Intervju sa kolegom sa kojim provedete više od deceniju na zajedničkom poslu neminovno je „opterećen“ bliskošću. Prema Aleksandru Timofejevu bliskost oseća i publika koja ga je upoznala ranih devedesetih kada je uređivao i vodio emisiju „Od trača do istine i obratno“ na TV Studio B. Karijeru je otpočeo na radiju ove stanice, a nastavio na B92 gde je, kada je osnovana televizija, bio prvih godina i urednik informativnog programa. Na Studio B se vratio kao direktor i glavni i odgovorni urednik i posle sedam godina, u maju 2014. smenjen sa tih funkcija. Razgovor sa Timofejevim neminovno je i hronika poslednje dve decenije novinarstva u Srbiji, ali i komentar sadašnjeg stanja medija. Redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Posle nešto više od godinu dana van medija, koje je iskoristio da obnovi svoje rokerske strasti i nekadašnji bend S.T.R.A.H., Timofejev se vratio na televiziju. Od kraja jula ove godine je na RTV Vojvodini, u Centru za kompetentnost i strateški razvoj i zadužen je, kako kaže, za unapređenje poslovanja.
„To je jedna od retkih televizija koju te nije sramota da gledaš sa decom i nije te sramota da te neko vidi da je gledaš i jedno od retkih medijskoh ostrva onoga što ja zamišljam da bi trebalo da bude dobar program javnog servisa. To me je između ostalog i opredelilo da radim u toj kući. A i rodom sam iz Vojvodine, pa je red i da se oprobam na tom terenu“.
Zašto nisi na ekranu? Da li si odustao od novinarstva?
U ovom trenutku nisam preterano raspoložen da razmišljam o emisiji. Pitaju me povremeno – zar nemaš želju da radiš nešto novinarski? Dugogodišnji sam saradnik nemačkog radija WDR-a, koja je jedan od tamošnjih javnih servisa i ima i emisiju na jezicima bivše Jugoslavije. Pravim dobre priče i reportaže, to mi je za sada dovoljno.
Tokom ovog leta otpočela je privatizacija medija koji su u državnom vlasništvu. Pratiš li kako teče kupovina lokalnih medija?
Ja sam jako puno i jako glasno i opširno pričao o tome pre usvajanju seta medijskih zakona. Pokušavao sam na sve načine da objasnim da će to voditi ka potpunom uništavanju lokalnih medija, pre svega sam tada, naravno, štitio Studio B koji sam vodio. Sad je došlo vreme za egzekuciju jer mislim da će, na žalost, veliki broj tih medija propasti, da im se neće pojaviti kupci, a ono što se ne proda biće ponuđeno radnicima. Teško da će tu bilo šta moći da zaživi. Mislim da je ovo kraj Studija B, sasvim sigurno više neće biti ono što je bio, mada istini za volju, to nije ni sad. Nisam siguran da neko nije imao ideju da ga prvo pretvori u nešto što više nije relevantan medij, pa da onda polagano i ode u nečije ruke.
Siguran sam da je Beogradu potreban i neophodan javni servis i gradska lokalna televizija koja će se zaista baviti potrebama građana, ne politikom, nego time jel ima vode na 40 stepeni u celom gradu ili negde nema i zašto nema, ili kako da izbeglicama koji su ovde pored nas, učinimo život lakšim.
S druge strane, vlast nam govori kako je to evropki standard, Evropska komisija je pohvalila set medijskih zakona.
Sve je to tačno, ali nisam baš siguran da je u svim zemljama EU primenjen princip da država ne sme da ima nikakvo vlasništvo u medijima. Ako bi postojalo zaista ozbiljno marketinško tržište, sređena medijska scena i u situaciji nekakvog ekonomskog prosperiteta, mogao bi neki privatnik da ima interes da drži TV koja se bavi gradskim programom, a ne samo rijalitima i sličnim budalaštinama. Međutim, u situaciji gde imaš sedam nacionalnih frekvencija od kojih šest radi, gde imaš šumu svih mogućih vrsta elektronskih medija, potpuno je jasno da gradska televizija u Beogradu ne može da funkcioniše bez neke pomoći. Mi smo uspeli da u nekom trenutku postignemo odnos 50:50, polovinu smo mi zarađivali, a polovinu dobijali iz budžeta, što je bio maksimum maksimuma koji je mogao da se izvuče na marketinškom tržištu.
Počeo si na Studiju B, odlazio, vraćao se, a poslednji put si otišao sa rečima koje su dosta odjeknule u javnosti. Rekao si: politika me dovela, politika me smenila.
Jeste, ja sam to rekao i to je tačno. S tim što sam rekao i još nešto što nije toliko citirano: da me politika smenila iako ja s njom nemam nikakve veze, nisam političar i na Studiju B nije bilo „p“ od politike dok sam ga ja vodio. Mene je da na mesto direktora i glavnog urednika pozvao Dragan Đilas. Poznajem ga jako dugo, mi sme negde i generacija i on je bio novinar. I njemu sam tad rekao, zoveš me na mesto koje je politička funkcija, a ja nemam veze sa politikom. On mi je odgovorio: ti samo napravi dobru gradsku televiziju i nemoj da brineš o politici, niko te neće ometati. I stvarno je tako bilo. A kada sam smenjen, smenjen sam direktno politički, ali što bi se reklo: no hard feelings.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesettrećem broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
