Zašto Srbija po svaku cenu cepa javna preduzeća?

Nedavna poseta direktora sekretarijata „Energetske zajednice“ Janeza Kopača potvrdila je da postoji konstantan pritisak iz EU da se vrši „razdvajanje delatnosti“, u konkretnom slučaju na kupovinu i distribuciju gasa, kao i za razdvajanje proizvodnje i distribucije struje.  

Tom procesu se nažalost pristupa stihijski; cepanje javnih preduzeća nije jednostavno, dovodi do povećane administracije (multiplikuju se razne upravlјačke funkcije) kao i do velikih troškova (razvoj novih informacionih sistema i sl.). U ovom broju pokazaćemo na konkretnim primerima da taj proces osim što generiše haos i dodatne troškove u funkcionisanju nekada jedinstvenih preduzeća, nije obezbedio (bar trenutno, ali ni u doglednoj budućnosti) krajnjim korisnicima-potrošačima niti niže cene, niti kvalitetnije usluge.

Železnički krah

U forsiranju ishitrenog cepanja javnih preduzeća posebno se istakla Zorana  Mihajlović. Kada je postala ministarka nadležna za saobraćaj, insistirala je na hitnoj podeli železnice, izdvajanjem tri nova preduzeća od matice – tako su formirani Infrastruktura železnice Srbije, Srbija voz i Srbija kargo. Mreža pruga je pripala Infrastrukturi železnice, a preostala dva preduzeća se bave prevozom putnika i robe, dok su pruge postale „otvorene“ za konkurenciju. U taj projekat je bila uklјučena i Svetska banka, koja je delimično finansirala stranog konsultanta koji je osmislio koncept podela. Zanimlјivo je da se u Svetskoj banci i danas hvale svojim doprinosom u „uspešnoj“ transformaciji. 

Istina je, međutim, daleko od toga – novoosnovana železnička preduzeća nisu postala nimalo bolјa i efikasnija nego nekadašnje jedinstveno preduzeće. 

Čak se može reći i da je situacija gora, pošto železnica i dalјe guta po 15 milijardi dinara godišnjih subvencija iz budžeta, iako je drastično smanjen broj zaposlenih u „proizvodnji“ (ali je povećan u administraciji) ukidanjem preko 800 kilometara pruga. Privreda i građani nisu primetili nikakvo pobolјšanje usluga, čak naprotiv: smanjena je mreža pruga, pa su mnogi delovi države ostali bez železničkog saobraćaja.

Pravi galimatijas je nastao oko regulisanja odnosa sa poveriocima; iz jedinstvenog preduzeća su izdvojena tri preduzeća, ali su ostale nerešene tužbe radnika za neisplaćena primanja. Usledile su tužbe radnika protiv matice, koja je ostala bez priliva gotovine, ali sa delom imovine. Izvršitelјi su počeli da prodaju stanove i poslovne prostorije Železnice, kao i drugu podesnu imovinu, pa se tako na prodaji našao i železnički institut CIP, koji je u tom „odlično obavlјenom restrukturiranju“ ostao da visi kao zavisno preduzeće Železnice AD.

Oko prodaje CIP-a digla se prilična buka u javnosti – naravno, nebulozno je da se na licitaciji prodaje jedan od dva velika državna instituta koji se bavi projektovanjem pruga i puteva. Na kraju, da bi sprečila prodaju, država je po hitnom postupku promenila Zakon o javnoj svojini, gde je uneta jedna nebulozna odredba da se izvršenje ne može sprovoditi nad zavisnim preduzećima javnog preduzeća. 

Takve odredbe zakona samo unose nesigurnost u pravni poredak, jer poveriocima otežavaju naplatu (do koje će na kraju doći uz nove troškove). Do ovakvog skandala je došlo pošto je podela železnice sprovedena amaterski i na brzinu, ne vodeći računa o tome da poverioci, uklјučujući i radnike, ne mogu da budu izigrani. 

I bez podele železnice, na tržište se moglo uvesti nekoliko privatnih operatera za prevoz robe ili putnika, uz odgovarajuću regulatornu ulogu Direkcije za železnice, koja bi propisivala cenu korišćenja železničke infrastrukture koju bi plaćali privatnici. 

Ovako je napravlјen galimatijas sa tri novonastala preduzeća, uz lešinu od matice koja je ostala da „visi“, a samo su se povećali administrativni troškovi i gubici, iako je ukinuto preko 800 km pruga i smanjen broj radnika u „proizvodnji“. 

