Niske cene i zdrave finansije

U široj, a i u stručnoj javnosti, Narodnoj banci Srbije često su upućivane kritike da treba u većoj meri da podrži ekonomski oporavak. Ako izuzmemo političku obojenost tih kritika, ostaje činjenica da su uglavnom motivisane interesima određenih interesnih grupa ili tržišnih aktera koji monetarnu politiku vide kao način da nadomeste ili obezbede ono što nisu u stanju da ostvare uspešnim poslovanjem ili pametnim investicionim odlukama. Bilo da je reč o stepenu restriktivnosti monetarne politike, kursu,  kreditnom tržištu, deviznim rezervama, supervizorskim merama ili nekoj drugoj „večnoj“ temi interesantnoj za medijsku obradu i široku javnu raspravu, takve kritike zanemaruju dva suštinska pitanja: šta su preduslovi ekonomskog oporavka i kako Narodna banka može i treba da doprinese održivom ekonomskom rastu.

Pre svega ostvarivanjem svojih osnovnih ciljeva, cenovne i finansijske stabilnosti, čime obezbeđuje makroekonomsku stabilnost, kao jedan od ključnih faktora za privlačenje stranih direktnih investicija, odnosno za rast investicija u celini. Međutim, aktuelna finansijska kriza je pokazala da cene mogu biti niske i stabilne, a da istovremeno postoje rastuće tenzije u finansijskom sektoru koje vode makroekonomskoj nestabilnosti. Zato danas skoro da postoji konsenzus o tome da međusobna zavisnost makroekonomske i finansijske stabilnosti zahteva koordinaciju monetarne politike i makroprudencijalne regulacije, kao i da ciljevi centralne banke, pored makroekonomske stabilnosti moraju da uključe i finansijsku stabilnost. Ipak, uspešnu koordinaciju monetarne i makroprudencijalne politike nije nimalo lako postići. Povoljnost u našem slučaju predstavlja to što je donošenje odluka o merama kojima se utiče na monetarnu i finansijsku stabilnost u nadležnosti istog tela – Izvršnog odbora NBS, što olakšava koordinaciju između politika i doprinosi izboru seta instrumenata i mera kojima se izbegava moguća kolizija u ostvarenju ciljeva cenovne i finansijske stabilnosti. Govorim, naravno, u okvirima nadležnosti koje ima Narodna banka.

Kada, na primer, počne javna licitacija o deviznom kursu i kome bi odgovarao određeni nivo kursa, kreatori tog nadmetanja sigurno nemaju u vidu da devizni kurs jeste važan faktor inflacije, ali i nivoa problematičnih kredita. To znači da NBS ne može da uvažava i reaguje samo na prenosni efekat kursa na cene, već i na posledice visoke evroizacije sistema po finansijsku stabilnost. Pritom, na smanjenje evroizacije ne može da utiče samo NBS i zbog toga su se sporzumom Vlada i NBS opredelile da im to bude trajni zajednički cilj i zadatak.

Dakle, intervencije NBS na deviznom tržištu doprinose i normalizaciji „tereta“ evroizacije, odnosno tereta otplate rata klijenata koji su zaduženi u stranoj valuti. Ali zato, istovremeno, pažljivo odmerenim merama makroprudencijalne politike NBS utiče na ponudu i tražnju kredita, posebno onih u stranoj valuti i preko tog kanala doprinosi jačanju cenovne stabilnosti. Tako izgleda „velika slika“, sastavljena od monetarne i finansijske stabilnosti.

Uzmimo za primer relaksaciju monetarne politike, jednu od omiljenih, često populistički obrađivanih tema. Kao i u drugim zemljama u usponu, ni kod nas relaksacija monetarne politike od početka globalne krize, u cilju podrške domaćoj ekonomiji, jednostavno nije uvek mogla da bude primenjena. Sprovođenje kontraciklične politike bilo je ograničeno brojnim spoljnim šokovima, značajnom valutnom neusklađenošću u bilansima privrede, stanovništva i države, visokim prenosnim efektom deviznog kursa na inflaciju, plitkim finansijskim tržištem, kao i fiskalnim kretanjima rukovođenim deficitom i načinom njegovog pokrivanja. Morali smo da vodimo opreznu monetarnu politiku i da stvorimo uslove da sada, više nego u prethodnom periodu, reagujemo kontraciklično, odnosno da relaksiramo monetarnu politiku u uslovima krize.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdrugom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“