Kako stranci koji imaju svoj privatan posao komentarišu Srbiji?

Domaća javnost naš poslovni ambijent često opisuje kao „divlji kapitalizam“, ali stranci koji su iz razvijenog kapitalizma došli da žive i rade u Srbiji, ovde i dalje prepoznaju tragove socijalizma, pišu Biznis i finansije.

Više od 18.000 firmi u Srbiji nalazi se u vlasništvu stranaca, mahom Italijana, Slovenaca, Hrvata, Nemaca i Austrijanaca, pokazuje Centralna evidencija stvarnih vlasnika u nadležnosti Agencije za privredne registre (APR).

Frank Klem (58), dugo je vodio uspešan restoran u Hanoveru u Nemačkoj, a 2016. godine odlučio je da proda sve što ima tamo i preseli se u Novi Sad, zajedno sa svojom suprugom, Srpkinjom. Tada je kupio kafić Makijato Liman.

„U Srbiji poreski sistem nije toliko strog kao u Nemačkoj, neki lokal će možda biti zatvoren zbog prekršaja na dve nedelje, ali u Nemačkoj imate velike kontrole celokupnog poslovanja posle kojih vam lokal možda bude zatvoren zauvek, bićete doslovno uništeni“, kaže Klem.

Objašnjava da u Nemačkoj ljudi ne napuštaju privatne poslove zbog radnih mesta u državnoj službi gde su plate dosta manje toga nema, kao i da je tamo mnogo teže nego što se ljudima u srbiji čini.

Kaže da u Nemačkoj ne može da se preživi bez mesečne zarade od barem 3.000 evra, plate koju nije uopšte lako zaraditi, kao što nije lako zaraditi ni minimalac u Srbiji. Život i posao su, kako primećuje, drugačiji i u različitim delovima Srbije.

„Rekao bih da su cene u Beogradu 10 do 15 odsto više u odnosu na Novi Sad, što i nije tako strašno, iz mog ugla“, ocenjuje Frank Klem.

Vlasnik brenda Francuske tajne Olivije Dluzni (36) je 2015 godine došao iz Francuske u vojvođansku prestonicu sa ženom Srpkinjom i decom, i doneo sa sobom umeće u pravljenju sira, što je proizvod kojim se Francuzi posebno ponose.

„Francuska više nije što je bila, tamo je sada još gore za mlade ljude, potpuno se izgubila solidarnost i porodica, nema topline i puno je mržnje i rasizma. U Srbiji se ne bojim za porodicu i za razliku od Francuske, možete bezbedno da izađete na ulicu nakon 20 časova„, priča vlasnik Francuske tajne.

Dluzni je počeo da radi sa jednim kolutom sira na Futoškoj pijaci u Novom Sadu. Iako je sada posao razvijeniji i dalje tezgari, ali kako ističe „s razlogom“.

„U Francuskoj prodaja na pijaci znači da imate gotovinu i da ste ozbiljan privrednik. U Srbiji se taj posao manje vidi i ceni, ali verujte da postoje ozbiljni kupci na pijaci koji dolaze zbog svežine i kvaliteta proizvoda“, predviđa vlasnik Francuskih tajni.

Dluzni kaže da je ovde osetan nedostatak posvećenosti nekom poslu, kao i da se u Francuskoj lakše pronalaze radnici koji imaju želju da stasavaju u firmi.

„Toga ovde nema. Srbija je bivša komunistička država, gde ste imali jednu firmu bez konkurencije. S druge strane, Francuska je kolonijalna zemlja i mi znamo vrlo dobro kako smo došli do resursa koje imamo. Ja sam za liberalni komunizam više nego za kapitalizam“, dodaje Dluzni.