Izgubljeni u prevodu, ili kako čitati poruke EU

Specijalno za Novu ekonomiju Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut, www.diaid.nl

Prvi deo: Zablude u komunikaciji i razumevanju druge strane

Nisam političar. Nisam čak ni politikolog ili sociolog. Povrh toga, već 14 godina ne živim u Srbiji. Pa ipak, čini mi se da, upravo zato što imam dugogodišnje iskustvo saživota sa ljudima iz dve različite kulture, ex-jugoslovenske/srbijanske i holandske, tj. na osnovu ta dva referentna kadra ili perspektive, kao i na osnovu mog stručnog iskustva (psiholog u kliničkoj praksi), mislim da mogu da dam par sugestija koje se tiču postizanja boljeg međusobog razumevanja sa EU zvaničnicima i njihove veće zainteresovanosti da nam se pomogne. 

Ideje koje ću izneti su čisto hipotetičke, jer lično nisam upoznala ni jenog predstavnika EU u komunikaciji sa Srbijom.

Moje pretpostavke se baziraju na uvidima u kulturološke razlike između „nas i njih“, posebno kada se radi o načinu komunikacije i manirima kako se pristupa rešavanju sporova i rešavanju problema u jednoj, a kako u drugoj kulturi, kao i kako te razlike i pogrešna iščitavanja poruka, mogu dovesti do zastoja i nesporazuma u komunikaciji i saradnji.  

Pošto cenim praktičnost i upotrebnu vrednost pisanija, u ovom tekstu ću izneti neke, po meni, uvrežene zablude u javnom diskursu koje se tiču EU i (verovatno) predstavnika EU u našoj zemlji, njihovih namera, misije, agende i sl., i pokušaću da ih osvetlim iz jedne različite perspektive. Nadam se da će to uneti malo više svetla i jasnoće u ovaj zamršen problem. 

U tekstu baviću se zabludama i uzrocima međusobnog nerazumevanja. U sledećem tekstu/broju, fokusiraću se na praktične ideje kako da se poboljša komunikacija i saradnja sa EU.

Pođimo od zabluda, nihovih uzroka i posledica:

Zabluda broj 1: EU podržava Vučića jer će on da im „isporuči“ Kosovo i zato opozicija nema šanse.

Drugim rečima: EU je stalo samo do Kosova, a vrednosti civilnog društva ih ne zanimaju. Ili malo emocionalnije: EU je baš briga za nas „obične smrtnike“ u Srbiji i naš kvalitet života. Oni su hladni i bezdušni i gledaju isključivo svoje interese. 

U našoj javnosti se ovakav zaključak izvodi na osnovu suzdržanog ponašanja i odmerenih, diplomatskih fraza koje koriste zvaničnici EU. 

Moje životno i profesionalno iskustvo u Holandiji mi govori da su Holanđani daleko od neosetljivih, ne-emotivnih, ne-empatičnih ili hladnih ljudi. Takođe, nisu niti slepi niti glupi i odlično (u proseku dosta bolje od nas, jer to uče i neguju tokom socijalizacije/vaspitanja) analiziraju i tumače motive i ponašanje drugih ljudi. 

Oveća razlika između „njih“ i „nas“ je u tome koliko pokazujemo emocije, tj koliko smo ekspresivni. Ili još preciznije i izrazitije, koliko otvoreno pokazujemo tzv negativne emocije, a posebno ljutnju, neprijateljstvo i neslaganje. Holanđani su mnogo (ali baš mnogo) rezervisaniji i uvijeniji u iskazivanju kritike i neslaganja. Neslaganja često izražavaju uvijeno, kroz šalu ili „diplomatski“. Ako ih zaista naljutite ili povredite, vrlo često neće reći ništa. Ali neka vas to ne zavara. Zapamtiće vam to za sva vremena i svakako će se „setiti“ da vam to „napomenu“ ili „uzvrate pravom merom“ u za njih pravom trenutku. 

