Lekar mora da ima dušu

Kada
sam rekao da lekarima uopšte ne treba dati platu, već uslove za život, gledali
su me u čudu. Naš posao treba da nam obezbedi dobar auto da sačuvamo život
jureći da pružimo pomoć pacijentu, mogućnost da živimo normalno, da imamo za režije, struju, ogrev,
letovanja i novac da školujemo decu. Ko je spreman da provodi i do
dvadeset sati u domu zdravlja, bolnici, klinici, trebalo bi da ima sve to. Pa
ko hoće, gospodo, da se bavi medicinom, neka izvoli. U tom slučaju ne bi bilo
problema, ni redova, ni priče o korupciji, ni vremena koje se određuje po
pacijentu….

Penzijom
sam prilično kažnjen i materijalno je doživljavam, kada je država u pitanju,
zaista kao kaznu za sve što sam uradio lečeći ljude proteklih decenija. Dobio
sam neko opštinsko priznanje, hvala im i na tome. No, mislim da bi ovi koji
sada vode opštinu, a bez ikakvih znanja su i nisu dorasli tim funkcijama, bili
najsrećniji da me u Bogatiću nema, reči su dr Slobodana Bobana Berića, nadaleko
poznatog lekara i dijagnostičara kome je posvećena ova neobična profesionalna i
životna priča, ispisana u pastoralnoj mačvanskoj dolini. A kreće davne 1976. godine,
kada sa Medicinskog fakulteta u Beogradu izlazi kao najmlađi lekar u
nekadašnjoj SFRJ, završivši studije šest meseci pre roka i vraća se u Mačvu gde
radi kao seoski lekar.

Vremenom
prati i sudbinu države, njene krize i lomove, pa se iz državne seli u privatnu
praksu, a onda još jedan krug u suprotnom smeru, ne mareći za penzionerski
status, sve vreme pokušavajući da sačuva čast profesije i etički i materijalno.  Dočekuje nas ispred divne građanske
kuće podignute 1932. godine, između dva rata, kao svedočanstva nekad uspešnih
bogatićkih preduzetnika, danas pod zaštitom države, i sopstvenog života kao
lekara i slikara. U zdanju čuvena ordinacija „Dr Boban“, ali i postavka slika,
u nameri da zaživi legat – Galerija Mačvanske slikarske škole. U čast velikog
Milića od Mačve, s kojim je prijateljevao 35 godina, sve do smrti umetnika, ali
i svih 17 akademskih slikara ovog
podneblja,  dr Boban je nameran da osnuje legat i ostavi ga Bogatiću i
svojoj ravnici, ali i nasledniku svoje lekarske torbe i slikarskog kista.

„Slike
leče. Pacijenti sami kažu da u mojoj ordinaciji među platnima koja odišu
ornamentikom i dušom Mačve, osete neko smirenje. Mene kao lekara i slikara
danas znam da ima ko da nasledi, moj unuk Nikola. Slikarska četkica mu je već u
rukama, a jednog dana će obući i beli mantil pod ovim porodičnim svodom“,
objašnjava sagovornik „Nove ekonomije“.

Ulazeći
s Milićem u  krug Mediale i druženje s Leonidom Šejkom dr Boban je gradio
posebnost, poput francuskog lekara i slikara amatera dr Gašea, prijatelja
impresionista i Van Goga, i postao najslavniji mačvanski lekar među slikarima i
slikar među doktorima. Dr Boban je bio i član Srpskog lekarskog društva pri
VANU i pripadnik ULUS-a, lečio i izlagao, na osoben način da je svojevremeno
privukao i pažnju nacionalne televizije, ušao u knjigu „Viđeniji Mačvani“  novinara i publiciste Miomira Filipovića i
doživeo da Nikola Kusovac  zabeleži da
su dela dr Bobana Berića ostavila neizbrisiv trag u srpskom slikarstvu. A pacijenti?
Zbog humanosti i učinjenog za njih, sugrađani – pacijenti su predlagali da
ulica u kojoj je smeštena ordinacija ponese njegovo ime – Dr Boban.

Nova
ekonomija: Kako je u porodicu Berić ušla profesija doktora i
strast ka slikarstvu?

