Stečaj za Ginisa, traje 22 godine

Stečajni postupci u Srbiji krajnje su neizvesna kategorija – kad će se pokrenuti, koliko će trajati, kakav im je ishod, koliko će poverioci moći da se namire, a najizvesnije je da preduzeće iz stečaja teško može da se izvuče i nastavi da radi. Kako to izgleda u praksi, a i u statistici, istraživali smo u ovom tekstu

Izmene zakona o stečaju trebalo bi da budu ipak usvojene ove godine. Pripremljene su još u oktobru prošle godine, čak je održano i nekoliko skupova koji su nazvani javnom raspravom. Međunarodni monetarni fond i Svetska banka insistiraju da se donesu izmene koje će ubrzati postupak stečaja i povećati stepen namirenosti poverilaca i to pre svega takozvanih razlučnih poverilaca, onih koji imaju zajmove obezbeđene zalogama ili hipotekama. To u praksi znači popravljanje položaja poslovnih banaka. 

Kako kažu u Ministarstvu privrede, cilj najnovijih izmena zakona je da se prekine začarani krug dugovanja između preduzeća i bolja zaštita poverilaca, među kojima su i radnici i druga preduzeća, a na kraju i država. Takođe, razlučni poverioci će dobiti veću ulogu u odlučivanju o izdavanju u zakup ili prodaji obezbeđene imovine. Novi zakon bi trebalo da obezbedi kraće rokove za odluke o bankrotstvu i reorganizaciji, a uvešće se i efikasniji mehanizam za razrešenje stečajnih upravnika. Takođe će se ubrzati prodaja imovine koja nije bitna za reorganizaciju preduzeća.

Radovi u toku

Kada top menadžeri preduzeća, posebno stranih, govore o uslovima poslovanja, među prvim zamerkama je efikasnost sudstva i česte promene zakona. Obe ove stvari dobro se vide u stečajnim procesima. Nije prošlo ni tri godine od kada su donete prethodne izmene ovog zakona, a za stečajnu regulativu slobodno bi se mogao okačiti znak – „Radovi u toku“. 

Naime, teško je pohvatati koji se postupci vode po kom zakonu. Tako je do 2003. godine važio Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, pa je 2004. godine donet Zakon o stečajnom postupku, da bi 2009. godine na snagu stupio Zakon o stečaju koji je menjan već 2011, pa 2012, pa opet 2014. godine. Kada se pogleda samo prosečno vreme trajanja stečaja, vidljiv je napredak poslednjih godina. 

Prema Duing biznis 2017. listi Svetske banke, Srbija se prema dužini trajanja stečaja nalazi na 47. mestu, a recimo dužina trajanja stečaja od dve godine je na nivou zemalja OECD-a i čak je kraća nego u Evropi i Centralnoj Aziji (makroregion u koji nas je smestila Svetska banka). 

Prema podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) koja je nadležna za stečajeve, prosečno trajanje svih stečajeva je dve godine, 10 meseci i pet dana, na dan 1. avgusta 2017. Međutim, kada se pogleda statistika malo bolje, vidi se da se slučajevi koji su čisti rešavaju za godinu do dve, u zavisnosti po kom zakonu se vode, dok je prosečno trajanje aktivnih stečajeva preko četiri godine. Ova statistika trajanja stečajeva čak deluje i optimistično, kada znamo da u Srbiji još uvek, primera radi, nije zaključen stečaj izvesne privatne firme „Sports man” koja je započeta još davne 1996. godine. 

Večni stečaj državnih banaka

U Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika kažu da su i dalje aktivna 22 predmeta započeta pre 2003. Godine, koji su započeti po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, pa su prešli da se vode po Zakonu o stečaju. Među njima su možda i najpoznatiji stečajevi četiri državne banke – Beogradske, Beobanke, Investbanke i Jugobanke, nad kojima je stečaj otvoren 1. marta 2002. godine i koji je predstavljen kao jedini lek za bankarski sektor. 