Sa druge strane, ako ste fer, a posebno ako ste ugroženi i treba vam pomoć, iskustvo mi govori da su Holanđani u proseku vrlo empatični i da hoće da pomognu i po stepenu darežljivosti ili požrtvovanosti se ne razlikuju mnogo od nas. 

Kod nas postoji uverenje da je inat specifičnost našeg naroda. Što se inata tiče, meni se čini da ga Holanđani imaju još više od nas. Ako želite da postignete neki cilj, onda je uvek bolje da pokušate prijateljski da se sporazumete. Naime, ako Holanđani nešto ne trpe, onda su to pretnje i prisile. Na to će se do srži uvrediti i (pošto su suzdržani) možda vam neće odmah „odbrusiti“ (kao što mi to volimo), ali će se svakako zainatiti. Vratiće vam sigurno, kad tad. Sećanja na uvrede i prevare oni „čuvaju u naftalinu“. 

Jedan poznat primer vezan za nas su dešavanja u Srebrenici i prisustvo holandskih trupa tokom ovih dešavanja. To je u Holandiji u javnosti još uvek nekakav „trn u oku“, ma kako da je davno „zaboden“. 

Za razliku od njih, mi se, kada nas neko ili nešto iznervira, trenutno emocionalno „ispraskamo“ i sve zaboravimo. Takva emocionalna pražnjenja, Holanđani tumače kao nezrelost i nedostatak samokontrole, tj kao ličnu falinku. Ako im se desi da „prasnu“, Holanđani se toga kasnije, po pravilu, stide. 

Uverenje broj 2: Mi treba da uđemo u taj „klub“. Dakle, od nas se očekuje da pokorno sledimo direktive EU.

Pokornost se kod nas meša i brka sa saradnjom i saradljivošću tj kooperativnošću. Razlika između saradnje i pokornosti je u stepenu zrelosti učesnika i u njihovom preuzimanju lične slobode i lične odgovornosti za svoje odluke i ponašanje. Od EU predstavnika se često čuje da je izbor integracija naša odluka. Nas niko ne sili da se priključimo. Često se koristi i termin „partneri“ u pregovorima. Sa druge strane u diskursu u srbiji se često čuju nekakvi „familijarni“ izrazi, kao na pr. „porodica naroda“. Ja u Holandiji nikada (ali baš nikada) nisam čula da se o EU govori kao o „porodici naroda“. 

Naravno da kao i u svemu, i u ovim pregovorima o priključenju EU i o budućem odnosu strane nisu jednake. Kao i u svim odnosima između dve strane, uvek postoje razlike u moći, bogatstvu, motivaciji itd. Mešutim, u odnos/vezu se ulazi svojevoljno i, trebalo bi, svesno i promišljeno, a ne kao malo dete koje slepo prihvata ono što mu roditelj kaže.

Dakle, meni se čini da je ovde po sredi još jedna miskomunikacija tipa: EU očekuje da smo mi odrastao partner u pregovorima, tj kao neki kompanjon u biznisu, a mi se ponašamo kao da su nam oni roditelji ili u najmanju ruku stariji brat.  

Uverenje broj 3 (nabijeno emocijama razočaranja): Da im (EU) Srbija nešto znači, oni bi se već umešali i rešili naše probleme, kao što su ih rešili 2000. godine.

I 2000-te je sve bilo organizovano i sprovedeno od strane EU i Amerikanaca. Dakle, nema šanse da mi tu nešto promenimo, ako oni to ne podrže.

Nisam bila, niti sam učesnik u političkim dešavanjima, pa ne znam pouzdano niti iz prve ruke. Ipak, kao što u psihoterapiji i najbolji terapeut ne može da izleči i promeni klijenta koji sam ne radi na sebi i ne ulaže aktivan napor da se promeni, tako verujem ni da EU ne može nas (kao društvo i državu) da „nakrkači na svoju grbaču“ i iznese uz „brdo“ demokratizacije. 6 oktobar je uspeo, zato što su saveznici demokratskih promena imali sagovornika ovde u Srbiji, koji je dobro razumeo i dobro govorio njihov „jezik“. Zbog toga je i saradnja i zajednički napor urodio plodom. Govorim naravno o Zoranu Đinđiću. U ovom trenutku (čini mi se) u srpskoj opoziciji EU teško može da nađe takvog sagovornika. 