Boban
Berić: Moja porodica je bila zanatlijska s izrazitim
preduzetničkim duhom, ali su svi bili i radni. Pečat ovom gradu su udarile
brojne zanatlije i zanati, koji su danas nažalost nestali. Među njima su
svakako i moj otac Dragutin Duta Berić i njegov brat Mojsilo. Otac je bio više
od majstora u kamenorezačkom zanatu, bio je vajar, umetnik u kamenu i tu
umetničku crtu sam nasledio od njega. Davno sam naslikao svog Dutu, kamenoresca
starog kova, koji je svojim rukama tesao kamen. U Bogatiću su dvojica
kamenorezaca ostavila takav trag, on i Ninko Đuričić. Moj stric Mojsilo, čiju
sam kuću baštinio i u njoj otvorio lekarsku ordinaciju i galeriju, bio je
poznati kolar, koji je prerastao u bogatog trgovca. Kuća je i podignuta između
dva rata, da bi u jednom delu bila smeštena radnja. U Bogatiću takvog preduzetničkog duha i takvih
porodica više nema. Sve je zamrlo. Uradio sam jednu sliku na temu kako je
nestao kamenorezački, umetnički, vajarski posao… No, kao što sam i ja imao
slobodu izbora i škola, nisam nastavio biznis kojim su se bavili moji, tako sam
i sinu i ćerki prepustio da odaberu profesiju, i nisu lekari. Zato je unuk
Nikola tu, i presrećan sam, jer će ova tradicija, kojoj sam udario temelj, biti
nastavljena i ključ moje ordinacije – galerije biće jednog dana u njegovim
rukama. Nadam se i da
će se država stabilizovati da naslednici mogu da otvore muzej, jer ne bi
trebalo da se ovo ugasi.

NE:
Pre roka ste završili fakultet i postali najmlađi lekar u SFRJ i kada pogledate
svoj dugi lekarski staž, šta ste dobili od medicine kada su finansije u
pitanju?

Boban
B: Ništa.
Niti sam nešto dobio, niti sam nešto izgubio. Ja u stvari tako shvatam
medicinu, završio sam da od mene nešto dobiju pacijenti. Kada sam upisivao
fakultet 1967. godine, položio sam prijemni i na arhitekturi, tada je moglo da
se konkuriše na dva fakulteta, ali sam otišao na medicinu. Da se životna igra
ponavlja, ponovo bih učinio isto, odabrao bih beli mantil. Na državi je da
reguliše ono drugo i da najzad reši materijalni status zdravstvenih radnika,
konkretno lekara i da reši zakonski i pitanje izjednačavanja državne i privatne
prakse.

NE:
Lekari privatnici uporno traže to izjednačavanje s državnim sektorom?

Boban
B: Država Srbija hoće u Evropsku uniju (EU) u kojoj
takav sistem funkcioniše. Pitanje je jednostavno, zašto ga već ne uvodi i kod
nas i to što pre to bolje, prvenstveno zbog pacijenata i usluge koju bi dobili.
Uštede bi sigurno bile i u zdravstvenim fondovima. Država treba da formira
cenovnik zdravstvenih usluga i onim ko bi fakturisao Fondu više nego što je
uradio, bavila bi se inspekcija i ostali nadležni za takvu vrstu „posla“. Treba
da bude dovoljno zdravstvenih inspektora koji će kontrolisati i kvalitet
usluga. Te predloge sam iznosio još u vreme dok je ministar zdravlja Srbije bio
Tomica Milosavljević, ali uzalud. Treba ovaj narod lečiti, sve je manje para, a
sve više bolesti. Napravimo zato sistem koji će odgovarati i pacijentu i lekaru
i državi. Kako ide, ne verujem da ću tako nešto dočekati, jer država ne može da
reši problem, bez obzira na to ko je na vlasti, nije bitno. A ljudima sa
njihovim čipovanim zdravstvenim knjižicama treba omogućiti da odu u ustanovu i
kod lekara kod koga žele. Ovde su stalno prisutne predrasude. Interesantno,
kada sam ja počeo da radim privatno, bilo je zabranjeno da se reklamiramo, a
ova ordinacija je bila uvek puna. Sada su mediji puni reklama o privatnim
klinikama i ordinacijama, verovatno zbog konkurencije. Ali i u tim uslovima naš
osnovni, lekarski moto trebalo bi da bude lečenje, a ne biznis u onom smislu
kako ga doživljavaju pravnici, ekonomisti… Održivost u poslovanju lekara
privatnika naravno da mora postojati i zbog ulaganja u novu opremu, edukaciju,
normalnog života koji omogućava i adekvatnu posvećenost pacijentu, ali procenat
uspešno lečenih i izlečenih, uz preventivu, najbolja je reputacija i sistema i
bolnice i ordinacije i doktora… Ne
znam kako je drugim lekarima koji se bave privatnom praksom, ali je meni
najteže da kažem bolesniku: „To košta toliko…“  ili da se desi da
pacijent nema novca.