Nakon 15 godina banke imaju ogroman novac na računima, poslovni prostor u vlasništvu koji se izdaje, a stečaj ne deluje ni da je izbliza gotov s obzirom na to da su u toku sudski sporovi ne samo u Srbiji, nego i u Njujorku i na Kipru, a potraživanja banaka su uvezana tako da nijedna ne može da bude likvidirana pre ostalih. Nije za džabe stečaj u Srbiji izašao na loš glas, doduše mahom zbog starijih slučajeva kao na primer Jugoremedije, Stankoma, gde su iz raznoraznih razloga preduzeća uništavana, a poverioci nisu mogli da se naplate, iako je bilo imovine u stečajnim masama.

U Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika objašnjavaju da su glavni razlog dugotrajnih stečajeva dugi parnični postupci, nerešena imovinska pitanja i zahtevi za restituciju stečajne imovine.

Ukupno, od 2.096 aktivnih stečajeva, 60 ih je starije od 10 godina. Ovo potvrđuje zaključke stručnjaka da stečajna regulativa jeste važna, ali se ne može odvojiti od ostalih zakona i sudske prakse. Tako se neefikasnost i sporost sudova u parnicama automatski prenosi na dugotrajne stečajne postupke u kojima gube i poverioci i vlasnici preduzeća. U stvari gube svi osim stečajnih upravnika, posebno ako firma u stečaju ima neku imovinu u zakupu koja obezbeđuje prihode i lepu apanažu stečajnim upravnicima.      

Zakoni nisu loši, problem je primena

Sam zakonski okvir za stečajeve i reorganizaciju preduzeća je dobro ocenjen. Duing biznis lista ocenjuje zakonski okvir boljim nego u zemljama Evrope i Centralne Azije, pa čak i u zemljama OECD-a. Međutim, primarni cilj stečaja nisu ni dobri propisi ni dužina trajanja, već namirenje poverilaca. 

Nataša Lalović Marić, predsednik Odbora za poslovno i privredno pravo Američke privredne komore, potvrđuje da smo po dužini trajanja postupaka efikasniji od okruženja, ali dodaje i da u tu statistiku ne ulaze stečajni postupci koji se sprovode po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, kao i stečajni postupci nad bankama, koji traju i preko 15 godina.

„Ukoliko u obzir uzmemo i stepen namirenja poverilaca u predmetnim postupcima, to opštu sliku o njihovoj efikasnosti u našoj zemlji čini značajno više poražavajućom“, kaže za „Novu ekonomiju“ Nataša Lalović Marić.

Ministarstvo privrede nam je dalo podatak o namirenju razlučnih poverilaca koji u proseku namire 40 odsto potraživanja u stečajnim postupcima sa većinskim državnim i društvenim kapitalom.

Takođe su nam skrenuli pažnju i na 87 postupaka u kojima je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika imenovana za stečajnog upravnika, au kojima su razlučni poverioci bili u potpunosti namireni, dok je u još 18 postupaka namirenje bilo veće od 75 odsto.

Međutim, nismo dobili podatke o namirenju običnih poverilaca koji su po pravilu u većini i čine odbor poverilaca. Prema Duing biznis listi, procena namirenja potraživanja poverilaca je svega 32,5 odsto, što je manje od proseka regiona Evrope i Centralne Azije kome pripadamo (38,5 odsto) a čak dvostruko manje od procenta u OECD zemljama, gde poverioci naplate u proseku čak 73 odsto potraživanja od preduzeća u stečaju.

Gde su nestala potraživanja

Neko može da se zapita gde su nestala tolika potraživanja, a odgovor delimično pruža podatak o troškovima koji prate stečajni postupak. Prosečno sam stečajni postupak „pojede” 20 odsto stečajne imovine. To je više nego duplo skuplje od zemalja OECD-a i za 70 odsto više nego u Evropi i Centralnoj Aziji. Umesto da novac ide poveriocima, a ako nešto pretekne i vlasnicima, od devet do 15 odsto stečajne imovine ode stečajnom upravniku, računajući i redovnu naknadu i nagradu za prodaju imovine. Još šest odsto vrednosti stečajne imovine odlazi advokatima i jedan do dva odsto za troškove aukcije.

