Imamo tržište, ali nemamo stoku

Bez obzira na priču o tome da ćemo osim u Evropsku uniju sada meso izvoziti i u Kinu, istina je da mi nemamo mesa ni za sopstvene potrebe, pa ga zbog toga uvozimo, često i ilegalnim kanalima. Zato su dosadašnji ugovori i propadali, jer nismo imali dogovorene količine da ih isporučimo

Možda bi bolje bilo postaviti pitanje – imamo li šanse za izvoz? Republika Kina je postavila, krajem aprila,kvotu za uvoz goveđeg mesa iz Srbije od 500.000 tona godišnje. Međutim, naša zemlja je u prošloj godini proizvela tek 75.000 tona goveđeg, a izvezla 400.000 tona svih vrsta mesa na strano tržište. Stočarstvo u agrarnom bruto domaćem proizvodu učestvuje sa 31 odsto, naspram potrebnih 60. Razlog je nedovoljan broj stoke.

Srbija u tovu, na godišnjem nivou proizvede između 15.000 i 20.000 junadi. Samo Topola, varošica u Šumadiji, ima oko 2.500 registrovanih goveda na svojoj teritoriji, a manje od 1.000 grlaje u tovu. Iz razgovora sa predsednikom stočarskog udruženja u Topoli Aleksandrom Manojlovićem saznajemo dai taj tov nije organizovan, što je velika prepreka proizvodnji koja bi bila konkurentna i šansa za izvoz.

„Nema organizovanog tova bikova na teritoriji opštine Topola, kao što je bilo nekad, sve je u sopstvenoj režiji. Imamo nekoliko  odgajivača koji imaju 30 do 40 grla u tovu, ali iz sopstvenih sredstava. Organizovanog tova za poznatog kupca, zadrugu, nekog investitora ili bilo koga drugog – nemamo“, kaže Manojlović.

Jedan od retkih koji imaju grla u tovu u ovoj opštini jeste Marko Prokić iz sela Žabari. Ima 35 bikova i 10 krava na muži. Kaže da se za prodaju snalazi.

„Prodajem klanici u blizini i u Čačku, jednoj firmi koja je izvoznik za Crnu Goru. Prodajem im koliko imam u tom trenutku i to grla od 500 do 600kg. Prodaja nikako ne ide, cena je niska: 1,80 evra po kilu mesa. Već 30 godina se bavim ovim i ide samo nagore“, žali se Marko.

Stočarska proizvodnja poslednje tri decenije opada dva odsto godišnje. U čemu je problem? Jedan od osnovnih razloga je neukrupnjena proizvodnja mesa. Da bi se ostvarila zarada, jedan stočar mora da poseduje najmanje 50 grla goveda, kao i 20 do 30 hektara obradivih površina kojima bi prehranjivao svoj tov.Neraskidivi deo tovnog stočarstva i uzrok povećanja stočnog fonda, prema rečima agroekonomiste Dejana Rosića, jeste mlečno govedarstvo. Dok su subvencije za tov junadi sada 10.000 dinara po grlu, premija za mleko je ostala sedam dinara po litru, a prosečna cene mleka je trenutno oko 31 ili 32 dinara za jedan litar. 

„Do Nove godine stočari su mogli da predaju 1.500 litara kvartalno ida dobiju premiju od sedam dinara. Sada je u Šumadiji potrebno 3.000 litara kvartalno predati,  a dosta stočara ne može da ispuni taj limit i gubi premiju, što je još jedna otežavajuća okolnost za povećanje stočnog fonda“, kaže stručnjak za stočarstvo PSSS Kragujevac MirašZagrađanin.

Ne zaboravimo da naše mleko nije konkurentno na stranom tržištu i da se od januara ove godinene plaćaju posebne takse na uvoz mleka iz Evropske unije, čime je taj uvoz samo olakšan.

„Šta bi se desilo kada bi postojale veće subvencije za mlečno govedarstvo? Stočari bi imali potrebu da ranije odvoje tele od krave, u drugoj nedelji života, zatim da ga prodaju ljudima koji su specijalizovani za tov. Tako bi onaj utovu imao 50 ili 100 grla i veću zaradu, a onaj kroz mleko,kada bi tele manje sisalo, mogao bi više mleka da proda i to po višoj ceni.Dakle, ako bi kod nas mleko bilo podržano – bilo bi više mesta za tov junadi“, objašnjava agroekonomista Rosić.