NE: Kod
vas je bilo strogo razdvojeno, kada ste bili u državnoj službi, niste radili
privatno, a danas imamo direktore državnih bolnica koji imaju svoje privatne
klinike, rade na više mesta, a toliko je mladih nezaposlenih lekara primorano da
spas traže preko granice?

Boban
B: To je problem onih gore, koji vode državu. Nije
u redu sedeti u dve, državnoj i privatnoj fotelji, a nekmoli u pet. Nemam ja
šta kome da branim, niti sam kome branio, niti mogu, ali otvoreno kažem jesam
protiv toga. Došao je trenutak da neko u ovoj državi to treba da prekine, jer
je to loše za bolesne ljude.

NE:
Ove lekare rukovodi neki „debeo“ interes?

Boban
B: Očit je finansijski interes, jer niko bez
„satisfakcije“ ne bi sedeo u dve fotelje. Ne držim nikome propoved, ali ja
nisam mogao to da radim.

NE: Kolika
je razlika, kada govorimo o novcu, između onog vremena kada ste vi krenuli da
lečite i današnjeg u kome ste doživeli penziju?

Boban
B: Kada
sam počeo da radim 1973. Godine, kao seoski lekar u obližnjim Badovincima, taj
posao je bio plaćen. Teško je to sada porediti, ali je otprilike moja plata
bila sadašnjih četiri do pet hiljada evra i to je tako trajalo do recimo 1983.
godine. Kao najmlađi
lekar u bivšoj SFRJ u selu od 13.000 stanovnika, svaki dan sam pregledao 100
pacijenata. Ne kažem da sam ja bio najidealniji, najpametniji pa sam pregledao
osamdeset, sto pacijenata, već ne mogu da vratim bolesnog čoveka. Dođem umoran
kući, ali mladost izdrži sve. I još plaćena lekarska mladost… Lekari danas,
kao uostalom i mnogi u ovoj Srbiji, treba da prežive od svoje plate, a ne mogu.
Profesori Medicinskog fakulteta imaju hiljadu evra, sa svim mogućim dodacima.
To je nenormalno. Pre nekoliko godina sam bio nešto uključen u te političke
igrarije i kada sam rekao da lekarima uopšte ne treba dati platu, već uslove za
život, gledali su me u čudu. Naš posao treba da nam obezbedi dobar auto da
sačuvamo život jureći da pružimo pomoć pacijentu, mogućnost da živimo normalno, da imamo za režije, struju, ogrev, letovanja i
novac da školujemo decu. Ko hoće da provodi i do dvadeset sati u domu zdravlja,
bolnici, klinici, trebalo bi da ima sve to, pa ko hoće, gospodo, da se bavi
medicinom, neka izvoli. U tom slučaju ne bi bilo problema, ni redova, ni priče
o korupciji, ni vremena koje se određuje po pacijentu… Svake godine pred
upise mi dolaze mladi ljudi ovde u ordinaciju za savet da li da upišu
medicinski fakultet. Ja im kažem: „Moraš imati sve devetke i desetke, da dobro
naučiš. I zapamti, ako ostaneš u Srbiji, nikada nećeš biti bogat. Ukoliko odeš
na Zapad, bićeš bogat, ali zbog toga ćeš biti rob koji će raditi dvadeset sati
dnevno i imaćeš slobodne vikende. Međutim i tada će tvoj telefon biti uključen
za pacijente. To će ti biti adekvatno finansijski nadoknađeno, ali ti nećeš
imati mira.“  Ja upravo zbog tog načina rada, ali i zato što sam želeo da
lečim svoj narod, nisam otišao u inostranstvo, iako sam mogao. Bio bih sigurno
bogat čovek.