Imajući ovo u vidu, nije ni čudo što se kod nas pojavilo nešto što se zove „stečajna mafija” kao i dugogodišnji stečajni postupci kojima se isisava imovina iz preduzeća.

Da nije lako doći do svog novca ako ste recimo bivši zaposleni i mali akcionar, pokazuje i primer čuvene tekstilne kompanije Beko koja je u stečaj ušla 2003. godine. Svi poverioci su namireni još 2009. godine, na računu firme ima 29 miliona evra, a čak nije ni rasprodata sva imovina. I pored toga stečaj se ne završava. Mali akcionari, bivši radnici, traže da im se iz preostale stečajne mase isplate njihove akcije, oko 15 miliona evra, dok stečajni upravnik tvrdi da se stečaj ne zaključuje zbog nekih parnica. U međuvremenu i preostala imovina Beka se rasprodaje.

U Beloj knjizi Saveta stranih investitora u kojoj se tradicionalno daju preporuke za popravljanje poslovnog ambijenta, navodi se da i pored određenih zakonskih normi postoje „rupe“ u zakonima koje dužnici koriste da bi oštetili poverioce. Za stečaj je karakteristično da štiti dužnika od naplate potraživanja u roku od šest meseci, a da ne bi bilo zloupotreba, ovaj zahtev se može podneti samo jednom tokom postupka.

Međutim, praksa je pokazala da stečajni dužnici veoma vešto izbegavaju ova ograničenja. U slučajevima kada unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) ne dobije podršku poverilaca, u roku od šest meseci stečajni dužnici povlače predlog za otvaranje stečajnog postupka, a odmah zatim podnose nov predlog po osnovu veoma sličnog plana reorganizacije.

Samim zakonom nije previđena nikakva zabrana da se nakon povlačenja jednog predloga odmah podnese novi, kojim se opet dobija šest meseci zaštite od naplate potraživanja.

Kako sprečiti zloupotrebe

Da bi se sprečile zloupotrebe, za ovakvu meru je predviđena saglasnost stečajnog sudije, a u praksi se ispostavilo da je sudije po pravilu odobravaju. U praksi postoje slučajevi i da stečajni dužnici, na ovaj ili slične načine, izbegavaju izvršenja i stečaj godinama, navodi se u Beloj knjizi. Još jedan način odugovlačenja je i kada dužnici, koristeći mogućnost da odgovaraju na primedbe poverilaca na UPPR, podnose prečišćen tekst plana reorganizacije i na taj način odlažu zakazana ročišta za odlučivanje i glasanje o planu reorganizacije. A kako poverioci imaju pravo da na tako prečišćen tekst plana reorganizacije podnesu primedbe, na koje dužnik ponovo odgovara, postupci traju nekada i duže od jedne godine. Ovo je takođe način na koji dužnici praktično oštećuju poverioce. Tome doprinosi i pasivno držanje suda, koji po pravilu ne reaguje.

Manipulacije zaštitom od poverilaca

Milan Marinković, partner u firmi VM ekviti partners, koja se bavi reorganizacijom preduzeća, ističe da se dešava u praksi da dužnik ide na UPPR kako bi dobio šest meseci zaštite od poverilaca i onda u tom periodu pokušava da izvuče imovinu iz preduzeća raznim kanalima.

„Nakon toga, doduše, stečajni upravnik ima pravo da istraži da li je došlo do zloupotreba UPPR-a i da poništi te radnje i vrati imovinu nazad“, objašnjava on, mada su retki slučajevi u kojima se to stvarno i desilo.

Još jedan način na koji dužnici izbegavaju plaćanje obaveza je kada stečajni dužnici bez ikakve prethodne saglasnosti većine poverilaca podnesu plan reorganizacije u toku stečaja, čime menjaju ugovorne odnose. Jedini cilj je odugovlačenje postupka ili sprečavanje donošenja odluke o bankrotstvu. U praksi se čak dešava da se duže čeka na dostavljanje odluke o potvrđivanju plana reorganizacije, nego što je trajalo samo usvajanje plana.