Klјučni pokazatelј neuspeha restrukturiranja železnice je da niko danas ne može da kaže da su se usluge železnice popravile; samo je povećan haos, a država i dalјe sipa subvencije u njeno poslovanje. Kakva je situacija u železnici posle podele, govori i podatak da je uhapšen kako prima mito od 15.000 evra Mirolјub Jeftić, jedan od klјučnih lјudi Zorane Mihajlović, direktor preduzeća Infrastrukture železnice.

Drugo cepanje EPS-a 

Početkom godine je iz EPS-a na brzinu izdvojena distribucija u posebno preduzeće. Iako je to proslavlјeno kao uspeh, uz samohvalisanje Zorane Mihajlović kao novog ministra energetike, posao ni izdaleka nije završen. Konsultanti sa strane (dobro plaćeni, naravno) i dalјe rade kako bi se podela okončala i izbegli sudski sporovi. 

Pritom nije uopšte jasno zašto se u ovom trenutku cepa EPS, osim ako se iza toga ne krije namera da se privatizuje bilo distribucija, bilo proizvodnja. Umesto jednog dobro postavlјenog i moćnog sistema, država je dobila dva preduzeća koja će se mrcvariti sa deobnim bilansima i svim drugim problemima koje donosi podela. 

Uz to će morati ponovo da se pravi novi informacioni sistem za distribuciju, kao i da se prilagodi postojeći (u informacioni sistem EPS-a već je uloženo preko deset miliona evra). Jedini neosporan rezultat je to što firme koje se bave uvođenjem informacionog sistema SAP trlјaju ruke, jer će samo po tom osnovu inkasirati novih desetak miliona evra.

Ako je formiranje Elektromreže omogućilo da se makar simbolično pojave na tržištu novi „igrači“, to se ne može očekivati od cepanja EPS-a na proizvodnju i distribuciju, pošto ne postoji tehnička mogućnost da se formira konkurencija u distribuciji struje. 

Da li će ikome u Srbiji biti bolјe time što je distribucija postala novo preduzeće ili ako bi se pojavila konkurencija u niskonaponskoj mreži? Hipotetički, jer je to tehnički neizvodlјivo.

Nije nikakva tajna da je novu podelu EPS-a forsirala upravo Zorana Mihajlović, koja je brže bolјe, čim je resor saobraćaja zamenila energetikom, krenula da forsira podelu delatnosti. Takvi pritisci su postojali i početkom 2000-ih, kada je došlo do izdvajanja prenosnog sistema, ali je (potpuno ispravno) odlučeno da je EPS ostane kao jedinstven sistem za proizvodnju i distribuciju struje. 

Naravno, nije teško zaklјučiti da je za državu bolјe da postoji jedno moćno elektroprivredno preduzeće, umesto dva „polutana“. Veliko i moćno preduzeće lakše može da finansira ogromne razvojne potrebe koje ima EPS; umesto toga, ova godina će proći u pravlјenju novih bilansa i regulisanju odnosa sa poveriocima.

Inače, ne treba zaboraviti da je ministarska Mihajlović, u vreme kada je bila ministarka energetike (od 2012. do 2014. godine), obećavala „korporativizaciju“ EPS-a, koja treba da dovede do toga da preduzeće profitabilno posluje. Tada nije pominjala razdvajanje distribucije u posebno preduzeće. Od „korporativizacije“ se za sada odustalo, a u prvi plan je došla podela. 

Rat Bajatovića i Mihajlovićeve

Sledeći meta Zorane Mihajlović je Srbijagas, koji bi trebalo da se podeli na preduzeće za trgovinu i preduzeće za transport i distribuciju gasa. Izdvajanjem distributivne mreže bi se, po rečima ministarke, omogućilo da neko „treće“ preduzeće prodaje gas potrošačima. 

Pritom ona ne pominje i da je već sada to moguće, pošto Srbijagas omogućava uvoz gasa iz inostranstva, uz naplatu određene takse za transport, koju određuje nezavisni regulator. Upravo zato se i ne vidi kakav bi bolјitak nastao od izdvajanja distribucije, uz o(p)stanak praktično mikropreduzeća koji će se baviti nabavkom gasa. Podela Srbijagasa je komplikovana i zbog niza ugovora i nekoliko mešovitih preduzeća koje ta firma ima sa Gaspromom kao glavnim snabdevačem gasom.

