Kad je u pitanju poljoprivredno-prehrambeni izvoz, najprirodnije tržište za nas je pre svega region. Kukuruz i uljarice – soja, suncokret i uljana repica, jesu kulture u čijoj smo proizvodnji konkurentni, ali se moramo usmeriti ka prerađivačkoj industriji u pravcu dalje finalizacije poljoprivrednih sirovina, kaže Nikola Vujačić, direktor operacija Viktorija grupe, za „Novu ekonomiju“
Na stručnim skupovima nedavno se čulo da u poslednjih 15 godina imamo nikad niže cene poljoprivrednih proizvoda za proizvođače i ogroman rast cena prehrambenih proizvoda u supermarketima. Zašto se to događa?
U Srbiji danas imamo jednu veoma čudnu situaciju kad se radi o maloprodaji. Tradicionalni kanali prodaje se ponovo vraćaju, jer ogromni troškovi trgovinskih lanaca opet ostavljaju prostora malim trgovcima. To može biti dobro sa stanovišta potrošača i proizvođača, ali ne može da reši probleme na tržištu maloprodaje. Oni jesu jednim delom posledica male kupovne moći stanovništva i malih prometa, ali takođe ukazuju na neefikasnost maloprodajnih lanaca, koju najčešće plaća potrošač. Situacija gde su proizvođačke cene niže nego prošle godine, a cene hrane su porasle, neodrživa je. Jednostavno, tržište će samo regulisati takve pojave.
Da li su poljoprivredni proizvođači diskriminisani i visinom zaštite (subvencija) u odnosu na Hrvatsku i EU? Šta bi trebalo uraditi da se podstakne domaća proizvodnja i što više osposobi za borbu na tržištu sa stranim proizvođačima?
Zemlje u regionu maksimalno subvencionišu poljoprivredu, dok su kod nas subvencije znatno niže, što nam umanjuje konkurentnost. Poseban problem je i to što su subvencije ovde mahom socijalna kategorija, umesto da budu alat koji treba da usmeri poljoprivredu u željenom pravcu. Sa takvom praksom moramo prekinuti i fokusirati se na davanja u cilju podsticanja proizvodnje. Subvencije u Srbiji moraju biti identične onima u zemljama u okruženju, ali isto tako vrlo jasno moraju biti definisani svi preduslovi za njihovo dobijanje – od primene deklarisanog semena i veštačkih đubriva, do održive proizvodnje, uslovnih grla po hektaru itd. Ne treba izgubiti iz vida ni to da se efekti subvencija ne bi odnosili samo na primarnu poljoprivrednu proizvodnju, kojoj su subvencije namenjenje, već bi obuhvatile čitav spektar uticaja na celokupnu privredu. Svi viškovi proizvodnje koji bi bili napravljeni našli bi mesto u prerađivačkom sektoru ili u izvozu, a svakako bi i roba iz prerađivačkog sektora završavala u izvozu. To bi imalo izuzetno pozitivan uticaj na platni bilans zemlje, pa je zato važno rešiti ovaj problem. Neke prognoze govore da bi trošak za subvencije u budžetu postojao samo prve dve godine, dok bi posle toga, od efekata subvencija, one postale budžetski neutralne.
Kako je otvaranje tržišta prema poljoprivrednim proizvodima iz EU zbog primene SSP-a uticalo na naše proizvođače i na naše tržište?
Čule su se mnoge kritike na račun ovog sporazuma, ali naš izvoz bi bio značajno manji bez njega. Takođe, reći ću vam da ne postoje te carinske zaštite ili ograničenja koja mogu da nas zaštite ako nismo konkurentni, i toga moramo biti svesni. Ali, sa druge strane, moramo imati priliku da poslujemo u istim uslovima kao zemlje koje su nam konkurencija.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetšestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