To se na kraju direktno negativno odražava na dužinu i efikasnost čitavog stečajnog postupka.S druge strane, često se dešava da poslovanje dužnika nakon usvajanja plana nije na očekivanom nivou, pa se ispostavi da ne može da vraća dug poveriocima kako je planirano. Prema zakonu, plan nije moguće promeniti kada ga jednom sud usvoji, čak i ako se svi poverioci sa tim slažu.

Prvo stečajni upravnik, pa onda poverioci

Prema sadašnjim propisima, kada se imovina preduzeća u stečaju rasprodaje, prvo se namiruju troškovi prodaje i isplaćuje nagrada za stečajnog upravnika, a onda šta ostane ide poveriocima. Ovo posebno oštećuje razlučne poverioce koji imaju zalogu na prodatu imovinu. Pri tome stečajni upravnik sam, nezavisno i bez kontrole stečajnog sudije, odlučuje o nivou namirenja razlučnih i založnih poverilaca, a oni nemaju nikakvu mogućnost žalbe na ovu odluku.

Jedini pravni lek kojim bi se razlučni i založni poverioci mogli služiti je prigovor na rad stečajnog upravnika, o kom odlučuje stečajni sudija i protiv čije odluke ne postoji pravo na žalbu.

Nataša Lalović Marić iz Američke privredne komore potvrđuje da je jedan od problema u zakonodavnom okviru, koji se značajno preliva i na praksu, činjenica da ne postoje efikasni mehanizmi za sankcionisanje učesnika u stečajnom postupku koji krše ili zloupotrebljavaju pravila.

Veliki broj formalno aktivnih, ali u suštini „zombi“ preduzeća sa blokiranim računima svakako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i privrednom rastu. Ipak, Ustavni sud je 2012. godine proglasio neustavnom odredbu po kojoj preduzeće koje je duže vremena nesolventno, odnosno čiji su računi u blokadi, automatski odlazi u stečaj.

Savet stranih investitora preporučuje da se nađe način da se ova odredba ponovo unese, ali na Ustavom dozvoljen način.

Loši ugrožavaju i dobre

Nataša Lalović Marić ističe da je jedan o osnovnih faktora koji imaju negativan uticaj na efikasnost stečajnih postupaka u Republici Srbiji, njihovo kasno pokretanje.

„Iako je u svim razvijenijim zakonodavstvima zakonskim zastupnicima privrednih društava omogućeno da po ispunjenju zakonom propisanih uslova pokrenu stečajni postupak, to nije slučaj u Srbiji. Kod nas se ovi postupci pokreću, uglavnom od strane poverilaca, u situaciji kada su suštinsko namirenje poverilaca ili reorganizacija stečajnog dužnika nemogući. Na ovaj način se i subjekti koji ne posluju na realnim ekonomskim osnovama ne uklanjaju iz privrednog života pravovremeno, te ugrožavaju stabilnost i rast drugih privrednih subjekata i ekonomije u globalu“, upozorava ona.

Sa ovim se slaže i Marinković, koji primećuje da se u reorganizaciju kreće kada je već preduzeće u hroničnim problemima.

„Firma ili nema obrtnog kapitala, ili je u blokadi. U takvoj situaciji banke neće da daju kredite. Sa druge strane, bez obrtnog kapitala posao se smanjuje, a gubici povećavaju. Tada je kasno za UPPR koji može da podigne firmu na noge, ali nije kasno za likvidacioni UPPR. Naime, nekada poverioci idu na UPPR kojim se planira rasprodaja imovine koju oni kontrolišu, a ne stečajni upravnik. Prosečna naplata potraživanja u stečaju je 32 odsto, a na prste jedne ruke mogu se prebrojati stečajevi iz kojih su poverioci isplaćeni 100 odsto. To se sa UPPR-om češće postiže, a i mnogo je veći broj predmeta u kojima je naplata išla i do 70 odsto potraživanja“, kaže Marinković, dodajući da u UPPR-u dužnik ne može samostalno da raspolaže imovinom i za sve mu treba suglasnost poverilaca, što im daje kontrolu nad procesom.

