Lude noći nad Beogradom

Reditelj Filip Gajić prodao je auto i napravio je Dorćolsko narodno pozorište. Tu dolazi ko želi da svrati. Nema reklamu, osim Fejsbuka i onog drevnog „od usta do usta“. Karte naplaćuje „kondukterka“, cena nije fiksna nego više „odokativna“. Ovde kritičari ne zalaze jer nema poslovične „koverte“, ali ni kolege glumci. Osim onih koji tu igraju

Dorćolsko narodno pozorište, kao što sam naziv kaže, smešteno je u istoimenom, najstarijem beogradskom kvartu, do Drugog svetskog rata – ruži kultura, od jevrejske do srpske, a preko romske, nemačke, cincarske, turske, što je vanredni resurs glumišta. Narodno je, jer je bukvalno takvo, mesto gde svraća komšiluk češće no uvaženi gosti, noseći kući gomilu impresija izazvanih onim iskonskim u pozorištu.
Na kapiji, nekad zelenoj, sada oljuštenoj, u Solunskoj broj 24, zbunjuje ipak mesingana pločica sa natpisom „Institucija od nacionalnog značaja“, iako nam je naš odnos prema kulturi odavno jasan, pa i da bi ustanova najvišeg ranga mogla biti tako oronula.

„Pločicu su nam poklonili prijatelji“, objašnjava reditelj Filip Gajić koji je sve i pokrenuo, skupa sa mladom glumicom Janom Milosavljević, u februaru 2017. Na toj kapiji među samo prividno sličnim, jer svaka taraba ovde ima svoj lični pečat, nakon dužeg zagledanja mogu se zapaziti i dve rupe od metka. „Forenzički“ je utvđeno da su prostreljene tokom pomenutog rata, a nisu proizvod okršaja dorćolskih gangova.
Podrazumeva se da na takvom ulazu ne stoji (livrejisani) portir, ali se i ne očekuje da ćete kročiti u jedno od najljupkijih dvorišta, bez obzira na patinu kao rezultat nesistematičnog održavanja. Zaslužnu što je za pređašnji zaključak nužan pomalo iščašen ukus, ili samo sklonost ka starom duhu Beograda. Kada je svaki takav prostor između zbijenih domaćinstava imao smokvu i česmu (ovde nedostajuću) kada se mnogo više družilo za zajedničkim astalom sa kariranim stolnjakom. Poslednje se i sada ovde čini pre i posle predstava.

Doduše, centralno zdanje Dorćolskog narodnog pozorišta (zvaćemo ga odsad DNP, da ne komplikujemo, ali i da prejudiciramo buduću slavu i prepoznatljivost) zvano Kosmodrom, nije bila baš obična kuća. Tu je u svoje doba živeo i radio Isak Pinkas, kinooperater, i „terao“ projekcije iz sobička na galeriji. Otvor u zidu je tu i dalje, ali bez originalne svrhe, dok Isaka odavno nema, a i publika je drugačija, al’ podjednako kulturološki raznovrsna. Skoknu tu susedi, uključujući i dečurliju, ali zapucaju i razni iz svih krajeva prestonice, napirlitani ili obično obučeni. Dođu i stranci, a svi ambijentom ponukani na davno zaboravljeni osećaj treme: šta li će teatar ovog puta dati oplemenjujućeg?

Nije još vreme za katarzu i ostale bravure boginje Talije, prethodi im razgledanje „muzeja starina“. Svaki tu predmet u „sali“, ujedno i sceni (bukvalno), ima neki značaj, makar emotivni. Lampe, vaze i drugi ukrasi sadrže auru antikviteta i kad su okrnjeni i buvljačkog porekla. Jasno je da nisu samo dekoracija, već da se katkad koriste i kao rekviziti, pa deluju još važniji.
Sedišta ne odaju kakva su i odakle su, prekrivena ćilimima, poneki pregib na poznatom mestu dato povezuje sa oblikom automobilskih naslona. Sanduci sa vojnog otpada mogu biti i za sedenje, ali služe i da tu odložiš pikslu, sok ili rakiju. Poslednjem je podoban i „smederevac“, kad nije u svojoj pravoj ulozi. Atmosfera se može porediti sa boemskim skloništem ispalim iz nekog tome sklonijeg vremena, ili univerzuma.
U dnu pravougaone prostorije je šank, čije je radno vreme ograničeno na pozorišne i slične događaje. Tu je i ćenifa, skrivena teškim, možda i somotskim zastorom, iako bi bilo sasvim logično, na osnovu prethodnog opisa, da bi mogla da bude i spoljna, „poljska“. I opet to nikom ne bi smetalo.

Kad svi posedaju, a i „svi“ je rastegljivo, Filip odvrće prepotopske prekidače. Na scenu se, ma gde ona u tom trenutku bila, spušta muzika i svetla pozornice. Da ne zaboravimo, pre toga kroz publiku prođe „kondukterka“ (baš tako je zovu) da naplati karte, čija cena nije fiksna, već „odokativna“, od situacije do situacije.

Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.