NE:
A sa druge strane, opet ni ovde niste imali mir?

Boban
B: Lekar nikada nema mir, on samo treba da ima
dobre uslove, kao što rekoh adekvatno obezbeđenu egzistenciju kako bi se dobro
posvetio onome što radi. Ako on ima stotine problema, ne može biti baš fit za
posao, bilo u privatnoj ili u državnoj službi.

NE: Kako
ste doneli odluku da odete u privatnike?

Boban
B: Ordinaciju sam otvorio 1993. Godine, kada mi je
plata bila pet maraka, a deca mala, nisam mogao da preživim. Bio sam
specijalista interne medicine, ali nisam mogao da shvatim da se može doći dotle
da se živi s pet maraka plate. I tada su lekari, kada je na vlasti bio Slobodan
Milošević, mogli da kažu: „Nećemo da radimo za pet maraka“. To što nisu uradili
onda, repovi se vuku i sada, pa su lekari malo plaćeni. Stoga su primorani da
rade ovo što danas rade… Istakao bih da meni ne pada na pamet da se bavim
time da li neko uzima novac i da li postoji korupcija, o tome neko drugi treba
da brine. Od čega su pojedini lekari u državnoj službi bogati, ne znam, ali
neka su oni sposobni…

NE:
A kako tih čuvenih 90-ih prošlog veka izgledala usluga koju ste pacijentima
pružali sa platom od pet maraka?

Boban
B: Isto kao kada sam imao veliku platu. Smatrao sam
da pacijent ne može da bude kažnjen, jer nije on kriv, on samo hoće da se leči
i da živi, kao i svi. Zbog takve plate sam direktoru rekao da neću da radim.

NE:
Otvorivši ordinaciju „Dr Boban“ okupili ste i eminentne profesore koji su ovde
pregledali?

Boban
B: Da. I tada sam sebi obezbedio pristojan život.
Dovodio sam te lekare, profesore, moje drugare sa fakulteta. Ja sam se vratio u
Mačvu da radim, a oni su ostajali u Beogradu i postajali profesori. I oni su te
1993. bili ugroženi malom platom, pa su bili prinuđeni da dolaze kod mene da bi
zaradili. Bili su tu profesori Milenko Uglješić, Ranko Vrboljin, Mihailo Dodić,
Božo Trbojević… Pošto je moja ordinacija prijavljena, oni su za rad kod mene
dobijali dozvolu Dekanata Medicinskog fakulteta u Beogradu. Tako je tada bilo.

NE:
Neverovatno, ali nakon uspešne privatne prakse, vi se posle skoro dve decenije
vraćate u Dom zdravlja u Bogatić?

Boban B:
Takav sam čovek. Dom zdravlja je nekako 2012. godine uspeo da nabavi
ultrazvučni aparat, za to vreme malo moderniji i petsto ljudi je čekalo na
pregled, jer niko od lekara nije znao, ili nije hteo, da na njemu pregleda. I
tada na molbu direktorke Doma zdravlja dr Vesne Stanojčić zatvaram ordinaciju i
vraćam se u državnu službu u kojoj sam ostao četiri godine, dok nisam otišao u
penziju.

NE: I
onda povratak natpisa ispred vile, ponovo otvorena vrata ordinacije „Dr Boban“?

Boban
B: Šta bih drugo? Nisam radio uporedo u državnoj i
privatnoj praksi. Imam danas
saradnika radiologa i ponudu drugara lekara iz Beograda da ponovo dođu kod
mene, samo treba još dobro da se opremim.

NE:
Za vas kažu da penzionerima najčešće niste
naplaćivali preglede?