Ipak, u praksi se veoma često dešava da dužnik kasno donese UPPR koji je pritom potpuno nerealan i predviđa previsoku zaradu i teško ostvarivu otplatu duga. S druge strane, poverioci glasaju za taj plan iz raznih razloga i u stvari kupuju vreme. Neki, recimo banke, čekaju da skoči cena nekretnina, što bi povećalo i pokrivenost njihovih potraživanja, a neki znaju da ne mogu puno da naplate, pa odugovlače otpis tih potraživanja. Na kraju, dosta je čest slučaj da firma nakon neuspelog UPPR-a odlazi u stečaj, a da se poverioci naplaćuju u veoma malim procentima.

Sinonim za smrt i bankrot

Iako je stečaj u zapadnim ekonomijama prilično čest slučaj i sami dužnici se štite od poverilaca odlaskom u stečaj da bi se reorganizovali u periodu kada ne moraju da plaćaju obaveze, kod nas je on sinonim za bankrot, kraj, smrt preduzeća.

Ekonomista Danilo Šuković smatra da je to pogrešna percepcija.

„Poslovni problemi ne moraju biti samo posledica manipulacija, već i normalni deo ekonomije. Treba na vreme videti da je poslovni model loš, pravi gubitke i dugove i onda u procesu stečaja odstraniti delove biznisa koji su loši, a ostaviti dobre. Ali kod nas je drugačije, u državnim preduzećima analize rade ljudi postavljeni po partijskom ključu, nekada je pojedincima u interesu da se firma likvidira i da kupi mašinu za 20 odsto njene vrednosti, a to što je zdrava delatnost izgubljena, nije nikoga briga“, smatra on, uz napomenu da za efikasan stečajni postupak treba imati institucije koje rade, a posebno sudstvo.

Ipak, u Srbiji možda jedna od sto firmi iz stečaja izađe na nogama i nastavi da radi. Poznat je recimo slučaj Future plus koja je 2014. godine izašla iz stečaja i nastavila normalno da radi i izmiruje obaveze. Tu su i primeri Brodogradilišta Sava, Mode iz Loznice koju je u stečaju kupila konditorska firma Neli, zatim ITI iz Ivanjice koju je kupila firma Darex, proizvođač nameštaja.

Tako je i Gorenje kupilo Porcelan iz Zaječara, Golden lejdi je pazarilo Zidar iz Loznice, ili Falke Inkol iz Leskovca.

Trenutno se neka od velikih preduzeća nalaze u stečaju, ali ipak posluju, kao na primer Nevena Leskovac, BIP, Hipol, Prva petoletka ili Zavarivač Vranje. Ali sama činjenica da se ovakvi primeri mogu lako nabrojati, pokazuje da se radi pre o izuzecima nego o pravilu i čine po nekim procenama svega jedan odsto firmi u stečaju. Svi ostali nakon stečaja završavaju u bankrotstvu, sa rasprodatom imovinom.

Ministarstvo privrede nam je dalo podatak o namirenju razlučnih poverilaca koji u proseku namire 40 odsto potraživanja u stečajnim postupcima sa većinskim državnim i društvenim kapitalom.

Takođe su nam skrenuli pažnju i na 87 postupaka u kojima je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika imenovana za stečajnog upravnika, a u kojima su razlučni poverioci bili u potpunosti namireni, dok je u još 18 postupaka namirenje bilo veće od 75 odsto.

Međutim, nismo dobili podatke o namirenju običnih poverilaca koji su po pravilu u većini i čine odbor poverilaca. Prema Duing biznis listi, procena namirenja potraživanja poverilaca je svega 32,5 odsto, što je manje od proseka regiona Evrope i Centralne Azije kome pripadamo (38,5 odsto) a čak dvostruko manje od procenta u OECD zemljama, gde poverioci naplate u proseku čak 73 odsto potraživanja od preduzeća u stečaju.