Za sada rukovodstvo Srbijagasa vrši opstrukciju i ignoriše pretnje koje dobija iz ministarstva. Naravno, nije nam namera da u ovom tekstu „branimo“ ponašanje i očiglednu opstrukciju direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, koji je napravio ogromne propuste u vođenju te firme, ali je činjenica da u ovom trenutku ta podela nema pravo opravdanje.

Inače, interesantno je da Zorana Mihajlović neprestano sprovodi ogromnu ličnu PR kampanju kojom se predstavlјa kao energična i efikasna, ali se već prostim uvidom u sajt ministarstva vidi koliko su to prazne fraze. 

Osim nebrojenih vesti sa njenim fotografijama, na sajtu nedostaju elementarne informacije o tome ko se nalazi na čelnim funkcijama. Tako ne možemo saznati ni imena svih pomoćnika ministra, niti naći podatke o tome ko su državni sekretari. 

Inače, ministarka je „prevela“ u novi resor ne samo nekadašnje državne sekretare, već je pokupila i nekoliko pomoćnika ministara. Ako je već, u skladu sa zakonom, državni sekretar „politička ličnost“, pomoćnici ministara trebalo bi da budu profesionalci. Međutim, to se ne može reći za njene kadrove. Samo da pomenemo da je u resor energetike iz Ministarstva saobraćaja doveden na mesto državnog sekretara i Miodrag Poledica, koji je sa pomenutim Jeftićem uhapšen u aferi oko primanja mita.

Klanje vola za kilo mesa

Podela bilo kog preduzeća, ne samo javnog, predstavlјa zamašan i često mučan posao. Postupak pomalo podseća na razvod dugotrajnog braka imućne porodice, jer se dele mnoga zajednička dobra, a to u životu ne ide nimalo lako. 

Klјučni razlog za cepanje velikih sistema je slepo sprovođenje „direktiva EU“. EU insistira da se izdvajanjem infrastrukture javnih preduzeća u posebne pravne subjekte poveća konkurencija na tržištu i  olakša ulazak privatnih operatera, kako bi se umesto monopola formiralo tržište. 

U načelu, tome se ne može prigovoriti; problem je samo u tome što u siromašnoj ekonomiji kao što je naša to ne daje rezultate, već naprotiv, dovodi do kreiranja haosa usled podele, uz povećano administriranje i naravno, veće troškove.

Tamo gde je podela sprovedena, nije došlo do pojave realne konkurencije, niti se to može očekivati u skorijoj budućnosti. Čak i tamo gde je to bilo najlakše očekivati (tržište električne energije), privatni snabdevači ne obezbeđuju više od par procenata tržišta.

Podelu EPS-a i Srbijagasa pritiskom forsira Energetska zajednica, dobrovolјno udruženje država „regiona“ (sa Ukrajinom i Moldavijom), uz pretnju nekakvim „sankcijama“, odnosno gubitkom prava glasa. Obe pretnje su potpuno beznačajne, jer je u pitanju organizacija iz koje Srbija bez ikakve štete može da istupi u svakom trenutku. 

Srbija je danas u najbolјem slučaju deset do dvanaest godina daleko od članstva u EU. Ni sada ni u doglednoj budućnosti, tamo nema ni tračka želјe za proširenjem bilo kojom državom Zapadnog Balkana, usled ogromnih unutrašnjih problema Unije. 

Ako bi se za finalno „zatvaranje poglavlјa“ ili „klastera“ od strane EU ipak insistiralo na cepanju javnih preduzeća, Srbija to može da uradi u trenutku kada je članstvo u EU izvesno, u kratkom roku. Međutim, danas je krajnje nelogično žuriti sa tim pod izgovorom evropskih integracija, pošto se time samo povećava administracija i stvaraju novi troškovi. A  tamo gde je to već sprovedeno, ne treba zaboraviti, nije bilo nikakvog bolјitka za krajnje korisnike.

U ovom trenutku za Srbiju je neuporedivo bolјe da, umesto cepanja, javna preduzeća putem aktivnog delovanja regulatornih tela otvore svoje infrastrukturne delove trećim licima, kako bi se uvela konkurencija. Regulatorna tela ionako posle podele određuju uslove poslovanja preduzeća koje upravlјa infrastrukturom. Zašto sve to ne bi moglo lepo da funkcioniše i bez podele i svih troškova i problema koje ona donosi?