Korona-kriza nije poštedela ni tržište kafe

U aprilu je proizvodnja kafe u Kolumbiji opala za gotovo trećinu, pa je do kraja juna zabeležen globalni pad proizvodnje od 17 odsto u odnosu na isti period prethodne godine. Sezonu, koja traje od oktobra do avgusta, delom je povratila rekordna berba u Brazilu, pa je ukupan autput dostigao bezmalo 170 miliona vreća od 60 kg, što je 2,2 odsto manje nego u prethodnoj sezoni.

Sa druge strane, procenjeni pad potrošnje iznosi oko pola procenta, što za rezultat ima viškove od oko milion i po vreća. Imajući u vidu raniji višak od preko četiri miliona vreća, ne čudi ispotprosečna cena kafe na svetskom tržištu koja iznosi oko 116 centi za funtu (oko 450 grama) i mnogima je ispod troškova proizvodnje.

Ovi padovi posledica su restrikcija na kretanje i rad stanovništva u zemljama proizvođačima. Sa druge strane, znatno je opala i tražnja. Zatvaranje ugostiteljskih objekata i slične mere oborile su tzv. out-of-home potrošnju kafe, na koju otpada oko četvrtine globalne potrošnje.

Tokom krize najpre stradaju neprilagođeni. Na strani ponude, uvođenje mehanizacije i novih tehnologija pokazalo se ključnim. U njihovoj primeni prednjače brazilski i vijetnamski proizvođači, koji na račun toga povećavaju produktivnost i proizvodnju.

Kako cene padaju, manji proizvođači padaju ispod tačke isplativosti i izlaze sa tržišta, što se uveliko događa u Kolumbiji i Gvatemali. To one najveće ostavlja u dominantnom položaju. Na strani tražnje, u prodaji gotovog proizvoda od velikog je značaja planiranje zaliha, kako bi se snabdevanje diversifikovalo i smanjio rizik od pražnjenja rafova u marketima.

Posmatrano pojedinačno, apsolutni prvak je Brazil sa oko 58 miliona vreća. Uprkos razvoju mehanizacije, proizvodnja je još uvek radno-intenzivna, tako da samo u ovoj zemlji generiše gotovo osam miliona poslova. Poslednjih godina na vrh se popeo i Vijetnam koji drži skoro petinu proizvodnje.

Velikim investicijama u agrar i povlačenjem sankcija 1994. iz vremena Vijetnamskog rata, Vijetnam je postao i dominantan proizvođač čaja, kaučuka, bibera itd. Značajni proizvođači kafe su još i Indonezija i Kolumbija, dok sve ostale zemlje imaju proizvodnju manju od 400.000 tona godišnje. Iako danas najveći rast proizvodnje beleže afrički i azijski region, Brazil će još dugo ostati prvi.

Koliko je dominantan govori činjenica da izvoz kafe predstavlja manje od dva odsto vrednosti brazilskog izvoza, a opet Brazil drži 35 odsto globalne proizvodnje kafe. Izvoz iznosi oko četiri i po milijarde dolara.

Prema procenama „Fajnenšel tajmsa“, od prosečne šoljice koja košta dve i po funte, uzgajivačima odlazi svega jedan peni, što je manje od jedan odsto maloprodajne cene. Zato postoje pokreti koji se staraju za fer uslove poslovanja. Tako organizacija Fairtrade International brine o poštovanju minimalne cene sirove kafe i obezbeđuje premiju za farmere, koju ovi mogu da ulože u opremu, organsku proizvodnju itd. što doprinosi kvalitetu života radnika, njihovih porodica i lokalne zajednice.

Institucija minimalne cene je ključna zbog velike volatilnosti: primera radi, 2001. iznosila je 45 centi za funtu dok je 2011. skočila na čak 309 centi. Iako je kafa glavni artikal koji dobija fertrejd sertifikat, ova organizacija pomaže i proizvođačima banana, pirinča, pamuka i ostalih kultura čiji uzgoj dominira u zemljama Globalnog juga.

U Srbiji, gde se ne živi brzo kao na Zapadu i noviteti se obazrivo prihvataju, potrošači rado probaju nove ukuse, ali se vrate staroj navici: domaća kafa je, prema podacima Atlantik grupe, u maloprodaji zastupljena sa više od 90 odsto.

Ovu veliku tražnju zadovoljavaju dva najveća proizvođača – Grand kafa i Donkafe, koji pokrivaju oko četiri petine tržišta. Kada je reč o odnosu prihoda od prodaje instant i tradicionalne kafe, ne očekuju se bitnije promene. To je zbog toga što i mlađe generacije preferiraju domaću.

Osim što je vole roditelji, razlog je i ekonomske prirode – ona je znatno jeftinija od drugih. Ipak, i u ponudi tradicionalne kafe je uočljiva cenovna diferencijacija i u zavisnosti od platežne moći, na raspolaganju su različite mešavine.

Dominiraju mešavine arabike i robuste, različite uprženosti i u različitim odnosima, sa dodacima u vidu vodenih ekstrakata, polifenola ili aroma, ili bez njih. Pored mešavina, dostupna je i 100 odsto arabika, gde takođe ima razlike. Ukoliko želite čistu arabiku sa jedinstvenim poreklom, platićete nešto više od kesice gde je arabika dospela sa različitih plantaža.

Na kraju, za cenovno osetljivije kupce tu su mešavine kafe i surogata. Ovde potrošači mogu doći u zabludu misleći da piju čistu kafu, ali najjeftinija pakovanja kafe uglavnom sadrže do 15 odsto supstituta.

U pitanju je neka od jeftinijih kultura (ječam, soja, leblebije itd), ali proizvođač nije u obavezi da navede koja.

Vrednost uvoza kafe na srpsko tržište ima dugoročnu tendenciju pada (sa 78 mil. evra u 2011. na prošlogodišnjih 65 miliona), dok količina oscilira i prošle godine je iznosila 31.500 tona kafe, prema podacima Međunarodnog centra za trgovinu. Tačnije, u periodu 2008-2018. prosečna uvozna cena porasla je u Srbiji za oko 18 odsto, za razliku od 52 odsto globalnog povećanja.

Ovo bi moglo da navede na zaključak da uvozimo jeftiniju i manje kvalitetnu kafu, ali sličnu dinamiku beleže i neke razvijenije zemlje, poput Japana ili Turske.

Hrvatska i druge zemlje u okruženju (osim BiH) beleže porast cene blizu svetskom, što ostavlja mogućnost da tamošnje stanovništvo više voli moderne proizvode od kafe, te da ih uvozi iz zemalja prerađivača. To ne bi čudilo, budući da su u poslednjih pet godina najveći rast izvoza prerađevina zabeležile Francuska, Holandija i Italija.

Što se tiče nas, najviše kafe uvozimo iz zemalja proizvođača: Brazila, Vijetnama, Indije i Ugande. To se odnosi samo na registrovani uvoz dok se, prema ranijim analizama proizvođača, svake godine u Srbiju dodatno prošvercuje oko pet hiljada tona sirove kafe.

Ivan Radanović