Gde su nestala potraživanja

Neko može da se zapita gde su nestala tolika potraživanja, a odgovor delimično pruža podatak o troškovima koji prate stečajni postupak.

Prosečno sam stečajni postupak „pojede“ 20 odsto stečajne imovine. To je više nego duplo skuplje od zemalja OECD-a i za 70 odsto više nego u Evropi i Centralnoj Aziji. Umesto da novac ide poveriocima, a ako nešto pretekne i vlasnicima, od devet do 15 odsto stečajne imovine ode stečajnom upravniku, računajući i redovnu naknadu i nagradu za prodaju imovine. Još šest odsto vrednosti stečajne imovine odlazi advokatima i jedan do dva odsto za troškove aukcije.

Imajući ovo u vidu, nije ni čudo što se kod nas pojavilo nešto što se zove „stečajna mafija“ kao i dugogodišnji stečajni postupci kojima se isisava imovina iz preduzeća.

Da nije lako doći do svog novca ako ste recimo bivši zaposleni i mali akcionar, pokazuje i primer čuvene tekstilne kompanije Beko koja je u stečaj ušla 2003. godine. Svi poverioci su namireni još 2009. godine, na računu firme ima 29 miliona evra, a čak nije ni rasprodata sva imovina. I pored toga stečaj se ne završava. Mali akcionari, bivši radnici, traže da im se iz preostale stečajne mase isplate njihove akcije, oko 15 miliona evra, dok stečajni upravnik tvrdi da se stečaj ne zaključuje zbog nekih parnica. U međuvremenu i preostala imovina Beka se rasprodaje.

U Beloj knjizi Saveta stranih investitora u kojoj se tradicionalno daju preporuke za popravljanje poslovnog ambijenta, navodi se da i pored određenih zakonskih normi postoje „rupe“ u zakonima koje dužnici koriste da bi oštetili poverioce. Za stečaj je karakteristično da štiti dužnika od naplate potraživanja u roku od šest meseci, a da ne bi bilo zloupotreba, ovaj zahtev se može podneti samo jednom tokom postupka.

Međutim, praksa je pokazala da stečajni dužnici veoma vešto izbegavaju ova ograničenja. U slučajevima kada unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) ne dobije podršku poverilaca, u roku od šest meseci stečajni dužnici povlače predlog za otvaranje stečajnog postupka, a odmah zatim podnose nov predlog po osnovu veoma sličnog plana reorganizacije.

Samim zakonom nije previđena nikakva zabrana da se nakon povlačenja jednog predloga odmah podnese novi, kojim se opet dobija šest meseci zaštite od naplate potraživanja.

Kako sprečiti zloupotrebe

Da bi se sprečile zloupotrebe, za ovakvu meru je predviđena saglasnost stečajnog sudije, a u praksi se ispostavilo da je sudije po pravilu odobravaju. U praksi postoje slučajevi i da stečajni dužnici, na ovaj ili slične načine, izbegavaju izvršenja i stečaj godinama, navodi se u Beloj knjizi. Još jedan način odugovlačenja je i kada dužnici, koristeći mogućnost da odgovaraju na primedbe poverilaca na UPPR, podnose prečišćen tekst plana reorganizacije i na taj način odlažu zakazana ročišta za odlučivanje i glasanje o planu reorganizacije. A kako poverioci imaju pravo da na tako prečišćen tekst plana reorganizacije podnesu primedbe, na koje dužnik ponovo odgovara, postupci traju nekada i duže od jedne godine. Ovo je takođe način na koji dužnici praktično oštećuju poverioce. Tome doprinosi i pasivno držanje suda, koji po pravilu ne reaguje.

Manipulacije zaštitom od poverilaca

Milan Marinković, partner u firmi VM ekviti partners, koja se bavi reorganizacijom preduzeća, ističe da se dešava u praksi da dužnik ide na UPPR kako bi dobio šest meseci zaštite od poverilaca i onda u tom periodu pokušava da izvuče imovinu iz preduzeća raznim kanalima.