Boban
B: Nisam i ne činim to ni sada. Penzioneri Mačve, u
mom prvom „mandatu“ privatnika, imali su odštampanu knjižicu na kojoj je pisalo
kolika im je penzija. Rekao sam im da ne kriju, jer ja ne kršim zakon, da imaju
neograničen besplatni pregled u internističkoj ordinaciji „Dr Boban“, a
članarina je bila simbolična –  jedan dinar mesečno. To je zvanično
trajalo deset godina, a u stvari traje i dan-danas. Nisam naplaćivao ni siromašnima
i ne naplaćujem ni sada. I ono što je bitno, nemam redove. Nisam ih imao ni
kada je bilo aktuelno s penzionerskim knjižicama, jer su me veoma poštovali i
vrlo malo zloupotrebljavali. Bili su zadovoljni. To je bio moj veliki potez. Ne
želim da me neko pogrešno shvati, ali nikada nisam naplatio pacijentu kome sam
dijagnostikovao karcinom. Ne dao Bog te
pare da uzmem, nikada u životu. Te pare nikada u moju kuću nisu ušle i neće
ući. Tada mi je najveća briga pacijent. Teško mi je da nekome iz porodice pacijenta
obolelog od karcinoma kažem kroz kakve procedure treba da prođe i šta ga sve
čeka. Ali, ponosan sam na ovo što kažem i smatram se najjačim lekarom: „Nemojte
da ulećete, da vam prodaju imanje nepošteni laganjem da će da vas izleče za
novac.“ Ovo ističem, jer sam imao primera da su ljudi prodavali svu imovinu i
doktori prevaranti su im uzimali pare iako su znali ishod. Takvima treba
zabraniti da rade, ništa drugo. I sve ovo ne činim i nisam činio da bi ljudi lepo
pričali o doktoru Bobanu. Ja tako gledam medicinu. U tome je poenta. Onaj kome
je ovo nejasno, on ne zna šta je medicina, ili je pogrešno shvata. Pacijent ti
daje svoj život, treba da ga lečiš, a ti treba da merkaš koliko ćeš novca da mu
uzmeš. To je strašno!

Knjiga
o Rajki

NE:
Koja  je bila prva slika koju ste prodali?

Boban
B: Bio
sam na prvoj godini studija, kada je te 1969. godine Milić od Mačve organizovao
u Ateljeu 212 grupnu izložbu na kojoj su izlagala najpoznatija imena tog
perioda jugoslovenskog stvaralaštva. Slika koju je odneo bila je i prva slika
koju sam prodao, ali sam je fotografisao i posle opet naslikao, pa je sada držim
izloženu u ordinaciji. Do sada sam naslikao oko 800, a ostalo mi je blizu 200
slika koje više ne prodajem, jer ostaju u nasleđe potomcima i ovoj
galeriji. Najviše sam zaradio na jednom ulju na platnu prodatom u Umagu na
samostalnoj izložbi u onoj velikoj Jugoslaviji. Za nju sam dobio 5.000 maraka.
Pre deset godina imao sam veliku retrospektivnu izložbu u dvorcu Dunđerskih i
njome se veoma ponosim, kao i slikom koja dominira sada u galeriji, a to je
moja „Vavilonska kula“. Bila je godinu dana na centralnom mestu i sve je
poklopila u galeriji nekadašnje VANU. Nudili su mi za nju 3.500 evra i naravno
nisam hteo ni da čujem. Za mene ona nema cenu. Do sada sam slikao naslovnice za
knjige drugih pisaca, a sada ću i za svoj roman o čuvenoj kafanskoj pevačici
Rajki, čime ću i književnim iskazom zabeležiti prizore moje Mačve, i to one
koja je nestala, bogata seoska i radnička. Vidite onaj portret žene za kafanskim
stolom? To je pevačica Rajka, o njoj pišem, a time obuhvatam jedan period tog
mačvanskog života u čuvenoj kafani „Drina“. Tu je sedamdesetih godina Rajka za
jednu pesmu uzimala od bogatih seljaka dva bika. Te priče sam pokupio od ljudi
koji su tada bili mladi, a beležim samo to što je ostalo upamćeno. Rajka je
1974. napredovala, iz Bogatića otišla da peva u Šabac, u čuvenu kafanu „Šaran“
kod fabrike „Zorka“,  koja je u to vreme zapošljavala skoro 16.000 radnika.
Prvog u mesecu, radnici su išli u kafanu i Rajki davali cele plate, pa su je
šabačke žene najurile iz grada. Čulo se da je proterana Rajka otišla u Beograd
da peva i da se udala za nekog generala…