Uverenje broj 4: Svi su isti i „istorija se ponavlja“. 

Istina je upravo suprotna. U stvari je svako različit i svaki trenutak u istoriji je drugačiji od prethodnog. To naravno ne znači da ne može da se uči iz prošlih iskustava i da na osnovu iskustva sa nekim ljudima ne možemo da formiramo očekivanja od drugih ljudi koje srećemo. Ključno pitanje ovde je kako treba učiti. Naime, učenje nije prosto kopiranje istog, tj „bubanje“ i reprodukovanje. U Srbiji je na žalost široko rasprostranjena ta pojava pukog reprodukovanja i kopiranja. To je šteta, jer mi kao narod imamo mnogo kreativnih i za mišljenje sposobnih ljudi, ali oni na žalost ne dolaze do izražaja, jer je opšti trend, opšta „mantra“ da se stavovi i mišljenja naprosto kopiraju. To onda više nije mišljenje. To je pre „horsko pevanje“ i pretvaranje ljudi u papagaje.

Ovaj manir „mišljenja“ se uči još u školi. Kada uporedim školski sistem u Holandiji sa srpskim sistemom, onda mi se ova razlika vrlo jasno nameće. Naime u Holandiji decu uče da zaiste misle, tj da analiziraju, povezuju, diskutuju itd. Prosta reprodukcija činjenica u današnjem svetu gde sve činjenice u sekundi mogu da se pronađu na internetu, zaista ničem više ne služi. U današnjem svetu je neophodno da ljudi razviju „širokougaoni fokus“, gde će biti u stanju da prikupljaju i selektuju relevantne informacije i da ih na razuman i koristan način kombinuju i integrišu. Na žalost čak i holandski sistem pomalo zaostaje za zahtevima sadašnjice, a sistem u Srbiji je tek potpuno zaostao jer je ostao ukopan u 20-tom veku.

Učeći čistim bubanjem i kopiranjem mi upadamo u zamku preteranog generalizovanja u mišljenju i tzv projekcije ili eksternalizacije. 

Šta je generalizovanje? Generalizovanje je takav način zaključivanja gde na osnovu jednog izolovanog iskustva mi zaključujemo da će i u ostalim sličnim situacijama UVEK biti isto. Na pr. ako me je prevario jedan partner, onda zaključujem da su SVI muškarci prevaranti. To naravno nije tačno i ne odgovara stvarnom stanju stvari u životi i zato je generalizacija u mišljenju štetna. Generalizacija nas dovodi u zablude tj. pogrešna očekivanja i pogrešna tumačenja realnosti.

Šta je projekcija ili eksternalizacija? To je mentalni postupak gde osoba svoje osobine, motive, stavove itd „izbacuje iz sebe“ i „projektuje“ ih na druge ljude. Na pr. u srpskom društvu je na žalost postalo „normalno“ tj uobičajeno da se krše neki osnovni postulati humanosti i pristojnosti i da se sve svodi na puku borbu za opstanak. Projektovanjem takvog seta očekivanja na EU (kao i generalizacijom), nama se čini da je CELA (generalizacija) EU, tj sve njene članice i pojedinci, sklona da se vodi pukim principom „grabeža“, lopovluka i beskrupuloznog jurenja trenutne materijalne koristi. A to u stvari nije tako. U Srbiji je na žalost trenutno tako. Međutim u većini EU zemalja taj princip „drpi i beži“, na sreću nije vladajući princip. Ovde (barem u Holandiji) vlast i većina stanovništva se vodi željom da sistem tj zajednica opstane i napreduje, a ne da se „oguli do kosti“, a da se najjači i najbahatiji obogate i onda pobegnu sa „broda koji tone“.

Nastavak u sledećem broju: 

Šta nam je činiti? ili Kako da sa EU postignemo bolje razumevanje i istinsku saradnju