„Nakon toga, doduše, stečajni upravnik ima pravo da istraži da li je došlo do zloupotreba UPPR-a i da poništi te radnje i vrati imovinu nazad“, objašnjava on, mada su retki slučajevi u kojima se to stvarno i desilo.

Još jedan način na koji dužnici izbegavaju plaćanje obaveza je kada stečajni dužnici bez ikakve prethodne saglasnosti većine poverilaca podnesu plan reorganizacije u toku stečaja, čime menjaju ugovorne odnose. Jedini cilj je odugovlačenje postupka ili sprečavanje donošenja odluke o bankrotstvu. U praksi se čak dešava da se duže čeka na dostavljanje odluke o potvrđivanju plana reorganizacije, nego što je trajalo samo usvajanje plana.

To se na kraju direktno negativno odražava na dužinu i efikasnost čitavog stečajnog postupka.S druge strane, često se dešava da poslovanje dužnika nakon usvajanja plana nije na očekivanom nivou, pa se ispostavi da ne može da vraća dug poveriocima kako je planirano. Prema zakonu, plan nije moguće promeniti kada ga jednom sud usvoji, čak i ako se svi poverioci sa tim slažu.

Prvo stečajni upravnik, pa onda poverioci

Prema sadašnjim propisima, kada se imovina preduzeća u stečaju rasprodaje, prvo se namiruju troškovi prodaje i isplaćuje nagrada za stečajnog upravnika, a onda šta ostane ide poveriocima. Ovo posebno oštećuje razlučne poverioce koji imaju zalogu na prodatu imovinu. Pri tome stečajni upravnik sam, nezavisno i bez kontrole stečajnog sudije, odlučuje o nivou namirenja razlučnih i založnih poverilaca, a oni nemaju nikakvu mogućnost žalbe na ovu odluku.

Jedini pravni lek kojim bi se razlučni i založni poverioci mogli služiti je prigovor na rad stečajnog upravnika, o kom odlučuje stečajni sudija i protiv čije odluke ne postoji pravo na žalbu.

Nataša Lalović Marić iz Američke privredne komore potvrđuje da je jedan od problema u zakonodavnom okviru, koji se značajno preliva i na praksu, činjenica da ne postoje efikasni mehanizmi za sankcionisanje učesnika u stečajnom postupku koji krše ili zloupotrebljavaju pravila.

Veliki broj formalno aktivnih, ali u suštini „zombi“ preduzeća sa blokiranim računima svakako ne doprinosi pravnoj sigurnosti i privrednom rastu. Ipak, Ustavni sud je 2012. godine proglasio neustavnom odredbu po kojoj preduzeće koje je duže vremena nesolventno, odnosno čiji su računi u blokadi, automatski odlazi u stečaj.

Savet stranih investitora preporučuje da se nađe način da se ova odredba ponovo unese, ali na Ustavom dozvoljen način.

Loši ugrožavaju i dobre

Nataša Lalović Marić ističe da je jedan o osnovnih faktora koji imaju negativan uticaj na efikasnost stečajnih postupaka u Republici Srbiji, njihovo kasno pokretanje.

„Iako je u svim razvijenijim zakonodavstvima zakonskim zastupnicima privrednih društava omogućeno da po ispunjenju zakonom propisanih uslova pokrenu stečajni postupak, to nije slučaj u Srbiji. Kod nas se ovi postupci pokreću, uglavnom od strane poverilaca, u situaciji kada su suštinsko namirenje poverilaca ili reorganizacija stečajnog dužnika nemogući. Na ovaj način se i subjekti koji ne posluju na realnim ekonomskim osnovama ne uklanjaju iz privrednog života pravovremeno, te ugrožavaju stabilnost i rast drugih privrednih subjekata i ekonomije u globalu“, upozorava ona.

Sa ovim se slaže i Marinković, koji primećuje da se u reorganizaciju kreće kada je već preduzeće u hroničnim problemima.

