao. Sve su to izuzetno važna svedočanstva i izvori koje nam ostavlja ktitor ove zadužbine, najučeniji čovek svog vremena.

Veruje se da je upravo on tvorac složene egzegetike zidnog slikarstva u manastiru Hora, osmišljenog do najsitnijeg detalja, tako da čak i predstave zastora i čvorova na arhitektonskim kulisama imaju tesnu vezu sa nekim delovima Bogorodičinog Akatista u kojem se proslavlja Bezgrešno začeće i Bogorodica Dver kroz koju se Logos Ovaplotio. 

Ovo su naravno samo neki detalji, ali verujem dovoljni da bi pokazali ogromne gubitke u poznavanju vrhunske poruke i ideje umetnosti početkom 14.veka.

Kada je manastir Hora pretvoren u džamiju po nalogu Atik Ali Paše krajem 15.veka, freske su bile prekrivene gipsom i malterom.

Sledujući primeru Agia Sofije, verujem da ovoga puta freske neće biti pokrivene malterom. U Hori je toliko apartan prostor kao i broj sačuvanih mozaika da je takoreći nemoguće pokriti sve površine.

Deluje suludo angažovanje zastora i velova, a isto tako deluje nelogično da će sve moći da se reši običnim pokrivanjem polukružnim panelima kojima bi se kreirala neka nova pseudoarhitektura enterijera (kao luneta Agia Sofije sa predstavom Konstantina Velikog, Bogorodice i Justinijana).

Nakon Hore, svakako je jasno da će i ostale građevine dualnog karaktera u današnjem Istanbulu dobiti novi status.

Tu je i manastir Bogorodice Pamakaristos, čiji paraklis je obnovio Mihailo Tarhaniota, isti onaj čije ktitorske delatnosti su zabeležene za vreme cara Dušana u manastiru Treskavac (danas u Republici Severnoj Makedoniji). Sve to, ukupno, ne donosi dobre vesti za sve građevine sakralnog karaktera koje su prvobitno bile pravoslavni hramovi, potom džamije, potom Muzeji. Nauka i kultura su na ogromnom gubitku. 

Da li očekujete i sada pritisak stručnjaka i kolega iz sveta i Turske?

Međunarodni komitet za vizantološke studije je nakon promene statusa Agia Sofije, kao što znate, doneo odluku o odlaganju Svetskog kongresa za 2022. godinu. Kongres će po svim prilikama biti u Veneciji.  Nakon Agia Sofije, izmena statusa Muzeja Hora, zaista je ogroman udarac ne samo za hrišćanski svet, već i neočekivani šok za celokupnu struku.

Hora je oduvek strateško mesto za izlaganja studentima prilikom terenskog rada, mesto koje se dovodi u vezu sa objektom koji se nalazi nedaleko a to je Tekfur Saraj. Reagovanja su stigla kako od Međunarodnog vizantološkog komiteta, tako i od Hrišćanskog arheološkog društva.

Srpska Akademija nauka i umetnosti takođe je javnim reagovanjem skrenula pažnju na stranputice ovih odluka. Verujem da će se o ovoj temi diskutovati i na Šestoj nacionalnoj konferenciji vizantologa koja će se održati u Beogradu krajem oktobra.

Da bi Vašim čitaocima bilo jasno o kakvim je kulturološkim brisanjima i gubicima reč, dovoljno je reći da bi to bilo isto kao kada bi zvaničnici nepriznate države Kosovo doneli protivpravnu odluku, da crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu ponovo postane džamija, iako je primarno podignuta kao crkva sa izrazito trijumfalnim karakterom, prva u nizu petokupolnih građevina izgrađenih za vreme kralja Milutina.

Identitetska izmena, brisanje prošlosti jedne građevine, nedopustivo je i civilizacijsko unazađivanje.

Svedoci smo ogromnog nerazumevanja, slepila izazvanog političkim akrobacijama, kleptokratijom i neshvatanjem poruka koje su nam ostavili ktitori. U nekim turskim glasilima pojavila se interpretacija kako je osnovano preobraćanje manastira Hora u džamiju, budući da ktitor Teodor Metohit nosi turban. Međutim, dobri poznavaoci kulture odevanja na romejskom dvoru znaju da je reč o turbanu odnosno fakiolionu.

Dvorska kultura u Carigradu podrazumevala da se  klase dvorjana razlikuju prema tipu kape, a kulturna razmena donela je vremenom i uvođenje turbana i u vizuelnu kulturu Osmanskog carstva.

Turban je tako postao instrument kroskulturalnog transfera. Otuda ne mogu smatrati osnovanim tvrdnje turskih medija o osmanskom poreklu turbana Teodora Metohita. Izrazito pravoslavan identitet manastira Hora, dodatno osnažen izvanredno osmišljenom arhitekturom koju u smislu kreiranja svetosti dodatno uobličava program mozaika i fresaka, svakako se ne može izbrisati.

Za razliku od Agia Sofije, gde su vlasti najavile uklanjanje mozaika carice Zoe koju su prepoznali kao ženu raspusnog života, u Hori nema  predstava carica. Ipak sa druge strane, biće izmenjen vizuelni identitet građevine.

Više stotina studija posvećenih manastiru Hora ostaju kao zalog budućim istraživanjima, koja će imajmo to u vidu ipak biti otežana. Otuda apelujem svim kolegama, kao i svima koji su imali prilike da fotografišu enterijer manastira Hora, da brižljivo čuvaju svoju fototečku građu koja će tek u budućnosti dobiti ogroman značaj u zaštiti integriteta umetnosti. Umetnosti koja ne predstavlja samo vrhunski domet doba vere, već uistinu doprinos lepšoj viziji sveta u kojem živimo.