Prijatelj ipak nije life coach

Ljudi se često blokiraju i sami sebi stave neki okvir, neka ograničenja, ne vide svoje potencijale i resurse i mislie da je neki problem daleko veći nego što zaista jeste. Razgovaraju o tome sa prijateljima, partnerima, kolegama, ali im to ne pomaže jer niko osim njih samih ne zna kako se osećaju. Kako dalje kroz život sa tim teretom, znaju ljudi koje nazivamo lajf koučevima. I ne samo kako da nosimo balast, već i kako da ga se rešimo. Sve to zna Tatjana  Slijepčević, life and business coach.

Tatijana Slijepčević i sama je bila u problemima koji danas muče njene klijente. Rešila ih je, a sada pomaže drugima.  Nakon stečenog obrazovanja, krenula je da se bavi ne samo lajf, nego i biznis koučingom. Posle nekoliko godina, kaže da je uspela da postigne sve što je sama sebi zacrtala. Preselila se u drugi grad, promenila je profesiju i na kraju – kupila svoj stan. I što je najvažnije, smatra da to svako može.

Mnogima se desi da, nekada u životu, osete kao da su zaglavljeni u ulogama u kojima se ne osećaju prijatno. Promenili bi posao, ali ne mogu da se osnaže i naprave prvi korak. Da li im Vi tu možete pomoći?

Da, često radim sa klijentima koji nisu srećni na sadašnjem poslu, nisu se u njemu pronašli, a opet, ni ne znaju šta bi drugo mogli da rade. Onda ih zamolim da do sledeće sesije napišu trideset zanimanja koja bi mogli da rade. Onda se oni, radeći taj “domaći”, toliko rasplinu, da potom krenu da kapiraju da ima dosta toga čime bi mogli da se bave. Veliki problem ljudima stvara to što nemaju svoj, nego preuzeti cilj.

Često se lajf koučing meša sa modernom popularnom psihologijom. Zašto?

Da, iako podržavam popularnu psihologiju, koučing nije izgovaranje naglas afirmacija poput one “misli pozitivno”. Koučing je operativan, usredsređen je na izvršavanje, kratkoročne i dugoročne ciljeve. Revidiramo ih svaki put jer se oni menjanju. Ipak, najviše volim kada se klijenti toliko osnaže, da im moja pomoć više nije neophodna. Sve ovo je dosta drugačije od psihoanalize ili razgovora sa psihologom.

Postoje koledži za profesionalnu edukaciju lajf koučeva?

Naravno, postoji obrazovanje koje je neophodno da steknete kako biste bili kouč. Recimo, Erikson koledž koji sam ja završila postoji preko 30 godina i ima zajednicu od oko 15 hiljada sertifikovanih trenera. Program je kombinovan –  praksa plus teorija, ali se istovremeno mnogo pažnje posvećuje praktičnom delu u kome vi odmah krećete da učite kako da vodite sesiju.

Lajf, ali i biznis koučing, na koncu, podrazumeva rad sa pojedincem?

Sve se na kraju svodi na pojedinca. I divno je kada ljudi, bez obzira da li su me angažovali kao lajf kouča ili biznis kouča, počnu da otkrivaju svoje zaboravljene talente, veštine… Radim dosta postepeno i pomažem ljudima da sve probleme rastave na manje delove. Jer, kada imate planinu problema i ne znate kako joj prići, tu nastupamo mi, treneri za život.

A šta ako klijent koji dođe kod vas ima daleko veće probleme koje ne možete Vi da rešite?

Jako je važno da , kao lajf kouč budete edukovani iz različitih oblasti poput psihoterapije ili psihologije. To vam pomaže da na licu mesta procenite da li su klijentovi problemi daleko veći i da mu je ipak neophodna pomoć psihologa ili psihijatra. U tom slučaju, ja kažem da ovo nije za njega i uputim ga na drugu adresu.

                                          FOTO: Novaekonomija.rs/Paola Felix Meze

Šta kažete onima koji misle da su sve ovo gluposti za dokone ljude ili bespotrebno uzimanje para?

Na ovim prostorima, više je novina termin “life coach” nego njegova uloga. Svi smo se kroz život susretali sa neformalnim koučevima: roditelji, prijatelji, mentori, nastavnici, reklame, mediji, sve nas  to oblikuje. Ipak, ovo je profesija koja se bavi proučavanjem ličnosti, načinom razmišljanja i funkcionisanja. Jesmo svi mi pomalo lajfkoučevi, ali profesionalac mora da ima strukturu, obrazovanje, širinu. Ljudi često upadnu u zamku da su stručni za ovu oblast ako su pročitali nekoliko knjiga na tu temu. Oblast je popularna, mnogo se knjiga piše, ali to nije dovoljno da pročitate da biste sebe nazvali trenerom za život. 

Šta obavezno pitate klijente kada dođu na lajf koučing sesiju?

Prvo ga pitam šta želi da bude finalni ishod sesije koja traje sat vremena. Jer, ljudi dođu sa problemom i onda se rasplinu, ali ja ih vratim u okvir kako bismo zajedno odredili manje ciljeve da bismo ih, od sesije do sesije, postepeno ostvarivali. I taj prvi korak je najvažniji. Da ljudi izađu iz zone komfora, da shvate koji su im resursi i osmele se da urade nešto. 

Sa kakvim problemima se suočavaju oni koji zatraže pomoć od Vas?

Pojedinci uglavnom imaju slične probleme. Recimo žene dolaze sa pitanjem kako da smršaju, zbog problema sa organizacijom vremena, problema u porodici i sve češće dolaze oni koji bi da promene posao ili se osmele da naprave svoj. Veoma često se dešava da ljudi dođu sa jednim problemom, ali vremenom zajedno shvatimo da to, zapravo, nije njihov stvarni problem ili cilj. Recimo, dođu sa mišljenjem da ako više da rade, da će onda biti bolji za svoju porodicu. 

I šta im Vi onda kažete?

Možda oni misle da će ako više rade svojoj porodici biti bolji, da će moći sve da im omoguće. Međutim, njihov cilj je, zapravo, da što više vremena provode sa porodicom. Kada to shvate, onda odluče da rade isto ili manje, ali da slobodno vreme provode zajedno, u igraonici, parku, na utakmicama… Potpuno im se promeni pogled na život.

 Na koje probleme nailazite kao biznis kouč?

Uglavnom se šefovi žale na zaposlene, zaposleni na šefove. Dakle, komunikacija je problem. Takođe, motivacija, ostvarivanje targeta, timski rad i strateško planiranje. Često je firmama potrebna pomoć za strateško planiranje naredne godine, tri ili pet. Postoji dosta alata pomoću kojih svi čalnovi tima treba da dođu do cilja. Koristim, recimo, Diznijevu strategiju u tom slučaju.

Šta je Diznijeva kreativna strategija?

Volt Dizni je strateški vodio svoj posao. On je imao tri grupe ljudi: sanjare, sa mogućnošću da sanjaju i stvaraju šta god žele. Zatim planere, oni koji tu maštu pretvaraju u stvarnost. Treći su kritičari koji daju povratnu reakciju na plan kako bi se sve realizovalo. Te tri grupe zaposlenih nikada se nisu susretale. Kritičari nikada ne bi kritikovali san, već plan. Jer, mora da se sanja. Mi svi moramo da sanjamo i želimo velike stvari jer su ostvarive. Za to ova Diznijeva strategija i služi.