„Firma ili nema obrtnog kapitala, ili je u blokadi. U takvoj situaciji banke neće da daju kredite. Sa druge strane, bez obrtnog kapitala posao se smanjuje, a gubici povećavaju. Tada je kasno za UPPR koji može da podigne firmu na noge, ali nije kasno za likvidacioni UPPR. Naime, nekada poverioci idu na UPPR kojim se planira rasprodaja imovine koju oni kontrolišu, a ne stečajni upravnik. Prosečna naplata potraživanja u stečaju je 32 odsto, a na prste jedne ruke mogu se prebrojati stečajevi iz kojih su poverioci isplaćeni 100 odsto. To se sa UPPR-om češće postiže, a i mnogo je veći broj predmeta u kojima je naplata išla i do 70 odsto potraživanja“, kaže Marinković, dodajući da u UPPR-u dužnik ne može samostalno da raspolaže imovinom i za sve mu treba suglasnost poverilaca, što im daje kontrolu nad procesom.

Ipak, u praksi se veoma često dešava da dužnik kasno donese UPPR koji je pritom potpuno nerealan i predviđa previsoku zaradu i teško ostvarivu otplatu duga. S druge strane, poverioci glasaju za taj plan iz raznih razloga i u stvari kupuju vreme. Neki, recimo banke, čekaju da skoči cena nekretnina, što bi povećalo i pokrivenost njihovih potraživanja, a neki znaju da ne mogu puno da naplate, pa odugovlače otpis tih potraživanja. Na kraju, dosta je čest slučaj da firma nakon neuspelog UPPR-a odlazi u stečaj, a da se poverioci naplaćuju u veoma malim procentima.

Sinonim za smrt i bankrot

Iako je stečaj u zapadnim ekonomijama prilično čest slučaj i sami dužnici se štite od poverilaca odlaskom u stečaj da bi se reorganizovali u periodu kada ne moraju da plaćaju obaveze, kod nas je on sinonim za bankrot, kraj, smrt preduzeća.

Ekonomista Danilo Šuković smatra da je to pogrešna percepcija.

„Poslovni problemi ne moraju biti samo posledica manipulacija, već i normalni deo ekonomije. Treba na vreme videti da je poslovni model loš, pravi gubitke i dugove i onda u procesu stečaja odstraniti delove biznisa koji su loši, a ostaviti dobre. Ali kod nas je drugačije, u državnim preduzećima analize rade ljudi postavljeni po partijskom ključu, nekada je pojedincima u interesu da se firma likvidira i da kupi mašinu za 20 odsto njene vrednosti, a to što je zdrava delatnost izgubljena, nije nikoga briga“, smatra on, uz napomenu da za efikasan stečajni postupak treba imati institucije koje rade, a posebno sudstvo.

Ipak, u Srbiji možda jedna od sto firmi iz stečaja izađe na nogama i nastavi da radi. Poznat je recimo slučaj Future plus koja je 2014. godine izašla iz stečaja i nastavila normalno da radi i izmiruje obaveze. Tu su i primeri Brodogradilišta Sava, Mode iz Loznice koju je u stečaju kupila konditorska firma Neli, zatim ITI iz Ivanjice koju je kupila firma Darex, proizvođač nameštaja.

Tako je i Gorenje kupilo Porcelan iz Zaječara, Golden lejdi je pazarilo Zidar iz Loznice, ili Falke Inkol iz Leskovca.

Trenutno se neka od velikih preduzeća nalaze u stečaju, ali ipak posluju, kao na primer Nevena Leskovac, BIP, Hipol, Prva petoletka ili Zavarivač Vranje. Ali sama činjenica da se ovakvi primeri mogu lako nabrojati, pokazuje da se radi pre o izuzecima nego o pravilu i čine po -nekim procenama svega jedan odsto firmi u stečaju. Svi ostali nakon stečaja završavaju u bankrotstvu, sa rasprodatom imovinom.

———————————————————————————————————————————————

*Projekat „Unapređenje kvaliteta izveštavanja o trošenju javnog novca u Srbiji finansira National Endowment for Democracy (NED).  Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost Business Info Group kao izdavača Nove ekonomije i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja National Endowment for Democracy.