Domaći proizvođači lekovitog bilja uglavnom robu prodaju u inostranstvu

U proizvodnji lekovitog i začinskog bilja smo se uigrali i dobro su se uklopili sa stranim partnerima, kaže za Dnevnik proizvođač lekovitog bilja iz Banata Lazar Oluški, koji se tim poslom bavi još od sedamdesetih godina prošlog veka. Smatra da je za pad proizvodnje lekovitog bilja na području Vojvodine odgovoran demografski faktor.

„Mentu na istoj parceli možemo gajiti tri do četiri godine, to isto važi za melisu, a kamilica se više godina može gajiti u monokulturi i koristimo iste površine četiri do pet godina“, kaže Oluški.

Dodaje da se sa partnerima iz inostranstva dogovaraju za proizvodnju na površinama koje se kreću 600 do 800 hektara, ali napominje da se mora poštovati plodored. 

„Nikada ne govorimo da nam partneri traže nešto nemoguće, jer oni traže ono što je normalno i što je za svaku vrstu proizvodnje potrebno u pogledu standarda, kaliteta i svega ostalog“, objašnjava Oluški. 

Prema njegovim rečima angažman u toj delatnosti počeo je još 1974. godine kada je došao u mesto Čoka. Priseća se da je tada bila velika potražnja za lekovitim biljem u čitavoj Jugoslaviji. Ljudi iz društvenih firmi su dolazili sa torbama para i kupovali kamilicu, mentu, melisu i drugo bilje kojeg je tada bilo na području te opštine.

„To me je zaintrigiralo da dođem do saznanja šta se dešava i došao do saznanja da postoji nenormalna tražnja. Proizvodnje je bilo u izobilju ali ni toliko da se podmire sve potrebe preduzeća koja su se takmičila ko će platiti veću cenu“, kaže Oluški.

Objašnjava da su tada velike količine lekovitog bilja išle na strano tržište, pa se sa lokalnom samoupravom krenulo u izgradnji pogona za sušenje i prerada lekovitog bilja, a program je ubrzo i pokrenut. Par godina kasnije usledio je i izvoz.

Osamdesetih godina svake godine na strano tržište iz pogona „Menta“ u Padeju odlazilo je po 1.800 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja i sve to kako se dodaje održalo se do 1990. godine, akda je opala proizvodnja jer je veći deo posla preusmeren na privatne proizvođače.

POKRETANJE PRIVATNE PROIZVODNJE

Oluški kaže da se u privatne vode otisnuo u drugoj polovini devedesetih godina. 

Svojevremeno je došao na ideju da „pripitomi“ beli slez, jer se sa banatskih polja do tada samo sakupljao samonikli. Posle se uzgajanje te lekovite biljke odomaćilo, nekada i na više desetina hektara. U privatni biznis uključio je i čanove svoje porodice.

„Želja i ambicije su da imamo stabilnost u površinama i u kvalitetu lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, a naš naredni korak, da li za tri ili pet godina je da idemo korak dalje, ukoliko obezbedimo povoljnije uslove finansiranja“, objašjava Lazar. 

Napominje da nije ni lako ni jednostavno primenjivati visoke tehnologije u toj oblasti u kojoj ima realnih mogućnosti za razvoj. Otvaraju se i brojne poput proizvodnje lekova i kozmetičkih prparata.

Ipak, ovaj dugogodišnji proizvođač podseća i da je na području Vojvodine proizvodnja lekovitog bilja nekada bila veoma zastupljena, ali da je danas ona veoma opala i tu kako dodaje jedan od glavnih razloga demografski faktor.

Oluški smatra da lekovito bilja u ovom trenutku nije jedan od prioriteta države. Ipak, ne tako davno ministar u Vladi Srbije, Milan Krkobabić predstavljao je Nacionalni tim za preporod sela Srbije, a u mandatu prethodne Vlade govorio je i da je proizvodnja bilja jedna od neiskorišćenih šansi Srbije.